Mane Pešut: Neumrli branioci Raduča

Mane Pešut:

Neumrli branioci Raduča – tužna ali časna četrdesetogodišnjica (1942-1982)

U cvetu mladosti kao kaplja sveže proletnje rose,

Viteški i časno položili ste vaše mlade živote!

Pisac.

Uvod

Drugi svetski rat posejao je užasnu pustoš u našoj otadžbini. Okupacija zemlje od višestrukog okupatora, podeljene na okupacione zone, stvorila je nemoguće stanje. Raspirivana mržnja od strane okupatora, preko domaćih izdajnika, koji su se stavili u njegovu službu, izazvala je tragediju kakva nije bila nikada ranije. Od Jugoslavije kao države, nije bilo ni traga. Stvorena je Ustaška Hrvatska – od Jadrana do Drine i Zemuna. Ostali delovi zemlje podeljeni su između suseda. Uža Srbija i Crna Gora bile su okupirane. Što se Srbije tiče, u njoj su Nemci pokazali svoju pravu tevtonsku kulturu i čovečnost kroz Kragujevačku tragediju uz mnoštvo drugih stratišta. U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj vršeni su pokolji Srba, kakve um ljudski nije mogao zamisliti, a koji su dnevno gutali stotine i hiljade duša: samo i jedino zato što su Srbi i pravoslavci.

U ovom haosu, iskrsava komunistička revolucija, pod izgovorom borbe protiv okupatora, mada je svakom moralo biti jasno, da se iza toga krije nešto drugo: razaračka i nenarodna borba za vlast, a ne protiv okupatora. Pitali su se umereni i svesni građani, zašto stvarati novi front „borbe protiv okupatora“, kada je on još pre tri meseca obrazovan pod komandom pukovnika Dragoljuba-Draže Mihailovića. Njegov otpor počeo je onoga dana kada je potpisana kapitulacija Jugoslavije, našto je Draža rekao: „Ne priznajem kapitulaciju“!

Međutim, poznato je da su komunisti kapitulaciju priznali i smatrali je kao svoju pobedu, jer su Hitler i Staljin bili u savezu. A kada su se njih dvojica, Hitler i Staljin potukli, tek onda je jugoslovenskim komunistima sinula u glavu misao „borba protiv okupatora“. Pa i to bi se moglo razumeti da su se oni priključili već postojećem pokretu otpora. Ali oni nisu to hteli. U užoj Srbiji su stvorili svoj front, a potom i u drugim predelima Jugoslavije. Ovim se dokazalo da oni hoće nešto drugo, ne „borbu protiv okupatora“, već revoluciju i borbu za vlast.

U jesen 1941. komunistička revolucija obuhvatila je užu Hrvatsku, a posebno srpski prostor u njoj. U već postojeće četničke odrede uvlače se komunisti, sa parolom: da pomognu Srbima u borbi za opstanak tako su oni govorili narodu, dok su u stvari rušili taj pokret iznutra; stvaranjem intriga među borcima i rušenjem autoriteta starešina. Ovim su komunisti, već tih prvih dana, počeli sa bratoubilačkom borbom, a time i udaranjem temelja svojoj revoluciji. U to vreme je retko ko verovao da će ona u tome uspeti i na posletku trijumfovati, jer se zaboravljalo da uz njih stoji Komunistička internacionala i Sovjetski Savez, uz liberalne krugove Zapada.

Tokom vremena i pojavom komunista u srpskom prostoru u užoj Hrvatskoj razvio se bratoubilački rat pod okupacijom, uporedo sa ustaškim pokoljima Srba. Za zdrav razum i za ljude dobre volje, ono što su komunisti uradili u pogledu Srba u ovom prostoru, bio je zločin ravan zločinu hrvatskih ustaša, jer je time slabljen otpor srpskoga naroda u borbi za opstanak. Do pojave, a potom i prevare komunista u redovima srpskih ustanika, pod imenom četnika, koljačke ekspedicije ustaša bile su suzbijene u gradove, gde su tražili od okupatora pomoć. Početkom komunističke revolucije, ustaše su se opet osilile i počele sa novim pokoljima Srba. To im je bilo olakšano, jer su četničke snage bile oslabljene, a špijunaža u korist ustaša bila je veoma uspešna, preko komunista u redovima srpskih četnika.

Pre komunističke pojave, četnici su u Južnoj Lici potukli hrvatsku kaznenu ekspediciju, čija je snaga, po ustaškim i komunističkim dokumentima, bila 5.000 ustaša i domobrana, sa tenkovima i avijacijom, pod komandom generala Mihala Lukića. Tu brojno jaku i dobro naoružanu vojsku potukli su brojno slabiji skoro goloruki četnici pod komandom Pavla-Paje Omčikusa za svega pet dana, zaplenivši velike količine oružja i municije, kamiona i druge ratne opreme, uz veliki broj zarobljenika i mrtvih na terenu. Četnici su imali neznatne gubitke.

Ova četnička pobeda, bila je veliki trijumf Srba, Like, Korduna i Banije i nada u lepše dane. To je istina koju ne mogu izmeniti falsifikatori komunisti il iustaše. Snažan nalet četničkih snaga bio je tako dinamičan, da su Italijani, posmatrajući to na licu mesta pisali: „Da nije naših snaga u Hrvatskoj, četnici bi u Lici mogli osvojiti svako mesto i svaki hrvatski garnizon, kad im se prohte“. (Zbornik dokumenata o NOB. Tom 3. knjiga 1. s. 294-296). A u ove hrabre četničke borce i starešine, spadali su i sinovi gordog, potom herojskog i mučeničkog sela Raduča, srez gospićki, kojima je ovaj napis i posvećen

RADUČKA TRAGEDIJA

O tragediji koja se odigrala u Raduču 27. septembra 1942. godine, pisano je već u štampi zagraničnog srpstva i od strane pisca ovih redova. Imajući to u vidu, detalji te borbe neće se ovom prilikom ponavljati, već će se izneti samo momenti, do sada još neobjavljeni, iako danas nije moguće sve detalje prikupiti i obelodaniti u jednom dopisu. Ipak mora se čitaocima reći najosnovnije o čemu se radilo, da bi mogli lakše shvatiti suštinu te tragedije, na koju se i danas u mom rodnom kraju živo potseća i diskutuje.

