Мајка Херој из Горажда: Божани су Муслимани убили петоро деце, три зета и унуче!

У мају се навршава 29 година од незапамћеног злочина у Црквинама код Горажда, када су муслимански војници и полицајци поубијали готово целокупно становништво овог малог села.

Међу жртва су и четири сина и кћер Горажданке Божане Делић, затим четири зета и унуче. Сви су зверски побијени само јер су били Срби.

Прошло је 15 година како је у 93. години преминула тиха и доброћудна старица Божана Делић. Ипак, сећање на њу и њене најмилије не бледи. Херојску жртву коју је ова недужна жена поднела многи и данас памте и са тугом помињу. Помињу да се не заборави и да се не понови.

Припадници регуларне ратне Армије БиХ терете се да су 20. маја 1992. године напали незаштићено и небрањено српско село Црквине код Горажда и заробили 14 чланова породица Делић, Жмукић, Матовић и Пејовић. Након извесног времена у Црквине су вратили пет жена које су свакодневно злостављали. У том нападу најпре су заробљени, страховито мучени па убијени Божанини најмилији: синови Радивоје (39), Никола (49), Јово (52) и Новица (49), ћерка Анђа Пејовић (која је претходно вишеструко силована), њен супруг Милутин Пејовић, Перо Шекарић, Љубо Матовић, Угљеша Жмукић и његов син Никола. Сви убијени су били ненаоружани цивили који су одлучили да не напусте своје село и остану на свом огњишту.

Снимајући документарни филм „На Дрини гробница”, преживели српски логораши и аутори овог документарца су искористили исповест Божане Делић, коју је забележила екипа РТРС-а. На питање зна ли где су гробови њена четири сина и кћерке, као и гробови већине других убијених Срба из Црквина и Горажда, старица је кратко закључила: „Дрина је њихова гробница”.

У селу Црквине пре рата живела је великапородица Божане и Влада Делића. У једној кући били су њих двоје, а у осталих пет њихова четири сина: Новица, Нико, Јово и Радивоје, те кћерка Анђа и зет Милутин Пејовић. Имали су Делићи лепа и родна имања, и готово сви су радили. У кућама пуно деце, а имали су и комшије муслимане са којима су делили добро и зло. Ни слутили нису какве године и време долази. Још мање су слутили шта им комшије припремају.

Са почетком рата у Горажду, 4. маја 1992, градско подручје контролишу полицијске и паравојне муслиманске јединице, док се Срби задржавају у селима. Целокупно српско становништво бива протерано из самог града Горажда, а тек малобројни одлучују да остану. Велики број српских цивила који су одлучили да остану у својим кућама и становима и ту проведу читав рат је до краја 1995. побијен и истребљен. Иако су веровали комшијама муслиманима, иако су прихватили наметнуту муслиманску власт и били јој лојални, српски цивили су побијени.

– Верујући комшијама остадосмо сви код кућа. Али, рано ујутро 12.маја 1992, дођоше комшије из Kалца – Салко, Мидо и Лико Херак, који су тврдили да нам се не сме ништа догодити. Село опколише униформисани војници и муслиманска полиција, причала нам је Божана Делић пред крај живота.
– Никад не могу заборавити то јутро. Псовали су нас, тукли синове пред мојим очима кундацима и везали их. Све су нам по кући преврнули. Мушке су повезали, тукући их псовали им четничку мајку… Окамењена, нисам могла веровати да би дојучерашње комшије могле да буду толики зликовци… А ми смо им давали све кад им је требало.Ни дан-данас ми није јасно шта смо им скривили, због чега су то урадили? – питала је старица. Сви становници Црквина били су обични, ненаоружани цивили и људи који су се увек залагали за суживот и толеранцију. Несебично су помагали комшијама друге националности, а о Делићима и данас бројни муслимани (Бошњаци) имају речи хвале. Они такође осуђују тај нељудски и нехумани чин почињен у њихово име над овом породицом.

Kазивала је Божана како су муслимански војници и полицајци, предвођени командантом Мујом Пештеком, одвели њена четири сина: Јова, Ника, Новицу и Радивоја, унука Данила Делића, затим Љуба Матовића, Угљешу Жмукића и његовог сина Николу, Пера Шекарића, те њеног зета Милутина Пејовића.
– Отерали су их у затвор у Мравињцу, где их преузима командант Осман Субашић. Сутрадан ујутро их одводе у Витковиће. Kасније смо сазнали да су Радивоја убили у близини фабрике цемента у Витковићима. Шта се догодило са Ником, Јовом, Новицом, зетом Милутином и другима из Црквина, нико нам није хтео рећи, казивала је бака Божана.

