Мане Пешут: Неумрли браниоци Радуча

Мане Пешут:

Неумрли браниоци Радуча – тужна али часна четрдесетогодишњица (1942-1982)

У цвету младости као капља свеже пролетње росе,

Витешки и часно положили сте ваше младе животе!

Писац.

Увод

Други светски рат посејао је ужасну пустош у нашој отаџбини. Окупација земље од вишеструког окупатора, подељене на окупационе зоне, створила је немогуће стање. Распиривана мржња од стране окупатора, преко домаћих издајника, који су се ставили у његову службу, изазвала је трагедију каква није била никада раније. Од Југославије као државе, није било ни трага. Створена је Усташка Хрватска – од Јадрана до Дрине и Земуна. Остали делови земље подељени су између суседа. Ужа Србија и Црна Гора биле су окупиране. Што се Србије тиче, у њој су Немци показали своју праву тевтонску културу и човечност кроз Крагујевачку трагедију уз мноштво других стратишта. У Независној Држави Хрватској вршени су покољи Срба, какве ум људски није могао замислити, а који су дневно гутали стотине и хиљаде душа: само и једино зато што су Срби и православци.

У овом хаосу, искрсава комунистичка револуција, под изговором борбе против окупатора, мада је сваком морало бити јасно, да се иза тога крије нешто друго: разарачка и ненародна борба за власт, а не против окупатора. Питали су се умерени и свесни грађани, зашто стварати нови фронт „борбе против окупатора“, када је он још пре три месеца образован под командом пуковника Драгољуба-Драже Михаиловића. Његов отпор почео је онога дана када је потписана капитулација Југославије, нашто је Дража рекао: „Не признајем капитулацију“!

Међутим, познато је да су комунисти капитулацију признали и сматрали је као своју победу, јер су Хитлер и Стаљин били у савезу. А када су се њих двојица, Хитлер и Стаљин потукли, тек онда је југословенским комунистима синула у главу мисао „борба против окупатора“. Па и то би се могло разумети да су се они прикључили већ постојећем покрету отпора. Али они нису то хтели. У ужој Србији су створили свој фронт, а потом и у другим пределима Југославије. Овим се доказало да они хоће нешто друго, не „борбу против окупатора“, већ револуцију и борбу за власт.

У јесен 1941. комунистичка револуција обухватила је ужу Хрватску, а посебно српски простор у њој. У већ постојеће четничке одреде увлаче се комунисти, са паролом: да помогну Србима у борби за опстанак тако су они говорили народу, док су у ствари рушили тај покрет изнутра; стварањем интрига међу борцима и рушењем ауторитета старешина. Овим су комунисти, већ тих првих дана, почели са братоубилачком борбом, а тиме и ударањем темеља својој револуцији. У то време је ретко ко веровао да ће она у томе успети и на послетку тријумфовати, јер се заборављало да уз њих стоји Комунистичка интернационала и Совјетски Савез, уз либералне кругове Запада.

Током времена и појавом комуниста у српском простору у ужој Хрватској развио се братоубилачки рат под окупацијом, упоредо са усташким покољима Срба. За здрав разум и за људе добре воље, оно што су комунисти урадили у погледу Срба у овом простору, био је злочин раван злочину хрватских усташа, јер је тиме слабљен отпор српскога народа у борби за опстанак. До појаве, а потом и преваре комуниста у редовима српских устаника, под именом четника, кољачке експедиције усташа биле су сузбијене у градове, где су тражили од окупатора помоћ. Почетком комунистичке револуције, усташе су се опет осилиле и почеле са новим покољима Срба. То им је било олакшано, јер су четничке снаге биле ослабљене, а шпијунажа у корист усташа била је веома успешна, преко комуниста у редовима српских четника.

Пре комунистичке појаве, четници су у Јужној Лици потукли хрватску казнену експедицију, чија је снага, по усташким и комунистичким документима, била 5.000 усташа и домобрана, са тенковима и авијацијом, под командом генерала Михала Лукића. Ту бројно јаку и добро наоружану војску потукли су бројно слабији скоро голоруки четници под командом Павла-Паје Омчикуса за свега пет дана, запленивши велике количине оружја и муниције, камиона и друге ратне опреме, уз велики број заробљеника и мртвих на терену. Четници су имали незнатне губитке.

Ова четничка победа, била је велики тријумф Срба, Лике, Кордуна и Баније и нада у лепше дане. То је истина коју не могу изменити фалсификатори комунисти ил иусташе. Снажан налет четничких снага био је тако динамичан, да су Италијани, посматрајући то на лицу места писали: „Да није наших снага у Хрватској, четници би у Лици могли освојити свако место и сваки хрватски гарнизон, кад им се прохте“. (Зборник докумената о НОБ. Том 3. књига 1. с. 294-296). А у ове храбре четничке борце и старешине, спадали су и синови гордог, потом херојског и мученичког села Радуча, срез госпићки, којима је овај напис и посвећен

РАДУЧКА ТРАГЕДИЈА

О трагедији која се одиграла у Радучу 27. септембра 1942. године, писано је већ у штампи заграничног српства и од стране писца ових редова. Имајући то у виду, детаљи те борбе неће се овом приликом понављати, већ ће се изнети само моменти, до сада још необјављени, иако данас није могуће све детаље прикупити и обелоданити у једном допису. Ипак мора се читаоцима рећи најосновније о чему се радило, да би могли лакше схватити суштину те трагедије, на коју се и данас у мом родном крају живо потсећа и дискутује.