U leto 1942. godine, glavni štab partizana Hrvatske imao je plan da u Lici uništi četništvo. Ovo mu je izgledalo moguće i realno, jer je srpski front u ovom prostoru bio razbijen na četništvo i na partizanstvo (slično kao i u ostalim krajevima širom Jugoslavije). Verovatno dogovorno, i Ustaški glavni stan u Zagrebu u isto vreme odlučuje da pojača akciju pokolja Srba u ovom prostoru. Tako dolazi do jednovremenog upada ustaških koljačkih ekspedicija u srpska naselja i partizanske ofanzive na četničke snage. I ustaše i partizani, smatrali su da će jednovremenom akcijom lakše doći do cilja; jer četnici nemaju rezerve ljudstva za popunu gubitaka u borbama. I mlado i staro bilo je već pod oružjem. U Južnoj Lici je plan glavnog partizanskog štaba za Hrvatsku bio prvenstveno usmeren na četnička žarišta u Gračacu, Medku, Počitelju i Raduču.

Po tome planu protiv sela Raduča, u kome je bio nepotpun četnički bataljon od oko 120 boraca, upućena je Deveta hrvatska partizanska brigada (pojačana sa nekim područnim jedinicama). Ukupna snaga komunista bila je 1.200 boraca, pod komandom Milana Kuprešanina i komesara Milana Baste (oba Srbi i predratni komunisti). Naredba glavnog štaba Hrvatske toj brigadi glasila je: „Do temelja satrti tu četničku bandu!“. Ovo je bilo dovoljno jasno za Kuprešanina i Bastu, da taj plan izvedu na sebe svojstven način. Akcija na Raduč, kao što je već rečeno, bila je samo jedna u sklopu opšteg plana Glavnog štaba za Hrvatsku: uništenje srpskog fronta u ovome prostoru. A tome je težio i Glavni ustaški stan u Zagrebu. Uostalom, komunisti i ustaše su po ovom pitanju govorili istim jezikom: da ko hoće da četnikuje mora ići za Srbiju, bilo to valovima reke Save ili „sopstvenom voljom“.

Dva dana  idve noći su komunisti bezuspešno napadali na četnike u Raduču. Izveli su i deset juriša, ali bez uspeha. O predaji četnici nisu mislili. Glavni štab Hrvatske dosta je nervozno pratio tok borbe, jer su braniocima Raduča pošli u pomoć i četnici iz Medka i Počitelja, koji su već bili stupili u akciju. Komandant i komesar Glavnog štaba Hrvatske, Ivan Rukavina i Vlado Bakarić vrše presiju na Kuprešanina i Bastu, da upotrebe sva sredstva dozovoljena i nedozvoljena za uništenje četnika u Raduču. Naime Kuprešanin i Basta su shvatili svoje šefove, a što je značilo komunističkim jezikom: ili – pobediti ili umreti, a napraviti masakr kakav sami žele. Zato se oni odlučuju i na najgore, a što je po nekim izvorima preporučeno baš od Glavnog štaba Hrvatske: da ispred svoga streljačkog stroja svrstaju porodice četničke, kao i narod njima naklonjen, a potom krenu u napad.

Nije dugo trajalo da se žene, deca i starci isteraju iz svojih domova i svrstaju ispred partizana, za polazak u napad. Naravno, rečeno im je: ili će se vaši predati ili ćete svi do jednog izginuti. Naređeno je da majke zovu sinove da se predaju i da im se neće ništa desiti, jer je komandant Milan Kuprešanin dao „časnu reč“ da nijednom četniku neće ni dlaka sa glave faliti, ako se predaju. I po naređenju su majke zvale svoje sinove na predaju, iako su strahovale da će ih partizani pobiti. Isto tako i sestre zovu braću svoju, pa i nedorasla deca zovu brata, a poneko i roditelja svoga. A i Kuprešanin zove na predaju i daje „časnu reč“, dodajući: predajte se ili pucajte u svoje, birajte što vam je po volji!

Ovo je za četnike bilo nešto neočekivano, što ni u snu nisu mogli zamisliti, a kamo li na javi. A vreme je bilo kratko, svega oko dva sata. I kod četnika nastaje savetovanje, šta da se radi. U jednom su oni saglasni, da, „časna reč“ jednog komuniste nema značenja poštenja i časti, već je gola obmana. Što se toga tiče spremni su boriti se do poslednjeg daha života. Ali protiv koga se sad mora da bore, svaki se pita. Protiv majke, protiv nedorasle sestrice ili brata, protiv dede  i bake svoje. A to nisu hteli, jer ovim gube baš ono zašto su pošli u borbu, a i što im je najsvetije i najuzvišenije. Time za njih, kao ljude i borce sam život nema više svoga smisla. Vreme je jurilo, a odluka se mora doneti, pa bilo kakva. Prdlog je pao, a i usvojen: da se može desiti da Kuprešanin kao njihov komšija poštedi borce, a istaknutije starešinsko osoblje da pobije. Zato je i rešeno da se ovi drugi bombama i puškomitraljezima probiju kroz partizanske redove, a ostali će se predati svojoj sudbini.

Što se tih dana i noći odigravalo u tome prostoru savesno je beležio u svoj Dnevnik inžinjerski poručnik Jovica Ljubojević (Las Vegas – MP). Zahvaljujući njegovoj predusretljivosti, stavljanjem svoga Dnevnika na upotrebu piscu ovih redova, sačuvani su mnogi momenti iz borbi za Južnu Liku od zaborava.. A time, naravno i ova tragedija u Raduču. I evo kako je to poručnik Ljubojević pribeležio:

„…Rešeno je da se oslobodi Počitelj. Akcija počinje 9 septembra u 6 časova ujutro. Jurišna četa polazi na svoj položaj tokom noći 8/9 septembra. Učestvuju bataljoni: Ivančevićev, Vuletićev, Mihićev i Jurišna četa. Ujutro 9 septembra crvenom raketom dat je znak za početak napada. Velebitom se prolama tresak bombi i mitraljeza. Reklo bi se gori nebo i zemlja. Partizani su se dali u paničnu bežaniju. Obruč oko Počitelja se steže, a četnici jure neverovatnom brzinom. U svome povlačenju partizani naleteše na Ivančevićev položaj, a neki na nas. Neki opet u toj pometnji krenuše u Velebit, ali ih i tamo dočeka četnička vatra. Jedan desetina partizana nalete na Medačku četu. Pustili smo je da priđe na sto metara, potom otvorimo vatru. Neki partizani popadaše, a neki u zbunjenosti poleteše napred pa se i oni sručiše na zemlju. Pojava belog barjačeta u crkvi u Počitelju je znak da je akcija završena i uspela…