Старица би, након кратког ћутања прозборила: „Зна Осман Радмиловић, милиционер из Горажда. Зна сигурно, зна на ком је месту код цементаре убијен мој Радивоје. Зна он шта је било и са мојим Ником, са свом мојом децом. Зна, али ћути…”

Причала је бака Божана да су, након нечувеног мучења, одвели и њихову кћерку Анђу.
– Завезали су јој руке и тукли је до бесвести, одвлачећи је према Дрини. Неким чудом испливала је из реке, па након неколико дана тумарања стигла је у Црквине. Тог кобног дана, супруг Владо и ја сами у кући, кад ето ти комшије Назифа Смреке. Kаже нам да је у штали пронашао обешену нашу Анђу. Ћутали смо скамењени, а знали смо да је дошао да нам узме муштулук! Замолили смо да је сахранимо на нашем гробљу, али су то они ипак учинили иза штале, где нити приличи, нити је ред, тужно је зборила Божана.

Посредством Међународног црвеног крста Владе и Божана Делић нашли су се у Вишеграду октобра 1994. године. Дошли су без ичега. Једино је Божана у њедрима сакрила фотографије четворице синова и кћерке. Средином 1996. Владе умире, Божана је до смрти остала да тугује, оплакује и нада се да ће јој неко рећи где су гробови њених синова и осталих из Црквина.

На жалост, већина мучитеља, наредбодаваца и вероватних убица четири Божанина сина и кћерке, те осталих Црквинчана, никад нису ни за шта одговарала. Неки се чак налазе на важним местима у полицији.
Злочинци, њихови суизвршиоци, налогодавци у БиХ и ван ње, већ су саслушавани. Осман Субашић, ратни помоћник војног команданта за безбедност и за РТРС је својевремено признао да је Делиће испитивао када су ухапшени.

Његов имењак Осман Радмиловић је у Витковићима био командир полиције и командовао је баш из Штампарије, гђе су Делићи данима премлаћивани. У деценију старим извјештајима безбедносних служби уредно су посложена имена.

Још старија су писана сведочења попут оног Шабана Kуртовића, припадника Прве дринске бригаде, чији је командант тада био Ахмет Балић.
“Прва акција у којој сам учествовао била је напад на српско село Црквине изнад Мравињца, када је наша чета чији је командант био Синан Беговић, добила наређење да изврши етничко чишћење тог терена”, пише у изјави Ахмета Балића.
Набраја Kуртовић учеснике акције етничког чишћења, свједочи о заробљавању Делића.
Сведочили су и други- стражари из Штампарије, возачи који су Делиће одвезли на задње путовање, сведоци Анђине голготе- али оптужница нема!

Једина написана оптужница је против Хедина Џамбеговића и то не за убиство Делића већ за премлаћивање и злостављање преживелих чланова пострадале породице – жена и стараца!
И ту оптужницу је Тужилаштво БиХ уступило кантоналном правосуђу у Горажду – истом којим господаре тамошњи ратни кадрови, попут војног судије из Витковића Сеада Имамовића. Не чуди онда што је Џамбеговић осуђен на две године и то неправоснажно.

Уместо кантоналног тужиоца Лазара Драшке, који ни све доказе није у спис уврстио нити све сведоке пред Већем испитао, на мизерну казну жалила се породица, али још увек нема ни одговора ни правоснажне пресуде, преноси РТРС.

Божана је након прогона живела у Kраљеву где је и преминула а сахрањена је на вишеградском гробљу Црнча, поред супруга Влада. Бројни становници новостворене општине Ново Горажде у Републици Српској сматрају да у градском центру треба подићи прикладно спомен обележје у знак сећања на хероину Божану Делић и њено петоро убијене деце.

На подручју Горажда током рата (1992-1995) је убијено преко 800 грађана српске националности, међу којима велики број жена, деце и стараца. Најмлађа жртва терора је имала три године док је најстарија имала 94 године. У граду је постојало десетак логора где су затварани, злостављани и убијани српски цивили а вршена су и силовања жена и девојака српске националности.

Извор: РТРС – “Злочин без казне у Горажду: Подсјећање на стравично убиство фамилије Делић”