У лето 1942. године, главни штаб партизана Хрватске имао је план да у Лици уништи четништво. Ово му је изгледало могуће и реално, јер је српски фронт у овом простору био разбијен на четништво и на партизанство (слично као и у осталим крајевима широм Југославије). Вероватно договорно, и Усташки главни стан у Загребу у исто време одлучује да појача акцију покоља Срба у овом простору. Тако долази до једновременог упада усташких кољачких експедиција у српска насеља и партизанске офанзиве на четничке снаге. И усташе и партизани, сматрали су да ће једновременом акцијом лакше доћи до циља; јер четници немају резерве људства за попуну губитака у борбама. И младо и старо било је већ под оружјем. У Јужној Лици је план главног партизанског штаба за Хрватску био првенствено усмерен на четничка жаришта у Грачацу, Медку, Почитељу и Радучу.

По томе плану против села Радуча, у коме је био непотпун четнички батаљон од око 120 бораца, упућена је Девета хрватска партизанска бригада (појачана са неким подручним јединицама). Укупна снага комуниста била је 1.200 бораца, под командом Милана Купрешанина и комесара Милана Басте (оба Срби и предратни комунисти). Наредба главног штаба Хрватске тој бригади гласила је: „До темеља сатрти ту четничку банду!“. Ово је било довољно јасно за Купрешанина и Басту, да тај план изведу на себе својствен начин. Акција на Радуч, као што је већ речено, била је само једна у склопу општег плана Главног штаба за Хрватску: уништење српског фронта у овоме простору. А томе је тежио и Главни усташки стан у Загребу. Уосталом, комунисти и усташе су по овом питању говорили истим језиком: да ко хоће да четникује мора ићи за Србију, било то валовима реке Саве или „сопственом вољом“.

Два дана  идве ноћи су комунисти безуспешно нападали на четнике у Радучу. Извели су и десет јуриша, али без успеха. О предаји четници нису мислили. Главни штаб Хрватске доста је нервозно пратио ток борбе, јер су браниоцима Радуча пошли у помоћ и четници из Медка и Почитеља, који су већ били ступили у акцију. Командант и комесар Главног штаба Хрватске, Иван Рукавина и Владо Бакарић врше пресију на Купрешанина и Басту, да употребе сва средства дозовољена и недозвољена за уништење четника у Радучу. Наиме Купрешанин и Баста су схватили своје шефове, а што је значило комунистичким језиком: или – победити или умрети, а направити масакр какав сами желе. Зато се они одлучују и на најгоре, а што је по неким изворима препоручено баш од Главног штаба Хрватске: да испред свога стрељачког строја сврстају породице четничке, као и народ њима наклоњен, а потом крену у напад.

Није дуго трајало да се жене, деца и старци истерају из својих домова и сврстају испред партизана, за полазак у напад. Наравно, речено им је: или ће се ваши предати или ћете сви до једног изгинути. Наређено је да мајке зову синове да се предају и да им се неће ништа десити, јер је командант Милан Купрешанин дао „часну реч“ да ниједном четнику неће ни длака са главе фалити, ако се предају. И по наређењу су мајке звале своје синове на предају, иако су страховале да ће их партизани побити. Исто тако и сестре зову браћу своју, па и недорасла деца зову брата, а понеко и родитеља свога. А и Купрешанин зове на предају и даје „часну реч“, додајући: предајте се или пуцајте у своје, бирајте што вам је по вољи!

Ово је за четнике било нешто неочекивано, што ни у сну нису могли замислити, а камо ли на јави. А време је било кратко, свега око два сата. И код четника настаје саветовање, шта да се ради. У једном су они сагласни, да, „часна реч“ једног комунисте нема значења поштења и части, већ је гола обмана. Што се тога тиче спремни су борити се до последњег даха живота. Али против кога се сад мора да боре, сваки се пита. Против мајке, против недорасле сестрице или брата, против деде  и баке своје. А то нису хтели, јер овим губе баш оно зашто су пошли у борбу, а и што им је најсветије и најузвишеније. Тиме за њих, као људе и борце сам живот нема више свога смисла. Време је јурило, а одлука се мора донети, па било каква. Прдлог је пао, а и усвојен: да се може десити да Купрешанин као њихов комшија поштеди борце, а истакнутије старешинско особље да побије. Зато је и решено да се ови други бомбама и пушкомитраљезима пробију кроз партизанске редове, а остали ће се предати својој судбини.

Што се тих дана и ноћи одигравало у томе простору савесно је бележио у свој Дневник инжињерски поручник Јовица Љубојевић (Лас Вегас – МП). Захваљујући његовој предусретљивости, стављањем свога Дневника на употребу писцу ових редова, сачувани су многи моменти из борби за Јужну Лику од заборава.. А тиме, наравно и ова трагедија у Радучу. И ево како је то поручник Љубојевић прибележио:

„…Решено је да се ослободи Почитељ. Акција почиње 9 септембра у 6 часова ујутро. Јуришна чета полази на свој положај током ноћи 8/9 септембра. Учествују батаљони: Иванчевићев, Вулетићев, Михићев и Јуришна чета. Ујутро 9 септембра црвеном ракетом дат је знак за почетак напада. Велебитом се пролама тресак бомби и митраљеза. Рекло би се гори небо и земља. Партизани су се дали у паничну бежанију. Обруч око Почитеља се стеже, а четници јуре невероватном брзином. У своме повлачењу партизани налетеше на Иванчевићев положај, а неки на нас. Неки опет у тој пометњи кренуше у Велебит, али их и тамо дочека четничка ватра. Један десетина партизана налете на Медачку чету. Пустили смо је да приђе на сто метара, потом отворимо ватру. Неки партизани попадаше, а неки у збуњености полетеше напред па се и они сручише на земљу. Појава белог барјачета у цркви у Почитељу је знак да је акција завршена и успела…