Krcun i Nove Mihić upali su u opasnu klopku. Opkoljeni su. Zahvaljujući njihovoj prisebnosti i odlučnosti uspeli su da se probiju. Borba u Glavacama trajala je ceo dan 24. septembra. Oba bataljona su angažovani u nameri da se probiju do Raduča i pomognu tamošnjem bataljonu. Partizanske sbage u zasedama oko Papuče i Radučkih Glava jake su i onemogućavaju svaki pokušaj proboja. Svi naši pokušaji, uz pomoć artiljerije i bacača bombi uzaludni su. Zasede partizana su guste i odlično naoružane, a i značajno su brojnije od nas. Mitraljezi klokoću iza svakog grma. Ovog dana poginula su tri četnika: Mane Travica, Stevo D. Torbuk i Dane Oklobdžija. Ove noći partizani vrše napad na školu u Papuči, koju drže četnici. Napad je odbijen…

Danas 25. septembra napadnut je Tomica u Počitelju i teškom borbom probio se iz obruča. Njegov bataljon je upućen u Medak, a odatle za Papuču. Nastoji se izvršiti proboj u Raduč, što nam ovog dana nije uspelo. Borbe se vode u Raduču, Papuči i Radučlim Glavicama, a i svud redom od Papuče do Raduča. Opšti je krkljanac. Partizani napadaju jakim snagama. Pri kraju drugog dana borbe su se smanjile, a predveče potipuno utišale. U takvoj neizvesnosti idemo u susret trećeg dana borbi.

Ujutro 26. Septembra stigli su u Medak Mladen Rutalj i Nikica Levnajić, komandiri četa u Raduču. Doneli su tužne vesti. Ispričali su nam tok tragedije. Komunisti su jakim snagama blokirali Raduč, Lovinac i sve prilaze ka Raduču, od Medka, potom su izvršili napad na četnike. Partizani su besomučno jurišali ali bez uspeha. Komesari su terali borce na četničke položaje, gde su ginuli u masama. Naši su se lavovski držali. Opkoljeni bez vode i hrane izdržali su stojički. Hranili su se i napajali onim što je nekom slučajnošću preostalo od prethodnog dana.

Videvši da četnici ne popuštaju i da ih jurišima neće savladati, komunisti su pokupili majke, očeve i decu četnika i bacili ih ispred svoga streljačkog položaja i pod zaštitom toga nemoćnog sveta su krenuli napred. Četnici ne znajući šta se odigrava, a videvši gomilu napadača, otvorili su vatru. I u toku ovog zla četnici su odjednom ispred sebe čuli pozive svojih majki, očeva i dece da ne pucaju na njih. Zvali su ih na predaju po naređenju partizana, a koji su iza njih stajali sa uperenim mitraljezima. Četnici su bili zgranuti sa ovim zločinom. Kod njih je nastala zabuna. Mnogi četnici su odmah spustili puške, jer sad nije u pitanju sopstveni život već nešto više…

Predvečerje se spuštalo. Jeza je hvatala svakog četnika, jer su svi bili svesni zla koje je tu. Odluka se morala doneti odmah. Postojala su dva izlaza: proboj, ili smrt. Za proboj su svi, ali ih muči sudbina porodica koje će partizani pobiti… Došao je momenat gde su se mišljenja četnika razilazila, ali su se saglasili da se probiju oni kojima, zna se, komunisti ne bi život oprostili pa da ih svaki po deset ima. Ova grupa se probijala od zasede do zasede komunističke i bombama krčila sebi put. Od svih njih izvukli su se četvorica, među kojima i Rutalj i Levnajić.

Onaj deo četnika koji se žrtvovao za spas svojih najmilijih, pohvatan je i pobijen na najgrozniji način: sa kundacima pušaka, koljem, đonovima cipela i noževima, ubijali su komunisti ove ljude. Tako se u Raduču napravila klaonica kakva se nigde ne pamti. Ubijenih 75 četnika je trag divljeg i razbojničkog dela komunista u Raduču… Posmrtni ostaci četnika preneti su na radučko groblje, gde su uz sve počasti sahranjeni u zajedničku grobnicu.“

Komunistički zapisi u Raduču

Komandant 9. hrvatske brigade i komesar, (Kuprešanin i Basta) podneli su 1. oktobra 1942 godine izveštaj komandantu 1. operativne zone za Hrvatsku, (a u koju su ušli: Lika, Kordun i Banija) u kome stoji doslovno napisano:

„Noću 25/26 septembra o.g. ova brigada napala je na četničko gnezdo sela Raduča. Napad na pomenuto selo bio je u sledećem rasporedu… Zgrada u kojoj su četnici bili utvrđeni zidom i saobraćajnicama, a pored toga i prilaz je bio brisan, tu su se četnici sterali u pomenutu zgradu i oko iste je stegnut obruč koji je držan dva dana. 27. istog meseca pripremljen je bio dio snaga koje će da izvrše juriš… zarobljen je 101 četnik, među kojima i zamenik komandanta ovog četničkog bataljona i pretsednik četničkog odbora u Raduču, žandarmeriski narednik Mile Čubrilo. Pored toga u toku dvodnevnih borbi 1, 2 i 4 bataljon naneli su Italijanima, četnicima i ustašama gubitke od oko 40 poginulih i veći broj ranjenih…“ (Zbornik dokumenata i podataka o NOB Tom 5. knjiga 8 – borbe u Hrvatskoj, s. 13).

Iako se zna da u toku ovih borbi nije bilo nijednog prisutnog Italijana, ustaše ni domobrana, u daljoj ni bližoj okolini, pa ipak, Kuprešanin i Basta borili su se i s njima. Trebalo je time ukaljati svetlo ime ovih mladih četničkih boraca, kao „fašista“ i kolaboratera sa okupatorom i ustaškim koljačima.

*   *   *

Iako su takvi izveštaji upućivani od strane Kuprešanina i Baste ne samo komandantu 1. operativne zone Hrvatske, već i Glavnom štabu Hrvatske, ostalo je i drugih izveštaja iz sredine komunističke, koji govore jezikom poštenja i časti, govore ispovednički, kako bi umirili svoju savest i mirno živeli i isto tako napustili ovaj grešni beli svet. A jedan od tih je Iso Vlatković, partizan u 9. hrvatskoj brigadi, koja je napadala na Raduč. Posle te drame, on je sagledao društvo u kome je. Iskoristio je prvu priliku da prebegne četnicima. Koliko je poznato piscu ovih redova on mora da živi u Engleskoj. I evo kako Iso Vlatković prikazuje Radučku dramu:

„… Borbe su se vodile u celoj Lici. Okupator i ustaše uništavali su sve srpsko. U Udbini je stacionirano 1000 ustaša, a od nje je na oko 6 km selo Jošane. Tu su nekada bile 352 kuće, a sada je samo zgarište i pepeo. Oko 20 septembra partizani su u ovome selu izvršili prisilno regrutovanje. Pozvan sam i ja da popunim bataljon „Krbava“. Naređen nam je pokret. Ne znamo kuda. Ljudi predviđaju pokolj naroda od ustaša, ako napustimo selo. Tražimo od komandanta zaštitu sela: Jošane, Visuć, Mutulić, Rebić i Mekinjar. Odgovor je glasio mi imamo težih i važnijih borbi sa četničkom bandom. Ustaše nam nisu opasne.

