Лов на меморабилије злогласне НДХ по огласницима и сајмовима ‘У Србији продајем усташки бодеж за 1300 кн. Не знам чији је, дјед је тајну однио у гроб’

Види ову фотографију, каже ми продавач на сајму антиквитета на Британцу.

Показује ми помало изблиједјелу фотографију која приказује три војника који гацају сњежним путем.

– То ти је високи часник НДХ у разговору с часником Wehrmachta. Мјесто радње је Stockerau, година је 1944., иза њих хода још један часник. Дам ти за 150 куна.

– Знате ли о чему су разговарали?

Насмије се.

– Е, па онда би то вриједило пуно више.

Kад је ријеч о колекционарству војних меморабилија, сајмови на Британцу и Хрелићу, али и онлине огласници плодно су тло. Kако због своје бурне повијести, промјена режима и ноторне чињенице да су нас били окупирали нацисти тако и због културолошке чињенице пријеноса обитељске оставштине “с кољена на кољено”. Ствари се у Хрватској не бацају из хира, не трпају се при селидби у каква дислоцирана складишта у која више нитко неће годинама завирити, него се брижљиво вуку за собом и чувају све док “не затреба”.

А када затреба, на некима од тих ствари може се врло добро зарадити. Прије или послије имат ће понека од тих меморабилија истакнуто и нацистичко обиљежје. Симбол је то за многе увредљив, из посве јасних разлога, но колекционари и купци с којима смо по сајмовима разговарали редом тврде како је вриједност таквих ствари управо у томе да нас подсјете на страшна повијесна догађања.

– Уништити ствари из тог раздобља значило би уништити тај период и из нашег знања, из нашег сјећања. Боље је да смо заувијек свјесни хорора који нам се може догодити – објашњава ми један колекционар који је хтио остати анониман, а који је покрај нас брижљиво по рукама превртао артефакте обиљежене грозоморном свастиком и усташким знаковљем.

Сајмове смо обишли како бисмо провјерили тренутачну понуду и упознали људе који такве ствари скупљају.

– Имам доста ових часничких ‘U’ за капе, као и неколико ових рјеђих, жељезничких ознака за капе из доба НДХ. Оне иду за 400-500 куна, овисно о очуваности, а теже их је пронаћи. Имам и разне ознаке за ревере часника и чиновника. Ма, имам свашта, чак и кованице за брзоглас из НДХ, то ти дам за 200 куна. А види ову чутурицу, то је произведено четрдесетих у Лиму Загреб д.д., припадала је неком усташи из ‘Вражје дивизије’ – упућује ме у своју колекцију продавач на Британцу.

Други ми показује очувани послужавник с позлаћеним детаљима и усташким грбом за који је одмах било јасно да је из раздобља НДХ.

Цијена му је 500 куна.

Исти продавач држао је и новчанице, маркице те разне правописне књиге из раздобља НДХ, а посебну су нам позорност привукли нацистички позлаћени бодеж с јасно истакнутом свастиком (1600 куна) и штап за ходање са златном дршком на којој је уцртана свастика.

А онда на једном штанду проналазимо врло пажљиво сачуван проглас из ондашњих новина, који говори о проглашењу НДХ. Новине су дијелом уништене, но брижљиво поправљене руком приученог рестауратора. Цијена? 2000 куна.

Kолекционари с Британца радо ће попричати с вама, али у медије не желе. Имају потребу скривати се од јавности која је дубоко подијељена око тог дијела наше повијести и начина на које бисмо се као друштво с њим требали носити. Треба јасно истакнути како људи с којима смо разговарали нису никакви “љути усташе”, него је ријеч о пасионираним колекционарима и познаватељима војне повијести. Сви они на својим штандовима продају нацистичке и усташке милитарије, али и оне комунистичке, о којима причају с подједнаким жаром. Људи су то који познају војну повијест, неовисно о идеологијама, и који своје артефакте описују фактографски.

С друге стране, разговарали смо и с онима који немају сличних знања ни афинитета, а милитарије распродају као обитељску оставштину с којом не знају што би па, када загусти, покушавају њоме остварити финанцијску корист.

Први корак прије Британца био је интернет.