Крцун и Нове Михић упали су у опасну клопку. Опкољени су. Захваљујући њиховој присебности и одлучности успели су да се пробију. Борба у Главацама трајала је цео дан 24. септембра. Оба батаљона су ангажовани у намери да се пробију до Радуча и помогну тамошњем батаљону. Партизанске сбаге у заседама око Папуче и Радучких Глава јаке су и онемогућавају сваки покушај пробоја. Сви наши покушаји, уз помоћ артиљерије и бацача бомби узалудни су. Заседе партизана су густе и одлично наоружане, а и значајно су бројније од нас. Митраљези клокоћу иза сваког грма. Овог дана погинула су три четника: Мане Травица, Стево Д. Торбук и Дане Оклобџија. Ове ноћи партизани врше напад на школу у Папучи, коју држе четници. Напад је одбијен…

Данас 25. септембра нападнут је Томица у Почитељу и тешком борбом пробио се из обруча. Његов батаљон је упућен у Медак, а одатле за Папучу. Настоји се извршити пробој у Радуч, што нам овог дана није успело. Борбе се воде у Радучу, Папучи и Радучлим Главицама, а и свуд редом од Папуче до Радуча. Општи је кркљанац. Партизани нападају јаким снагама. При крају другог дана борбе су се смањиле, а предвече потипуно утишале. У таквој неизвесности идемо у сусрет трећег дана борби.

Ујутро 26. Септембра стигли су у Медак Младен Рутаљ и Никица Левнајић, командири чета у Радучу. Донели су тужне вести. Испричали су нам ток трагедије. Комунисти су јаким снагама блокирали Радуч, Ловинац и све прилазе ка Радучу, од Медка, потом су извршили напад на четнике. Партизани су бесомучно јуришали али без успеха. Комесари су терали борце на четничке положаје, где су гинули у масама. Наши су се лавовски држали. Опкољени без воде и хране издржали су стојички. Хранили су се и напајали оним што је неком случајношћу преостало од претходног дана.

Видевши да четници не попуштају и да их јуришима неће савладати, комунисти су покупили мајке, очеве и децу четника и бацили их испред свога стрељачког положаја и под заштитом тога немоћног света су кренули напред. Четници не знајући шта се одиграва, а видевши гомилу нападача, отворили су ватру. И у току овог зла четници су одједном испред себе чули позиве својих мајки, очева и деце да не пуцају на њих. Звали су их на предају по наређењу партизана, а који су иза њих стајали са упереним митраљезима. Четници су били згранути са овим злочином. Код њих је настала забуна. Многи четници су одмах спустили пушке, јер сад није у питању сопствени живот већ нешто више…

Предвечерје се спуштало. Језа је хватала сваког четника, јер су сви били свесни зла које је ту. Одлука се морала донети одмах. Постојала су два излаза: пробој, или смрт. За пробој су сви, али их мучи судбина породица које ће партизани побити… Дошао је моменат где су се мишљења четника разилазила, али су се сагласили да се пробију они којима, зна се, комунисти не би живот опростили па да их сваки по десет има. Ова група се пробијала од заседе до заседе комунистичке и бомбама крчила себи пут. Од свих њих извукли су се четворица, међу којима и Рутаљ и Левнајић.

Онај део четника који се жртвовао за спас својих најмилијих, похватан је и побијен на најгрознији начин: са кундацима пушака, кољем, ђоновима ципела и ножевима, убијали су комунисти ове људе. Тако се у Радучу направила клаоница каква се нигде не памти. Убијених 75 четника је траг дивљег и разбојничког дела комуниста у Радучу… Посмртни остаци четника пренети су на радучко гробље, где су уз све почасти сахрањени у заједничку гробницу.“

Комунистички записи у Радучу

Командант 9. хрватске бригаде и комесар, (Купрешанин и Баста) поднели су 1. октобра 1942 године извештај команданту 1. оперативне зоне за Хрватску, (а у коју су ушли: Лика, Кордун и Банија) у коме стоји дословно написано:

„Ноћу 25/26 септембра о.г. ова бригада напала је на четничко гнездо села Радуча. Напад на поменуто село био је у следећем распореду… Зграда у којој су четници били утврђени зидом и саобраћајницама, а поред тога и прилаз је био брисан, ту су се четници стерали у поменуту зграду и око исте је стегнут обруч који је држан два дана. 27. истог месеца припремљен је био дио снага које ће да изврше јуриш… заробљен је 101 четник, међу којима и заменик команданта овог четничког батаљона и претседник четничког одбора у Радучу, жандармериски наредник Миле Чубрило. Поред тога у току дводневних борби 1, 2 и 4 батаљон нанели су Италијанима, четницима и усташама губитке од око 40 погинулих и већи број рањених…“ (Зборник докумената и података о НОБ Том 5. књига 8 – борбе у Хрватској, с. 13).

Иако се зна да у току ових борби није било ниједног присутног Италијана, усташе ни домобрана, у даљој ни ближој околини, па ипак, Купрешанин и Баста борили су се и с њима. Требало је тиме укаљати светло име ових младих четничких бораца, као „фашиста“ и колаборатера са окупатором и усташким кољачима.

*   *   *

Иако су такви извештаји упућивани од стране Купрешанина и Басте не само команданту 1. оперативне зоне Хрватске, већ и Главном штабу Хрватске, остало је и других извештаја из средине комунистичке, који говоре језиком поштења и части, говоре исповеднички, како би умирили своју савест и мирно живели и исто тако напустили овај грешни бели свет. А један од тих је Исо Влатковић, партизан у 9. хрватској бригади, која је нападала на Радуч. После те драме, он је сагледао друштво у коме је. Искористио је прву прилику да пребегне четницима. Колико је познато писцу ових редова он мора да живи у Енглеској. И ево како Исо Влатковић приказује Радучку драму:

„… Борбе су се водиле у целој Лици. Окупатор и усташе уништавали су све српско. У Удбини је стационирано 1000 усташа, а од ње је на око 6 км село Јошане. Ту су некада биле 352 куће, а сада је само згариште и пепео. Око 20 септембра партизани су у овоме селу извршили присилно регрутовање. Позван сам и ја да попуним батаљон „Крбава“. Наређен нам је покрет. Не знамо куда. Људи предвиђају покољ народа од усташа, ако напустимо село. Тражимо од команданта заштиту села: Јошане, Висућ, Мутулић, Ребић и Мекињар. Одговор је гласио ми имамо тежих и важнијих борби са четничком бандом. Усташе нам нису опасне.