Stari solunski borac-dobrovoljac Jovo Šever reče svome sinu Milanu, komandantu bataljona „Krbava“, da ostavi bar jednu četu partizana radi zaštite sela, koju će narod hraniti. Ja sam veran Komunističkoj partiji, odgovorio mu je sin. Ne mogu te poslušati jer interes Partije traži drugačije. Kad je začelje kolone bataljona na izlasku napustilo selo, ljudi su pitali komesara bataljona – zašto nas drugovi napuštate? Znate i sami da će ustaše upasti u selo i sve poklati, rekao je Mile Šever komesaru. Ovaj mu odgovori: idemo u borbu protiv četnika, oni su nam opasniji od ustaša.

Nalazio sam se u Mogoriću u društvu 40 novo-mobilisanih partizana. Raspoređeni smo po jedunicama u bataljonu „Krbava“. Oružja nemamo, a nema ga ni komanda. Tražili smo da idemo kućama. Rečeno nam je – oružje će se nabaviti u najkraćem roku. Ako napustite bataljon bez propusnice bićete kažnjeni smrću, rekao je komesar bataljona. Tako smo se morali pomiriti sa sudbinom i ostati  u jedinici. Što je sve radilo komunističko vođstvo onih dana, nismo znali. Već smo duže u ovome selu bili bez ikakvih vesti iz Jošana.

Uveče, 24 septembra, legli smo da se odmorimo: u štalama i podrumima u selu Mogoriću. Moglo je biti oko 22 časa kada je naređen pokret. Nije nam rečeno kuda idemo. Ne sme se znati, glasilo je naređenje. Velika kolona, sve Srbi, krenula je kroz noć. Tu su partizani, a sa njima i mi, novomobilisani, bez pušaka. Radoznali smo kuda idemo i protiv koga. Šapatom se prenese vest, ali u poverenju, da idemo na Raduč. Nešto kasnije ovo potvrdi i komandant Šever. Rekao nam je da idemo u borbu protiv četnika, koljača hrvatskog naroda. Ove reči nam teško padoše na srce, a naročito nama novo-mobilisanima. Idemo na Raduč, četnički garnizon od 84 četnika i njih treba pobiti. A ti četnici čuvaju svoje domove i svoju nejač da je ne pokolju ustaše iz Lovinca i S. Roka: prolazi nam kroz glavu. Osećamo da sigurna smrt očekuje te ljude, jer na njih kreće velika masa, brigada od 1.500 partizana.

Iste noći usledio je napad na četnike, zapravo ujutro između 2-3 časa. Ovo je napad Srba na Srbe, partizana na četnike. Prvi se bore za Hrvatsku i zaštitu hrvatskog naroda, koji od nikoga nije ugrožen, a drugi se bore za srpski narod koji je na rubu propasti i biološkog nestanka, od hrvatskih ustaša. Otpočela je bratoubilačka borba na život i smrt. Mnogi partizani su protiv ovoga napada i osećaju se postiđenima, znajući da se ti ljudi, četnici, bore za sebe i za nas. Ovo neraspoloženje se posebno osećalo kod partizana čiji je slučaj sličan mome, silom mobilisanih. Stari partizani, i ako su protiv toga ostaju verni svome vođstvu: više iz ljubomornosti na četnike, nego iz privrženosti Komunističkoj partiji. Neće oni da priznaju da je neko bolji srpski patriota od njih, jer ih svojom varljivom propagandom hrani njihovo vođstvo.

Već u početku borbe partizani su dali sve od sebe da zauzmu ovaj četnički položaj, u prvom skoku, jer je manje žrtava. Borba se, međutim, produžavala u neizvesnost. Sutradan, predveče 26 septembra, videvši da ne mogu savladati četnike, komunisti su pokupili žene i decu onih četnika koji se bore protiv njih. Moglo je biti oko 16 časova, kada je oko 70 žena i dece pošlo prema školi. Išli su ispred partizana koji su nosili uperene puške, puškomitraljeze i mitraljeze, na njih. Četnici iz škole daju tako žilav otpor da je za divljenje. Ovo je sad naše „ratno iskustvo“, govore komunisti. Ovako ćemo naterati četnike na predaju. I, zaista, četnici nisu mogli, a ni hteli pucati na svoju decu, žene i majke. Prestali su sa otporom čim su saznali da ispred komunista idu njihovi najmiliji i najdraži. Sad su puške umukle, a nastali pregovori.

Kuprešanin daje časnu reč četnicima da se nijednom od njih neće ništa desiti ako se predaju. A ako odbiju predaju, rekao je, da im nema spasa, a isto tako n ideci ni ženama. Počelo se smrkavati. Kod četnika se oseća nemir, jer se odluka mora hitno doneti. Jedni su za predaju, gledajući svoje najmilije pred partizanskim mitraljezima. Drugi su za proboj fronta, tvrdeći da u tome slučaju komunisti neće dirati nejač. Ovi pregovori su se vodili tri sata, posle čega su se četnici odlučili za predaju, jer su time hteli osigurati život svojim najdražima. Znalo se, da samo na jednu reč od strane četnika da odbiju predaju, progovaraju partizanski mitraljezi koji će pokositi žene i decu. A čemu onda i život, misle četnici! I ako su mnoge partizanske juriše odbili, a odbijali bi i dalje, ali se četnici žrtvuju za nešto više, časnije, ono što i daje vrednost životu.

Četnički komandiri: Nikica Levnajić, Mladen Rutalj, Jovo Čubrilo, aktivni predratni žandarmi i Mile Čubrilo posednik iz Raduča, po međusobnoj saglasnosti probijaju se kroz partizanske redove. Kod četnika je sloga i ako su različitih mišljenja. Jedni druge razumeju i ne ljute se jedni na druge. U 20.30 časova ova mala četnička grupa, kojoj su se priključili još pojedinci, probijali su se ručnim bombama i puškomitraljezima kroz guste komunističke redove. Ovi, koji su se predali, razoružani su. Žene, majke i deca i ne videvši svoje muževe, svoju decu i svoje očeve, vraćeni su kućama. Svi oni plaču. Deca mole komuniste za spas svojih očeva, a supruge za život hranitelja porodice. Nastupili su strašni prizori i dirljivi momenti u srpskom selu Raduču, da čoveku srce pukne od bola.

