„МАГНУМ КРИМЕН“ – Књига о „ВЕЛИКОМ ЗЛОЧИНУ“ цркве

Успостављањем усташке Независне Државе Хрватске клерикализам у Хрватској је, према аутору Виктору Новаку, ступио у својеврстан брак са усташки покретом и тако створио клерофашизам.

Писац капиталног дјела „Магнум кримен“ /Велики злочин/, поријеклом хрватски историчар, Виктор Новак /1889-1977/ објаснио је спрегу Ватикана и римске курије, те хрватског католичког клера у разарању српског бића и успостављању усташке државе.

Новак, који је рођен на данашњи дан 1889. године, у 18 поглавља представио је развој римокатоличког клерикализма и усташтва у Хрватској од почетка 20. вијека – од одржавања Свехрватског римокатоличког конгреса у Загребу 1900. године до краја Другог свјетског рата.

Новак је био римокатолички свештеник којег су због његових ставова и дјела рашчинили у Католичкој цркви.

Виктор Новак је био и професор Универзитета у Београду, шеф Историјског института Српске академије наука и уметности и почасни члан Југословенске академије знаности и умјетности.

Новак је више од четрдесет година потрошио на сакупљање материјала које ће касније користити при писању књиге – почео је као ђак средње школе, наставио као студент, па члан Аустријског историјског института и Ватиканске палеографске школе у Риму, а све је довршио као универзитетски професор у Загребу и Београду.

Године 1941, непосредно након разарања и окупације Краљевине Југославије, Новака хапси Гестапо. Страхујући да не буде убијен, Новак је уништио сав материјал који је прикупио у току тих четрдесет година.

Али, одмах након рата наставио је рад и написао „Магнум кримен“.

Посматрајући дјеловање Римокатоличке цркве на тлу Југославије у периоду дужем од педесет година, аутор књиге закључује да је ова црква замијенила идеју служења Богу идејом служења римској курији, односно држави римског понтификата у улози свјетског владара.

Посљедица те идеје у Краљевини Југославији било је поистовјећивање римокатоличанства са хрватском државношћу, што је претворило дио римокатоличког свештенства у ватрене присталице усташа.

Да би постигла своје циљеве, Римокатоличка црква подржава активно клерикалне политичке партије, супротстављајући их другим конфесијама, а на првом мјесту Српској православној цркви, јавно проповиједајући мржњу против православног становништва и заговарајући хрватски и словеначки сепаратизам.

Новак је оптужио клерикалисте у Хрватској /језуите, фрањевце, те римокатоличке поглаваре и свештенике који су заговарали потпуну послушност Ватикану/ да су под директивом папе и римске курије активно радили на сузбијању реформистичког покрета у Римокатоличкој цркви у Краљевини Југославији.

Они су, показује Новак, свјесно радили на сузбијању сваког вида народног, вјерског и политичког приближавања Срба и Хрвата.

Према Новаку, Ватикан се бојао да ће реформистички покрет у Римокатоличкој цркви у Хрватској /који је 1919. године прогласио од Ватикана аутономну народну Хрватску старокатоличку цркву/ превладати и радити на црквеној унији са Српском православном црквом.

Успостављањем усташке Независне Државе Хрватске клерикализам у Хрватској је, према аутору, ступио у својеврстан брак са усташки покретом и тако створио клерофашизам.

Павелићеву усташку државу тадашње вођство Римокатоличке цркве у Хрватској прогласило је за „Божију државу“ /Civitas Dei/.

Новак на стотинама страница сачуваних докумената настоји да докаже да је тадашња Римокатоличке црква у Хрватској не само отворено подржавала усташки режим и његове методе рјешавања „српског питања“, већ и активно учествовала у њиховом спровођењу.

Књига је пуна ратних свједочанстава и докумената о учешћу хрватског римокатоличког клера у подршци, организацији и вршењу истребљења и присилног превођења Срба у римокатоличанство, те потпуног истребљења Јевреја и Рома у Краљевини Југославији.

Један од најбизарнијих догађаја описаних у овој књизи јесте понашање неких римокатоличких свештеника у логору Јасеновац. Након убистава логораша, која су вршена на најсвирепији начин, кољачи су се редовно молили Богу у логорској капели.

Међу историчарима, Новакова књига прихваћена је као озбиљна академска референца и често је цитирана у универзитетским библиотекама широм свијета.

Занимљиво је да су и нове власти након 1945. године цензурисале књигу и одређена поглавља. Одмах по изласку, свједочио је аутор, дјело је стављено на Индекс забрањених књига, а заслугом Удбе никада није у цијелости штампано све до 2015. године.

Ово дјело и његов аутор и данас су јавно озлоглашени у Католичкој цркви, а полемика и настојања да се књига оспори и покаже нетачном и даље трају.

Извор: СРНА