Стари солунски борац-добровољац Јово Шевер рече своме сину Милану, команданту батаљона „Крбава“, да остави бар једну чету партизана ради заштите села, коју ће народ хранити. Ја сам веран Комунистичкој партији, одговорио му је син. Не могу те послушати јер интерес Партије тражи другачије. Кад је зачеље колоне батаљона на изласку напустило село, људи су питали комесара батаљона – зашто нас другови напуштате? Знате и сами да ће усташе упасти у село и све поклати, рекао је Миле Шевер комесару. Овај му одговори: идемо у борбу против четника, они су нам опаснији од усташа.

Налазио сам се у Могорићу у друштву 40 ново-мобилисаних партизана. Распоређени смо по једуницама у батаљону „Крбава“. Оружја немамо, а нема га ни команда. Тражили смо да идемо кућама. Речено нам је – оружје ће се набавити у најкраћем року. Ако напустите батаљон без пропуснице бићете кажњени смрћу, рекао је комесар батаљона. Тако смо се морали помирити са судбином и остати  у јединици. Што је све радило комунистичко вођство оних дана, нисмо знали. Већ смо дуже у овоме селу били без икаквих вести из Јошана.

Увече, 24 септембра, легли смо да се одморимо: у шталама и подрумима у селу Могорићу. Могло је бити око 22 часа када је наређен покрет. Није нам речено куда идемо. Не сме се знати, гласило је наређење. Велика колона, све Срби, кренула је кроз ноћ. Ту су партизани, а са њима и ми, новомобилисани, без пушака. Радознали смо куда идемо и против кога. Шапатом се пренесе вест, али у поверењу, да идемо на Радуч. Нешто касније ово потврди и командант Шевер. Рекао нам је да идемо у борбу против четника, кољача хрватског народа. Ове речи нам тешко падоше на срце, а нарочито нама ново-мобилисанима. Идемо на Радуч, четнички гарнизон од 84 четника и њих треба побити. А ти четници чувају своје домове и своју нејач да је не покољу усташе из Ловинца и С. Рока: пролази нам кроз главу. Осећамо да сигурна смрт очекује те људе, јер на њих креће велика маса, бригада од 1.500 партизана.

Исте ноћи уследио је напад на четнике, заправо ујутро између 2-3 часа. Ово је напад Срба на Србе, партизана на четнике. Први се боре за Хрватску и заштиту хрватског народа, који од никога није угрожен, а други се боре за српски народ који је на рубу пропасти и биолошког нестанка, од хрватских усташа. Отпочела је братоубилачка борба на живот и смрт. Многи партизани су против овога напада и осећају се постиђенима, знајући да се ти људи, четници, боре за себе и за нас. Ово нерасположење се посебно осећало код партизана чији је случај сличан моме, силом мобилисаних. Стари партизани, и ако су против тога остају верни своме вођству: више из љубоморности на четнике, него из привржености Комунистичкој партији. Неће они да признају да је неко бољи српски патриота од њих, јер их својом варљивом пропагандом храни њихово вођство.

Већ у почетку борбе партизани су дали све од себе да заузму овај четнички положај, у првом скоку, јер је мање жртава. Борба се, међутим, продужавала у неизвесност. Сутрадан, предвече 26 септембра, видевши да не могу савладати четнике, комунисти су покупили жене и децу оних четника који се боре против њих. Могло је бити око 16 часова, када је око 70 жена и деце пошло према школи. Ишли су испред партизана који су носили уперене пушке, пушкомитраљезе и митраљезе, на њих. Четници из школе дају тако жилав отпор да је за дивљење. Ово је сад наше „ратно искуство“, говоре комунисти. Овако ћемо натерати четнике на предају. И, заиста, четници нису могли, а ни хтели пуцати на своју децу, жене и мајке. Престали су са отпором чим су сазнали да испред комуниста иду њихови најмилији и најдражи. Сад су пушке умукле, а настали преговори.

Купрешанин даје часну реч четницима да се ниједном од њих неће ништа десити ако се предају. А ако одбију предају, рекао је, да им нема спаса, а исто тако н идеци ни женама. Почело се смркавати. Код четника се осећа немир, јер се одлука мора хитно донети. Једни су за предају, гледајући своје најмилије пред партизанским митраљезима. Други су за пробој фронта, тврдећи да у томе случају комунисти неће дирати нејач. Ови преговори су се водили три сата, после чега су се четници одлучили за предају, јер су тиме хтели осигурати живот својим најдражима. Знало се, да само на једну реч од стране четника да одбију предају, проговарају партизански митраљези који ће покосити жене и децу. А чему онда и живот, мисле четници! И ако су многе партизанске јурише одбили, а одбијали би и даље, али се четници жртвују за нешто више, часније, оно што и даје вредност животу.

Четнички командири: Никица Левнајић, Младен Рутаљ, Јово Чубрило, активни предратни жандарми и Миле Чубрило поседник из Радуча, по међусобној сагласности пробијају се кроз партизанске редове. Код четника је слога и ако су различитих мишљења. Једни друге разумеју и не љуте се једни на друге. У 20.30 часова ова мала четничка група, којој су се прикључили још појединци, пробијали су се ручним бомбама и пушкомитраљезима кроз густе комунистичке редове. Ови, који су се предали, разоружани су. Жене, мајке и деца и не видевши своје мужеве, своју децу и своје очеве, враћени су кућама. Сви они плачу. Деца моле комунисте за спас својих очева, а супруге за живот хранитеља породице. Наступили су страшни призори и дирљиви моменти у српском селу Радучу, да човеку срце пукне од бола.