Otpočelo je mrcvarenje onih koji su poverovali časnoj reči komuniste Kuprešanina i komandanta 9. hrvatske brigade. Partizani, kojima nije to prvi posao, sladili su se u ljudskoj krvi, u krvi braće po imenu koji se svesno žrtvovaše za spas svojih. Jedni tuku koljem i razbijaju lobanje ljudske, drugi kolju noževima, a treći gaze po živim ljudskim leševima koji se oblivaju vrelom krvi, a potom pljuju po njima. Sa pogrdnim rečima ih nazivaju „razbojnici i koljači četnički“, kao i „izdajnici svoga naroda“. A lako je reći, kad bi se smelo, ko je u ovom slučaju razbojnik i izdajnik. Ja lično kao i mnogi drugi nisam mogao to gledati. Čuo sam kako jedan polumrtav četnik tupim glasom kaže: zar je to tvoja časna reč Milane, sine srpske majke. Vidim da su komšije i da se dobro znaju.

Prizori su jeziviji jedan od drugoga. Tri su rođena brata. Dva su već iskasapljena, a trećeg, mladića od svojih 17 godina, lepo razvijenog i stasita, dva partizana vode do komandanta Kuprešanina „Smajka“. Pitaju ga šta da rade s njim – druže komandante, dva smo mu brata ubili već. I njega kao trećeg ubijte, odgovorio je Kuprešanin, kao da se radi o nekoj kokoški ili piletu. Tako su tri mlada brata našli ovde smrt. Svih 84 četnika koji su se predali, bili su ubijeni. Od ostatka, koji su pošli na juriš samo su se četvorica spasli: Nikica Levnajić, Mladen Rutalj, Jovo Čubrilo i Mile Čubrilo.

Obratno od Raduča uradio je Kuprešanin u Podlapači sa ustašama i domobranima. A znalo se da je Podlapača ustaška jazbina. Zločini ovih ustaša bili su poznati svima Srbima Krbave. Komunisti su lako osvojili Podlapaču, maja meseca 1942. godine. Tu je bez žrtava zarobljeno 80 ustaša. Da bi Srbe obmanuli streljali su samo Lukicu Javora, a ostale su pustrili kućama: da šire „bratstvo i jedinstvo“ Srba i Hrvata. Tako im je rekao komesar brigade Milan Basta. Više od polovine ovih ustaša prijavili su se u partizane i svrstani su u bataljon „Matija Gubec“. Postali su dobri komunisti i veliki pobornici „bratstva i jedinstva“: znajući da takvom laži izbegavaju sud pravde, koji su zaslužili, a to je smrt.

Polovinom juna stigao je bataljon „Matija Gubec“ u selo Mekinjar, nedelju dana posle oslobođenja Podlapače. Partizani su raspoređeni u srpske domove gde su se hranili i odmarali. Jedan žena, kojoj se ne sećam imena, izletela je zaplakana iz svoje kuće, tražeći komandanta brigade. Kad ga je našla, uzela ga je za ruku i povela napolje. Zamolila ga je da pođe sa njom i da vidi ustašu-partizana, koji je pre godinu dana, 1941 godine, kao ustaša ubio njenog muža. Kad je Kuprešanin video tog ustašu rekao joj je: da mu je to najbolji partizan u brigadi, dodajući: kamo sreće da imam više takvih.“

*  *  *

Iso Vlatković, kako je to verno pribeležio poručnik Ljubojević, govori i o tragediji sela Jošane, njegovom rodnom mestu, gde je i mobilisan kad ga je Kuprešanin poveo u napad na Raduč. Videli smo već iz njegove ranije izjave kako su ljudi ovog sela molili partizane da ostanu tu bar sa jednom četom da bi odstranili upad ustaša u selo. I evo kako o tome govori Vlatković:

Jošanska tragedija.

Obavešteni smo 2 oktobra 1942 godine, da su ustaše u Udbini saznali da je Jošan nezaštićen. Javili su im Hrvati iz Podlapače, koji su noću odlazili u Udbinu i davali im podatke o rasporedu partizanskih jedinica. To im nije bilo teško jer su i njihovi sinovi bili ustaše do pre tri meseca, kod osvajanja Podlapače, a potom partizani samo po imenu, a u duši još gori i ogrezliji nego pre toga dana. A time su  i dobri prijatelji svojih istomišljenika, ustaša u Udbini.

Posle krvavog zauzeća Raduča. Brigada je bila raspoređena u Mogoriću i Vrebcu, na odmaranje. U jutro oko 8 časova, 3 oktobra, kao i obično imali smo „politički čas“. Pade nam u oči oznojen i zadihan čovek koji je došao pred našu zgradu, u kojoj je držano predavanje „bratstva i jedinstva“ od strane komesara bataljona. Ovaj čovek bio je Maniša Diklić. Dojahao je na konju da javi veliku tragediju sela Jošane.

Diklić je tražio komandanta bataljona „Krbava“, Milana Ševera. Dobro ga je poznavao jer su iz jednog sela. A i nama je na brzinu rekao šta se odigralo u Jošanu noću 2/3 oktobra. Kad se pojavio Šever i Diklić mu reče doslovno: „Druže komandante Jošan je noćas bio blokiran od ustaša. Uspeo sam jutros da se na konju probijem i dođem ovamo. Pucnjava je već počela kad sam ja krenuo. Hoće li ko ostati u životu ne znam“. Ovo je Diklić izgovorio drhtavim glasom, a oči su mu se ispunile suzama. Ubrzo su se oko njega našli i ostali „rukovodioci“. Drže se dosta rezervisano, kao da ih se sve to ništa ne tiče. Kad su sve saslušali, za čudo, proglasiše Diklića paničarom: a to se kod njih kažnjava smrću…

Mi borci koji smo rodom iz Jošana tražimo da odmah krenemo u odbranu naroda i da spasavamo što se još može spasti. Prekim putem od Mogorića, gde smo bili, pa do Jošana ima 8-10 kilometara. Komandant Šever ne dozvoljava. Brani se da bez odobrenja komandanta brigade, Kuprešanina, ne sme ništa uraditi. Možda bi on i pristao, jer mu je tamo i familija, ali je po sredi više komandno vođstvo. Uostalom i on je komunista i kao takvog za njega je interes Komunističke partije iznad buržoazijske sentimentalnosti. Mi smo u napetosti, vođe nas uveravaju da je ta vest lažna: delo je paničara i neprijatelja „bratstva i jedinstva“, što su proturili četnički agenti.