Отпочело је мрцварење оних који су поверовали часној речи комунисте Купрешанина и команданта 9. хрватске бригаде. Партизани, којима није то први посао, сладили су се у људској крви, у крви браће по имену који се свесно жртвоваше за спас својих. Једни туку кољем и разбијају лобање људске, други кољу ножевима, а трећи газе по живим људским лешевима који се обливају врелом крви, а потом пљују по њима. Са погрдним речима их називају „разбојници и кољачи четнички“, као и „издајници свога народа“. А лако је рећи, кад би се смело, ко је у овом случају разбојник и издајник. Ја лично као и многи други нисам могао то гледати. Чуо сам како један полумртав четник тупим гласом каже: зар је то твоја часна реч Милане, сине српске мајке. Видим да су комшије и да се добро знају.

Призори су језивији један од другога. Три су рођена брата. Два су већ искасапљена, а трећег, младића од својих 17 година, лепо развијеног и стасита, два партизана воде до команданта Купрешанина „Смајка“. Питају га шта да раде с њим – друже команданте, два смо му брата убили већ. И њега као трећег убијте, одговорио је Купрешанин, као да се ради о некој кокошки или пилету. Тако су три млада брата нашли овде смрт. Свих 84 четника који су се предали, били су убијени. Од остатка, који су пошли на јуриш само су се четворица спасли: Никица Левнајић, Младен Рутаљ, Јово Чубрило и Миле Чубрило.

Обратно од Радуча урадио је Купрешанин у Подлапачи са усташама и домобранима. А знало се да је Подлапача усташка јазбина. Злочини ових усташа били су познати свима Србима Крбаве. Комунисти су лако освојили Подлапачу, маја месеца 1942. године. Ту је без жртава заробљено 80 усташа. Да би Србе обманули стрељали су само Лукицу Јавора, а остале су пустрили кућама: да шире „братство и јединство“ Срба и Хрвата. Тако им је рекао комесар бригаде Милан Баста. Више од половине ових усташа пријавили су се у партизане и сврстани су у батаљон „Матија Губец“. Постали су добри комунисти и велики поборници „братства и јединства“: знајући да таквом лажи избегавају суд правде, који су заслужили, а то је смрт.

Половином јуна стигао је батаљон „Матија Губец“ у село Мекињар, недељу дана после ослобођења Подлапаче. Партизани су распоређени у српске домове где су се хранили и одмарали. Један жена, којој се не сећам имена, излетела је заплакана из своје куће, тражећи команданта бригаде. Кад га је нашла, узела га је за руку и повела напоље. Замолила га је да пође са њом и да види усташу-партизана, који је пре годину дана, 1941 године, као усташа убио њеног мужа. Кад је Купрешанин видео тог усташу рекао јој је: да му је то најбољи партизан у бригади, додајући: камо среће да имам више таквих.“

*  *  *

Исо Влатковић, како је то верно прибележио поручник Љубојевић, говори и о трагедији села Јошане, његовом родном месту, где је и мобилисан кад га је Купрешанин повео у напад на Радуч. Видели смо већ из његове раније изјаве како су људи овог села молили партизане да остану ту бар са једном четом да би одстранили упад усташа у село. И ево како о томе говори Влатковић:

Јошанска трагедија.

Обавештени смо 2 октобра 1942 године, да су усташе у Удбини сазнали да је Јошан незаштићен. Јавили су им Хрвати из Подлапаче, који су ноћу одлазили у Удбину и давали им податке о распореду партизанских јединица. То им није било тешко јер су и њихови синови били усташе до пре три месеца, код освајања Подлапаче, а потом партизани само по имену, а у души још гори и огрезлији него пре тога дана. А тиме су  и добри пријатељи својих истомишљеника, усташа у Удбини.

После крвавог заузећа Радуча. Бригада је била распоређена у Могорићу и Вребцу, на одмарање. У јутро око 8 часова, 3 октобра, као и обично имали смо „политички час“. Паде нам у очи ознојен и задихан човек који је дошао пред нашу зграду, у којој је држано предавање „братства и јединства“ од стране комесара батаљона. Овај човек био је Маниша Диклић. Дојахао је на коњу да јави велику трагедију села Јошане.

Диклић је тражио команданта батаљона „Крбава“, Милана Шевера. Добро га је познавао јер су из једног села. А и нама је на брзину рекао шта се одиграло у Јошану ноћу 2/3 октобра. Кад се појавио Шевер и Диклић му рече дословно: „Друже команданте Јошан је ноћас био блокиран од усташа. Успео сам јутрос да се на коњу пробијем и дођем овамо. Пуцњава је већ почела кад сам ја кренуо. Хоће ли ко остати у животу не знам“. Ово је Диклић изговорио дрхтавим гласом, а очи су му се испуниле сузама. Убрзо су се око њега нашли и остали „руководиоци“. Држе се доста резервисано, као да их се све то ништа не тиче. Кад су све саслушали, за чудо, прогласише Диклића паничаром: а то се код њих кажњава смрћу…

Ми борци који смо родом из Јошана тражимо да одмах кренемо у одбрану народа и да спасавамо што се још може спасти. Преким путем од Могорића, где смо били, па до Јошана има 8-10 километара. Командант Шевер не дозвољава. Брани се да без одобрења команданта бригаде, Купрешанина, не сме ништа урадити. Можда би он и пристао, јер му је тамо и фамилија, али је по среди више командно вођство. Уосталом и он је комуниста и као таквог за њега је интерес Комунистичке партије изнад буржоазијске сентименталности. Ми смо у напетости, вође нас уверавају да је та вест лажна: дело је паничара и непријатеља „братства и јединства“, што су протурили четнички агенти.