Da bi skrenuli pažnju od ovog događaja komunisti su zakazali zbor naroda. Posle održanih govora poveli su „rukovodioci“ kolo. A zaorila se i partizanska pesma: „Druže Tito mi ti se kunemo…“! Igraju partizani i partizanke, a sa njima i narod – ovamo silom doteran. I baš toga dana je Kuprešanin dobio pohvalu od Glavnog štaba Hrvatske za „uspeh“ u borbama protiv četnika, „neprijatelja“ srpskog naroda. Srećan i ponosan na ovu pohvalu igra on svom snagom između dveju partizanki, znajući da „pohvala“ donosi i unapređenje u generalski čin.

Oko 15 časova ovog dana došao je i Đuro Radovanac, kao prvi kurir iz obližnjeg sela Rebić i doneo je detaljne podatke o Jošanskoj tragediji. To nije bila panika i „četnička propaganda“, već jeziva stvarnost. Ispričao je sve što je znao komandnom osoblju. Drama se ovako razvijala:

Ustaše su opkolile Jošan, dug šest kilometara, a proteže se između krbavskih brda. Sa druge strane sela prostire se Krbavsko Polje. Cilj ustaša je bio pohvatati narod na spavanju, ali su zakasnili za pola časa. Ovog jutra je Milka Knežević, devojka, gonila konje u pašu. Kroz praskozorje je primetila neku nepoznatu vojsku, sa šlemovima na glavi i udaljenu stotinak metara. Ustaše su je primetili ali nisu pucali da ne bi otkrili svoj položaj. Ona je neopaženo otrčala kući i obavestila roditelje, a potom produžila buđenjem komšija u selu, da se sklanjaju.

Počelo se već svanjivati. Bunovan svet iz sna, bos i go, dizao se iz kreveta i sklanjao kako je znao i umeo. Ustaški mitraljeski rafali kosili i presecali su svet u bežaniji. Narod se povlačio u pravcu poslednjih kuća, sa razmakom jedne od druge 10-20 metara. U 12 časova ovog dana ustaše su završili svoj krvavi pir. Broj zaklanih, spaljenih i ubojenih bilo je 1801 i 20 teško ranjenih. Imajući u vidu da je u Jošanu živelo 2.400 duša još se  i dobro prošlo, zahvaljujući prisebnosti i požrtvovanju mlade devojke Milke Knežević.

Sutra-dan, 4. oktobra, pristizali su ljudi i žene iz obližnjih sela: Mekinjara, Rebića, Tolića i Pišača i sa užasom pričali detalje drame ispunjene raznoraznim scenama.

Đukan Mašić, njegova žena, sin  itri kćerke uhvaćeni su u svojoj zidini već ranije izgorele kuće. Vezani su oko plasta sena koji je potom zapaljen i tu su izgoreli. Crkva kod Kosaša, u gornjem delu sela, ostala je kao jedina nezapaljena zgrada, još od ranijih „pohoda“, jer nije ovaj bio prvi ni poslednji, kad su Italijani palili selo. Crkvu su ipak poštedeli sinovi Italije, ali ne i sinovi Hrvatske. U tornju crkve sklonilo se više žena i devojaka, koje su ustaše pronašli, crkvu prelili benzinom i tu je svet izgoreo.

Svega desetak metara od crkve bila je kuća Milana Banjanina „Šepe“. Njegova žena sklonila se na jedno drvo u blizini svoje kuće. Iako je plamen vatre od zapaljene crkve lizao i do tog drveta, ona je ostala u životu. Bila je skrivena u gustom lišću i utajila se. Ustaše su prolazili ispod nje, ali je nisu primetili. Tako skrivena ostala je kao jedini svedok tragedije njene porodice. Svojim očima je gledala kako ustaše muče i kolju njenog muža Milana, njegovu majku i decu. Nemoćna da im pomogne stegla je svoje iskrvavljeno i ucveljeno srce da ne pukne od bola i da ne oda krik.

Moja sestra Dragica bila je udata za Đuru Egića. Ujutru je pošla na bunar po vodu, udaljen oko 150 metara, kraj ceste. Kad je nalevala vodu neočekivano je počela pucnjava i zvižduk metaka oko nje. Ne znajući šta je, potrčala je kući gde je ostavila dete od deset meseci. Drugim rafalom mitraljeza, postavljen baš iznad njene kuće, vraćena je nazad. Sklonila se u zidine spaljene kuće Jove Egića, pored samog bunara. Kad je sagledala ustaške uniforme znala je s kim ima posla. Kraj nje je bio jedan sanduk, uvukla se u njega i poklopac zatvorila, u nadi da je neće pronaći. Slično je uradila i Ljubica Egić, devojka, kao i svi drugi iz te kuće, ali to nije pomoglo. Sanduci su zapaljeni i u njima su svi izgoreli.

U konobi kuće moga zeta Đure Egića, sakrio se njegov otac Dane, maćeha, sestra Seja, njegova kćerka od 10 meseci i još više njih iz komšiluka. Na vrata su navalili vreće pune brašna, da bi se zabarakadirali. Ali to nije pomoglo. Ustaše su ih pobili mitraljeskim rafalom, potom posuli brašno po njima. Dva mladića od 8 i 10 godina, braća moga zeta, zavukli su se  u jednu špilju iznad kuće i ostali su u životu. Moj zet Đuro, partizan u bataljonu „Krbava“ i njegov deda Nikolica – starina od 75 godina, bili su toga jutra u polju. Skrili su se u potoku i ostali u životu. Od deset članova njihove porodice, ostalo je u životu njih četvoro.

Porodica Milešine Diklića, od pet članova, pobijena je i trag je njen za večno zatrt. Jedna grupa od 60 ljudi, žena i dece, zatekla se toga jutra u zapaljenoj školi. Kad su im se ustaše približavali, po savetu starijih ljudi, dali su se u begstvo. Prostor kojim su bežali bio je brisan, ali su na sreću nastradali samo dvojica, a bilo je više ranjenih. Ostali su stigli u selo Mekinjar. Dva mladića od 10 i 12 godina sklonili su se u kanal, propust na cesti, ali su ih ustaše pronašli i pokosili mitraljezom. Mikelja Knežević se zatekla u krevetu, kad su ustaše ušli u njenu nadkrivenu zidinu, gde su je i zaklali. Njen srednji sin Đuro, partizan, bio je pod krevetom kad su mu majku klali. Nije primećen i ostao je u životu. Dane Knežević, otac Milkin – koja je prva primetila ustaše u polju i narod budila iz sna, popeo se na hrastić i na njemu je presečen mitraljeskim rafalom. Porodica Rade Narandžića pobijena je u zidinama svoje već ranije zapaljene kuće. Isto tako i porodica Zec, od četiri člana. Istrebljena je i porodica Egića.

Mesec dana kasnije ove iste ustaše, kao i u Jošanu, izvršile su pokolj Srba i u selu Visuću, gde su pobili 80 duša, među kojima je bilo i 25 duša iz sela Jošana, koje su došle ovamo u nadi da će se spasti od eventualnog novog pokolja u njihovom selu Jošanu.

O ovom zločinu govori i M. Vlaisavljević, pod naslovom „Ratne slike“, u „Ličke novine“, br. 15 i 16, Gospić, od 1 i 15 avgusta 1969 godine:

„… U poznatom ustaničkom mestu, ličkom selu Jošanu, prvih dana ustanka 1941 godine u borbu stupa sve što je sposobno za davanje otpora ustašama i okupatoru… Kod kuće ostaju starci, žene i deca i jedan broj omladine. Udbina sa štabom naoružanih ustaša, udaljena od sela svega šest kilometara bila je izolirana… Niko ih se više nije bojao, niti smatrao da od njih preti neka opasnost. Oni su, dok je svitalo vedro jesensko jutro nad selom Jošanom, podmuklo došli u cik zore, iznenadili stanovnike sela Jošana, dok je sve još spavalo, jer se samo poneko digao da obavi neke poslove.

Ustaše su zaposeli brda iznad sela i čekali na komandu. Najedanput se čuo pucanj topa, pričaju preživeli, više sela Rebića. U tom momentu začuo se zločinački urlik podivljalih ljudi sa uzvicima: „Hvataj žive!“, „Kolji!“, „Ne ostavljaj ništa živo!“, „Pali!“ i slično. Brzo su dotrčali u selo. U selu zavlada panika iznemoglog, nezaštićenog i nenaoružanog stanovništva. Ustaše se slobodno iživljavaju nad ovim nesrećnim ljudima i ubijaju ih. Čuo se prodoran plač i zapomaganje žena, dece i staraca, a ponegde i psovke. Neka manja deca, iz sna zbunjena, pokušavaju bežati. Ne znaju kuda i od čega, pa trče k ustašama, baš u krvave „kandže“, neka se čak „smeškaju“ tražeći milostinju, ali uzalud. Mučenicima unakažavaju telo, seku glave, ženskima seku grudi. Bio je to težak pokolj.

Najviše su mučili Mašića devojke, lepe i mlade, pune životne sposobnosti. Uveče su pevale, srca pune radosti, nadale su se najboljem, radile i očekivale slobodu, a ujutro se njihov život ugasio. Ustaše ih hvataju, vežu žicom ruke jednu za drugu. Tako povezane vežu ih u krug oko stoga sena, seno pale… Devojke su izgorele u najtežim mukama. Velikim mučenjem zadaju smrt i Ljubici Egić…“

U svojoj knjizi „Krajina u plamenu“, s. 197, govori i Nikola Plećaš o ovome slučaju. On je u to vreme bio komandant bataljona u partizanima, a kasnije je prešao u četnike, u Gračacu. Pored drugih komunističkih zločina nad srpskim narodom, dotakao se on i ovih u Krbavi, dodajući:

„…Sela Jošani, Visuć i Selište poklali su ustaše iz Udbine: Oko 900 dece, žena i staraca. Devojke su vezali oko plastova sena i spaljivali i tako ugljenisane ostavljali. Na nekoliko metara od njih istakli su tablu sa natpisom: „Srpske cure igraju kolo“.

Istina je nepobediva

Za vreme ovih velikih zločina koje su komunisti izvodili nad srpskim narodom u prostoru Like, Korduna i Banije, komunistička radio stanica „Slobodna Jugoslavija“ smeštena u Tiflisu, bljuvala je laži u etar i zavaravala slobodni svet: kako se partizanske brigade bore protiv okupatora i domaćih izdajnika. Međutim, te brigade su se borile isključivo protiv četničkih snaga u ovome prostoru i srpskog naroda koji je odbijao, pa i prezirao razbojnički akt te „narodne vojske“, kako je sama sebe prozvala. Cilj komunista bio je da silom natera srpski svet u svoj front i da iz njega vrbuje borce koji će udariti temelje komunističkoj prevlasti posle rata i time dovesti Komunističku partiju na vlast. A šta će biti sa ovim narodom, bilo je sporedno. To je, kako se vidi bio sračunat zločin. I zato nije čudo što su partizanski borci, pa i starešine, koji su svesniji bili i kad su uzmogli prebegavali u četničke redove. Takav slučaj bio je i Ise Vlatkovića, Nikole Plećaša i srpskih patriota. A što nije bilo nikakvo čudo: oni su postali nepomirljivi borci protiv partizanske družine, ne htevši i sami učestvovati u njenim zločinima.

Tragedija četnika u Raduču bila je bolna, nezaboravna i za jedno vreme dovela je u pitanje dalji način borbe protiv takvog krvoločnog neprijatelja, za kojeg ništa sveto nije bilo. Ipak, reakcija Srba bila je poražavajuća za komuniste na ovako neshvatljive akcije, koje ni ustaše nisu koristili, ni primenjivali. Žrtve Raduča, koje i dan-danas svojom svežinom žive u narodu toga kraja, kao da je to juče bilo, nisu po imenima nigde u zagraničnoj štampi pribeležene. To je velika šteta.

Pisac ovih redova dugo je tragao sa prikupljanjem tih imena, tih hrabrih boraca, ali je iz ove daljine to teško srediti. Koliko je poznato negde krajem 1942 ili početkom 1943 godine sva ta imena su publikovana u časopisu „Četnik“, koji je u to vreme uređivao brat Jaro Houska-Kubić, sad već pokojni. Nažalost, taj časopis nema niko u zagraničnom svetu. Zahvaljujući bratu Tomici Ivančeviću, pretsedniku Centralne uprave Organizacije srpskih četnika „Ravna Gora“, sa sedištem u SAD, kao i preminulom bratu Đuri Uzelcu iz Kanade, uspelo se doći do imena bar jednog broja tih stradalnika, koja se iznose azbučnim redom:

Mile Ajduković, Mile Vučković, Petar Vučković, Borka Gajić, Ilija Gajić, Iso Gajić, Janko Gajić, Janko M. Gajić, Milan Gajić, Rade Gajić, Sara Gajić, Nikola Dejanović, Nikola S. Dejanović, Mile Jelača, Dane Kalinić, Milan Knjević, Miloš Korać, Ranko Milekić, Iso Miščević, Janko Panjak, Dane Pejnović, Dane I. Pejnović, Dušan Pejnović, Jovo Pejnović, Nikola Pejnović, Nikola M. Pejnović, Stevan Pejnović, Ilija Pokrajac, Dane Rutalj, Dragoslav Rutalj, Rade Rutalj, Dušan Ćelić, Đuro Ćelić, Đuro N. Ćelić, Mića Ćelić, Dane A. Čubrilo, Dane J. Čubrilo, Jovo Čubrilo, Đuro D. Čubrilo, Đuro J. Čubrilo, Janko J. Čubrilo, Milan Čubrilo, Miloš Čubrilo, Nikola Čubrilo, Nikola J. Čubrilo, Savo Čubrilo, Milan Šobot, Mile Šobot, Mirko Šobot, Nikola Šobot.