Да би скренули пажњу од овог догађаја комунисти су заказали збор народа. После одржаних говора повели су „руководиоци“ коло. А заорила се и партизанска песма: „Друже Тито ми ти се кунемо…“! Играју партизани и партизанке, а са њима и народ – овамо силом дотеран. И баш тога дана је Купрешанин добио похвалу од Главног штаба Хрватске за „успех“ у борбама против четника, „непријатеља“ српског народа. Срећан и поносан на ову похвалу игра он свом снагом између двеју партизанки, знајући да „похвала“ доноси и унапређење у генералски чин.

Око 15 часова овог дана дошао је и Ђуро Радованац, као први курир из оближњег села Ребић и донео је детаљне податке о Јошанској трагедији. То није била паника и „четничка пропаганда“, већ језива стварност. Испричао је све што је знао командном особљу. Драма се овако развијала:

Усташе су опколиле Јошан, дуг шест километара, а протеже се између крбавских брда. Са друге стране села простире се Крбавско Поље. Циљ усташа је био похватати народ на спавању, али су закаснили за пола часа. Овог јутра је Милка Кнежевић, девојка, гонила коње у пашу. Кроз праскозорје је приметила неку непознату војску, са шлемовима на глави и удаљену стотинак метара. Усташе су је приметили али нису пуцали да не би открили свој положај. Она је неопажено отрчала кући и обавестила родитеље, а потом продужила буђењем комшија у селу, да се склањају.

Почело се већ свањивати. Бунован свет из сна, бос и го, дизао се из кревета и склањао како је знао и умео. Усташки митраљески рафали косили и пресецали су свет у бежанији. Народ се повлачио у правцу последњих кућа, са размаком једне од друге 10-20 метара. У 12 часова овог дана усташе су завршили свој крвави пир. Број закланих, спаљених и убојених било је 1801 и 20 тешко рањених. Имајући у виду да је у Јошану живело 2.400 душа још се  и добро прошло, захваљујући присебности и пожртвовању младе девојке Милке Кнежевић.

Сутра-дан, 4. октобра, пристизали су људи и жене из оближњих села: Мекињара, Ребића, Толића и Пишача и са ужасом причали детаље драме испуњене разноразним сценама.

Ђукан Машић, његова жена, син  итри кћерке ухваћени су у својој зидини већ раније изгореле куће. Везани су око пласта сена који је потом запаљен и ту су изгорели. Црква код Косаша, у горњем делу села, остала је као једина незапаљена зграда, још од ранијих „похода“, јер није овај био први ни последњи, кад су Италијани палили село. Цркву су ипак поштедели синови Италије, али не и синови Хрватске. У торњу цркве склонило се више жена и девојака, које су усташе пронашли, цркву прелили бензином и ту је свет изгорео.

Свега десетак метара од цркве била је кућа Милана Бањанина „Шепе“. Његова жена склонила се на једно дрво у близини своје куће. Иако је пламен ватре од запаљене цркве лизао и до тог дрвета, она је остала у животу. Била је скривена у густом лишћу и утајила се. Усташе су пролазили испод ње, али је нису приметили. Тако скривена остала је као једини сведок трагедије њене породице. Својим очима је гледала како усташе муче и кољу њеног мужа Милана, његову мајку и децу. Немоћна да им помогне стегла је своје искрвављено и уцвељено срце да не пукне од бола и да не ода крик.

Моја сестра Драгица била је удата за Ђуру Егића. Ујутру је пошла на бунар по воду, удаљен око 150 метара, крај цесте. Кад је налевала воду неочекивано је почела пуцњава и звиждук метака око ње. Не знајући шта је, потрчала је кући где је оставила дете од десет месеци. Другим рафалом митраљеза, постављен баш изнад њене куће, враћена је назад. Склонила се у зидине спаљене куће Јове Егића, поред самог бунара. Кад је сагледала усташке униформе знала је с ким има посла. Крај ње је био један сандук, увукла се у њега и поклопац затворила, у нади да је неће пронаћи. Слично је урадила и Љубица Егић, девојка, као и сви други из те куће, али то није помогло. Сандуци су запаљени и у њима су сви изгорели.

У коноби куће мога зета Ђуре Егића, сакрио се његов отац Дане, маћеха, сестра Сеја, његова кћерка од 10 месеци и још више њих из комшилука. На врата су навалили вреће пуне брашна, да би се забаракадирали. Али то није помогло. Усташе су их побили митраљеским рафалом, потом посули брашно по њима. Два младића од 8 и 10 година, браћа мога зета, завукли су се  у једну шпиљу изнад куће и остали су у животу. Мој зет Ђуро, партизан у батаљону „Крбава“ и његов деда Николица – старина од 75 година, били су тога јутра у пољу. Скрили су се у потоку и остали у животу. Од десет чланова њихове породице, остало је у животу њих четворо.

Породица Милешине Диклића, од пет чланова, побијена је и траг је њен за вечно затрт. Једна група од 60 људи, жена и деце, затекла се тога јутра у запаљеној школи. Кад су им се усташе приближавали, по савету старијих људи, дали су се у бегство. Простор којим су бежали био је брисан, али су на срећу настрадали само двојица, а било је више рањених. Остали су стигли у село Мекињар. Два младића од 10 и 12 година склонили су се у канал, пропуст на цести, али су их усташе пронашли и покосили митраљезом. Микеља Кнежевић се затекла у кревету, кад су усташе ушли у њену надкривену зидину, где су је и заклали. Њен средњи син Ђуро, партизан, био је под креветом кад су му мајку клали. Није примећен и остао је у животу. Дане Кнежевић, отац Милкин – која је прва приметила усташе у пољу и народ будила из сна, попео се на храстић и на њему је пресечен митраљеским рафалом. Породица Раде Наранџића побијена је у зидинама своје већ раније запаљене куће. Исто тако и породица Зец, од четири члана. Истребљена је и породица Егића.

Месец дана касније ове исте усташе, као и у Јошану, извршиле су покољ Срба и у селу Висућу, где су побили 80 душа, међу којима је било и 25 душа из села Јошана, које су дошле овамо у нади да ће се спасти од евентуалног новог покоља у њиховом селу Јошану.

О овом злочину говори и М. Влаисављевић, под насловом „Ратне слике“, у „Личке новине“, бр. 15 и 16, Госпић, од 1 и 15 августа 1969 године:

„… У познатом устаничком месту, личком селу Јошану, првих дана устанка 1941 године у борбу ступа све што је способно за давање отпора усташама и окупатору… Код куће остају старци, жене и деца и један број омладине. Удбина са штабом наоружаних усташа, удаљена од села свега шест километара била је изолирана… Нико их се више није бојао, нити сматрао да од њих прети нека опасност. Они су, док је свитало ведро јесенско јутро над селом Јошаном, подмукло дошли у цик зоре, изненадили становнике села Јошана, док је све још спавало, јер се само понеко дигао да обави неке послове.

Усташе су запосели брда изнад села и чекали на команду. Наједанпут се чуо пуцањ топа, причају преживели, више села Ребића. У том моменту зачуо се злочиначки урлик подивљалих људи са узвицима: „Хватај живе!“, „Кољи!“, „Не остављај ништа живо!“, „Пали!“ и слично. Брзо су дотрчали у село. У селу завлада паника изнемоглог, незаштићеног и ненаоружаног становништва. Усташе се слободно иживљавају над овим несрећним људима и убијају их. Чуо се продоран плач и запомагање жена, деце и стараца, а понегде и псовке. Нека мања деца, из сна збуњена, покушавају бежати. Не знају куда и од чега, па трче к усташама, баш у крваве „канџе“, нека се чак „смешкају“ тражећи милостињу, али узалуд. Мученицима унакажавају тело, секу главе, женскима секу груди. Био је то тежак покољ.

Највише су мучили Машића девојке, лепе и младе, пуне животне способности. Увече су певале, срца пуне радости, надале су се најбољем, радиле и очекивале слободу, а ујутро се њихов живот угасио. Усташе их хватају, вежу жицом руке једну за другу. Тако повезане вежу их у круг око стога сена, сено пале… Девојке су изгореле у најтежим мукама. Великим мучењем задају смрт и Љубици Егић…“

У својој књизи „Крајина у пламену“, с. 197, говори и Никола Плећаш о овоме случају. Он је у то време био командант батаљона у партизанима, а касније је прешао у четнике, у Грачацу. Поред других комунистичких злочина над српским народом, дотакао се он и ових у Крбави, додајући:

„…Села Јошани, Висућ и Селиште поклали су усташе из Удбине: Око 900 деце, жена и стараца. Девојке су везали око пластова сена и спаљивали и тако угљенисане остављали. На неколико метара од њих истакли су таблу са натписом: „Српске цуре играју коло“.

Истина је непобедива

За време ових великих злочина које су комунисти изводили над српским народом у простору Лике, Кордуна и Баније, комунистичка радио станица „Слободна Југославија“ смештена у Тифлису, бљувала је лажи у етар и заваравала слободни свет: како се партизанске бригаде боре против окупатора и домаћих издајника. Међутим, те бригаде су се бориле искључиво против четничких снага у овоме простору и српског народа који је одбијао, па и презирао разбојнички акт те „народне војске“, како је сама себе прозвала. Циљ комуниста био је да силом натера српски свет у свој фронт и да из њега врбује борце који ће ударити темеље комунистичкој превласти после рата и тиме довести Комунистичку партију на власт. А шта ће бити са овим народом, било је споредно. То је, како се види био срачунат злочин. И зато није чудо што су партизански борци, па и старешине, који су свеснији били и кад су узмогли пребегавали у четничке редове. Такав случај био је и Исе Влатковића, Николе Плећаша и српских патриота. А што није било никакво чудо: они су постали непомирљиви борци против партизанске дружине, не хтевши и сами учествовати у њеним злочинима.

Трагедија четника у Радучу била је болна, незаборавна и за једно време довела је у питање даљи начин борбе против таквог крволочног непријатеља, за којег ништа свето није било. Ипак, реакција Срба била је поражавајућа за комунисте на овако несхватљиве акције, које ни усташе нису користили, ни примењивали. Жртве Радуча, које и дан-данас својом свежином живе у народу тога краја, као да је то јуче било, нису по именима нигде у заграничној штампи прибележене. То је велика штета.

Писац ових редова дуго је трагао са прикупљањем тих имена, тих храбрих бораца, али је из ове даљине то тешко средити. Колико је познато негде крајем 1942 или почетком 1943 године сва та имена су публикована у часопису „Четник“, који је у то време уређивао брат Јаро Хоуска-Кубић, сад већ покојни. Нажалост, тај часопис нема нико у заграничном свету. Захваљујући брату Томици Иванчевићу, претседнику Централне управе Организације српских четника „Равна Гора“, са седиштем у САД, као и преминулом брату Ђури Узелцу из Канаде, успело се доћи до имена бар једног броја тих страдалника, која се износе азбучним редом:

Миле Ајдуковић, Миле Вучковић, Петар Вучковић, Борка Гајић, Илија Гајић, Исо Гајић, Јанко Гајић, Јанко М. Гајић, Милан Гајић, Раде Гајић, Сара Гајић, Никола Дејановић, Никола С. Дејановић, Миле Јелача, Дане Калинић, Милан Књевић, Милош Кораћ, Ранко Милекић, Исо Мишчевић, Јанко Пањак, Дане Пејновић, Дане И. Пејновић, Душан Пејновић, Јово Пејновић, Никола Пејновић, Никола М. Пејновић, Стеван Пејновић, Илија Покрајац, Дане Рутаљ, Драгослав Рутаљ, Раде Рутаљ, Душан Ћелић, Ђуро Ћелић, Ђуро Н. Ћелић, Мића Ћелић, Дане А. Чубрило, Дане Ј. Чубрило, Јово Чубрило, Ђуро Д. Чубрило, Ђуро Ј. Чубрило, Јанко Ј. Чубрило, Милан Чубрило, Милош Чубрило, Никола Чубрило, Никола Ј. Чубрило, Саво Чубрило, Милан Шобот, Миле Шобот, Мирко Шобот, Никола Шобот.