Junaci Raduča, simboli požrtvovanja i ideali čovečnosti! U sumraku Prvog svetskog rata rođeni ste. U tmini toga vremenskog poglavlja negovani ste i stasali. A kad ste već poodrasli i svojom mladalačkom lepotom, kao sveže ruže  ubašti, ulepšavali doba svojega života, nestali ste u mraku Drugog svetskog rata. Ali ne Božanskom voljom, već nasilnički, neljudski, zlim strastima i mržnjom ateista i komunističkih partizana. Nestali ste jer ste bili Srbi: verni životnoj etici svoga naroda i njegovom slobodarskom duhu. To je istina žalosne stvarnosti vašega doba i vašeg nestanka.

U onome ludom periodu ratnog vremena izrasla je opšta tragedija Srpskog naroda: zemlja raskomadana, a Srpstvo raščerečeno. Da bi ova drama bil još strašnija i još veća, popraćena je dvolinijskom revolucijom hrvatskih ustaša i komunističkih partizana, koji su, što se ticalo Srpskog naroda u ovome prostoru Hrvatske, imali približno iste ciljeve. I u sklopu te tako kombinovane tragedije svoga naroda, pali ste na bojnom polju draga braćo i sestre. Kao mladi cvetovi i deo našeg zajedničkog doba prerano ste istrgnuti iz naše sredine i toplog zagrljaja svoga naroda. Svojim junačkim podvigom, plemenitošću, požrtvovanjem i čovečnošću, ostavili ste neizmernu riznicu nadahnuća mlađim srpskim naraštajima. O kao takvi prisutni ste u našoj sredini. U našim srcima i dušama našim vazda ste s nama: da nas podsećate na dužnost našu prema stradalničkom srpskom rodu. Ideali za koje ste tako rano izgoreli čini vas velikima i nezaboravnima. A načini na koji ste nestali krasi vas svetačkim oreolom.

U isposničkoj borbi za slobodu Srpskoga naroda pali su i pre vas, a i posle vas, mnoga naša braća i sestre naše: na stotine, na hiljade, na desetine i stotine hiljada. Svako na svoj način! Ali, vaš nestanak je, reklo bi se, neki izuzetak. Čudan je i čudniji od drugih, iako su i ovi drugi nestali za isti cilj kao i vi. I vi ste se kao i svi drugi uspešno odupirali neprijatelju i kao takvi mogli ste živeti, da ste mislili samo na sebe. Ali ne. Od vas je traženo mnogo više u toj borbi, nego od drugih, koji nisu bili izvrgnuti sličnom iskušenju. Kao svetitelji neki, da bi ste spasli svoje najmilije, vi ste položili oružje: nepobeđeno i neosramoćeno. Na gubilište ste sami stavili svoje glave da ih zlikovci odsecaju: samo i jedino zato da bi vaši mili i dragi živeli. A iskreno rečeno, u tim mučnim časovima ni u to niste bili sigurni, jer ste znali sa kakvim nepromišljenim i brutalnim neprijateljem imate posla. Ali i pored toga, vi se žrtvovaste, da na vama ne bi ostala kletva ako bi vaši na domu našli put stradanja i svirepe smrti: za istu stvar i od istog neprijatelja. Znali ste da vam život bez njih, za čiji spas ste i uzeli oružje u ruke, ne bi više bio vredan života, već časovi, dani i godine duševnih patnji: gori i od same smrti.

Vaša žrtva je velika, vojnički gledano. Ali, ona je još daleko veća i uzvišenija kad se gleda kroz čistotu etike – moralne, humane kao i hrišćanske. I baš zato i nije čudo, a što je i razumljivo, kad sine sunce slobode Srpskom narodu, da će vam Srbi Raduča, Srbi Like, pa i vaskolikog Srpstva podići dostojni i trajni spomenik na vrhu gordog i ponosnog Velebita: da bude trajni i živi svedok vašeg života, vaše borbe i vašeg nestanka. Isto tako da bude i opomena dolazećim srpskim naraštajima da tu počivaju prekaljeni i nepobedivi mladi srpski borci, koji sami sebe svesno žrtvovaše iz čiste ljubavi prema svojim bližnjima: da bi ovi živeli. Plemenitijeg od toga nema na svetu!

Vaš nestanak draga braćo i drage sestre naše, čija se imena pominju u ovome zapisu, kao i onih do čijih se imena nije došlo, nametnuo je nama preživelima veliku, ali i časnu obavezu: da ne klonemo pod teškim bremenom. A to znači da istrajemo do poslednjeg daha života u cilju izvojevanja slobode Srpskom narodu: ujedinjenom duhovno i fizički. I, sad, pri ovoj četrdeseto-godišnjici vašeg nestanka, ovim zapisom palimo voštanicu za pokoj duša vaših. A i da vam kažemo da nismo klonuli ni popustili u toj borbi. Ovim vam se zavetujemo još jednom, da ćemo istrajati u toj borbi i predati barjak njen mlađim naraštajima da ga nose visoko uzdignutog, sa čašću i ponosom. Tvrdo verujući u pravdu istine, koja je spora ali dostižna. Niko nas, izuzev Božanstva, ne može skrenuti od toga cilja. Srpstvo strada, ali će vašim primerima i podvizima ostvariti ideal za koji ste nestali.

Mir vašem pepelu draga braćo i drage sestre naše!

Slava vam večna i trajna!

Leta 1982. godine,

Bilefeld, Nemačka

NAPOMENA:  U ovome zapisu čitalac će primetiti da datum ubijanja četnika i osvajanje Raduča, po četničkim i komunističkim zapisima nije isti. Kod četnika je 26, a komunista 27. septembar 1942. godine. Isto tako ni broj zarobljenih četnika, kao ni snaga četnika u Raduču nije istovetna.

Po proveri pisca ovih redova: snaga četnika 120, ubijeno 75 – ostali izginuli u borbi, kao i u proboju obruča. Datum zločina 27.9.1942. godine.

Objavljeno u: „Glasnik Srpskog istorijsko-kulturnog društva Njegoš“, Čikago, sveska 49, decembar 1982. 

Izvor: POGLEDI

Vezane vijesti:

Zavjera hrvatskih komunista protiv Srba u Lici | Jadovno 1941.

Mirko Rapaić: LIČKA TRAGEDIJA | Jadovno 1941.

Sjećanje na zločin u Janja Gori | Jadovno 1941.