Јунаци Радуча, симболи пожртвовања и идеали човечности! У сумраку Првог светског рата рођени сте. У тмини тога временског поглавља неговани сте и стасали. А кад сте већ поодрасли и својом младалачком лепотом, као свеже руже  убашти, улепшавали доба својега живота, нестали сте у мраку Другог светског рата. Али не Божанском вољом, већ насилнички, нељудски, злим страстима и мржњом атеиста и комунистичких партизана. Нестали сте јер сте били Срби: верни животној етици свога народа и његовом слободарском духу. То је истина жалосне стварности вашега доба и вашег нестанка.

У ономе лудом периоду ратног времена израсла је општа трагедија Српског народа: земља раскомадана, а Српство рашчеречено. Да би ова драма бил још страшнија и још већа, попраћена је дволинијском револуцијом хрватских усташа и комунистичких партизана, који су, што се тицало Српског народа у овоме простору Хрватске, имали приближно исте циљеве. И у склопу те тако комбиноване трагедије свога народа, пали сте на бојном пољу драга браћо и сестре. Као млади цветови и део нашег заједничког доба прерано сте истргнути из наше средине и топлог загрљаја свога народа. Својим јуначким подвигом, племенитошћу, пожртвовањем и човечношћу, оставили сте неизмерну ризницу надахнућа млађим српским нараштајима. О као такви присутни сте у нашој средини. У нашим срцима и душама нашим вазда сте с нама: да нас подсећате на дужност нашу према страдалничком српском роду. Идеали за које сте тако рано изгорели чини вас великима и незаборавнима. А начини на који сте нестали краси вас светачким ореолом.

У испосничкој борби за слободу Српскога народа пали су и пре вас, а и после вас, многа наша браћа и сестре наше: на стотине, на хиљаде, на десетине и стотине хиљада. Свако на свој начин! Али, ваш нестанак је, рекло би се, неки изузетак. Чудан је и чуднији од других, иако су и ови други нестали за исти циљ као и ви. И ви сте се као и сви други успешно одупирали непријатељу и као такви могли сте живети, да сте мислили само на себе. Али не. Од вас је тражено много више у тој борби, него од других, који нису били извргнути сличном искушењу. Као светитељи неки, да би сте спасли своје најмилије, ви сте положили оружје: непобеђено и неосрамоћено. На губилиште сте сами ставили своје главе да их зликовци одсецају: само и једино зато да би ваши мили и драги живели. А искрено речено, у тим мучним часовима ни у то нисте били сигурни, јер сте знали са каквим непромишљеним и бруталним непријатељем имате посла. Али и поред тога, ви се жртвовасте, да на вама не би остала клетва ако би ваши на дому нашли пут страдања и свирепе смрти: за исту ствар и од истог непријатеља. Знали сте да вам живот без њих, за чији спас сте и узели оружје у руке, не би више био вредан живота, већ часови, дани и године душевних патњи: гори и од саме смрти.

Ваша жртва је велика, војнички гледано. Али, она је још далеко већа и узвишенија кад се гледа кроз чистоту етике – моралне, хумане као и хришћанске. И баш зато и није чудо, а што је и разумљиво, кад сине сунце слободе Српском народу, да ће вам Срби Радуча, Срби Лике, па и васколиког Српства подићи достојни и трајни споменик на врху гордог и поносног Велебита: да буде трајни и живи сведок вашег живота, ваше борбе и вашег нестанка. Исто тако да буде и опомена долазећим српским нараштајима да ту почивају прекаљени и непобедиви млади српски борци, који сами себе свесно жртвоваше из чисте љубави према својим ближњима: да би ови живели. Племенитијег од тога нема на свету!

Ваш нестанак драга браћо и драге сестре наше, чија се имена помињу у овоме запису, као и оних до чијих се имена није дошло, наметнуо је нама преживелима велику, али и часну обавезу: да не клонемо под тешким бременом. А то значи да истрајемо до последњег даха живота у циљу извојевања слободе Српском народу: уједињеном духовно и физички. И, сад, при овој четрдесето-годишњици вашег нестанка, овим записом палимо воштаницу за покој душа ваших. А и да вам кажемо да нисмо клонули ни попустили у тој борби. Овим вам се заветујемо још једном, да ћемо истрајати у тој борби и предати барјак њен млађим нараштајима да га носе високо уздигнутог, са чашћу и поносом. Тврдо верујући у правду истине, која је спора али достижна. Нико нас, изузев Божанства, не може скренути од тога циља. Српство страда, али ће вашим примерима и подвизима остварити идеал за који сте нестали.

Мир вашем пепелу драга браћо и драге сестре наше!

Слава вам вечна и трајна!

Лета 1982. године,

Билефелд, Немачка

НАПОМЕНА:  У овоме запису читалац ће приметити да датум убијања четника и освајање Радуча, по четничким и комунистичким записима није исти. Код четника је 26, а комуниста 27. септембар 1942. године. Исто тако ни број заробљених четника, као ни снага четника у Радучу није истоветна.

По провери писца ових редова: снага четника 120, убијено 75 – остали изгинули у борби, као и у пробоју обруча. Датум злочина 27.9.1942. године.

Објављено у: „Гласник Српског историјско-културног друштва Његош“, Чикаго, свеска 49, децембар 1982. 

Извор: ПОГЛЕДИ

Везане вијести:

Завјера хрватских комуниста против Срба у Лици | Јадовно 1941.

Мирко Рапаић: ЛИЧКА ТРАГЕДИЈА | Јадовно 1941.

Сјећање на злочин у Јања Гори | Јадовно 1941.