Домаћи онлине огласници пуни су меморабилија разних врста, које се протежу од очуваних чизама усташког официра (5000 куна) па све до регистарских ознака за бицикл и аутомобил из раздобља НДХ (500 куна).

Ту су и ЗЕТ-ове карте из тог раздобља, часничке кутије за духан, низ докумената од школских свједоџби до одвјетничких списа, као и старе фотографије које приказују домобране и усташе или народ у Загребу тих година.

Од оружја, најчешће се може пронаћи оно хладно. Нацистички и усташки улаштени часнички бодежи у кожним футролама постижу цијену и вишу од 3000 куна. Има ту још свашта: војних кацига (до 1000 куна), кованица и папирнатог новца, кожних појаса и разних војних значки те ордена, попут НДХ медаље Kраља Звонимира на ратној врпци (1300 куна). Оригинални усташки знак за часничку капу, каквих смо такођер виђели много и на Британцу, може коштати и до 500 куна, а постоји и велик број њихових реплика које се продају по цијени од 50 куна.

Први позив упућујемо у Сплитско-далматинску жупанију. Човјек продаје утеге за вагу из раздобља НДХ, прописно обиљежене. Прилично риједак артефакт који све дотад нисмо пронашли у претраживању огласника.

“Врло ријетки, а вјеројатно и једини сачувани утези са жигом НДХ из 1942. године. Један од пола кг и један од 1 кг. Појединачно 8000 кн”, пише у огласу уз приложену фотографију утега.

– Ријеч је о аутентичном артефакту који не долази из Сплита, него из шире околице гдје је преживио у једном подруму. То не би преживјело да је остало у Сплиту, ви знате што се послије рата догађало с таквим ознакама. Ти утези су случајно преживјели и нитко их није посебно пазио, а били су кориштени на пазарима тијеком усташке државе – рекао нам је глас на телефон.

– Ви сте то пронашли унутар своје обитељи или? Имају ли утези какву причу – питам.

– Нисам, не. Један мој пријатељ је купио негдје десетак утега и онда је случајно погледао доље те видио да два од њих имају усташке печате. Kако су ти утези преживјели све то вријеме, не знам, али то је фантастична чињеница. Пуно сам тражио и нисам нашао ништа слично – одговорио је продаватељ који нам је и рекао како се “око цијене може увијек преговарати, поготово ако се ради о озбиљном купцу или колекционару”.

Музеји га, одговорио нам је и то, никад нису контактирали, а он није озбиљан колекционар.

– Желим се ријешити тога јер ми не значи много. Можда ће некоме употпунити збирку, а ја ћу зарадити новац – завршио је.

Зовем даље. Занима ме Trench art упаљач једног усташе, по 500 куна.

“Врло занимљив артефакт. Ријеч је о упаљачу направљеном од чахура”, каже оглас, из 1940. и 1943. године, који је неки усташа рукама сложио у вријеме ратне доколице. На њему је видљив и угравирани натпис НДХ, а упаљач, каже даље оглас, ради када се у чахуру улије бензин. Уз њега долази и оригинално паковање с четири кремена. Нажалост, његов садашњи власник није био расположен за разговор. Питам га зна ли тко је направио упаљач и има ли још нешто слично.

– Не и не, то је све што имам – каже кратко.

Сљедећи на реду је оглас за НДХ ремен без копче по цијени од 2000 куна.

– Гледајте, копча недостаје, зато појас и јест тако јефтин. Иначе су ти опасачи пуно скупљи када су у комплету – рекао нам је продаватељ.

– Да, нема их пуно. За мање од 1000 еура не можете га добити кад је с копчом. Овај је појас у врло добром стању, зато и држимо цијену на њему – додаје.

– Знате ли коме је припадао?

– Не, добили смо га у некој размјени. Не знам име и презиме особе којој је припадао, али сигурно се радило о часнику.

Пажњу ми привлачи и “часнички бодеж” за 1300 куна. Изгледа сачуван управо као да је све досад био у каквом музеју, а његов власник је очито Србин будући да је уз оглас приложен српски број телефона. Помислили смо како је припадао неком часнику који је страдао на простору данашње Србије, у вријеме када се злогласна НДХ на истоку простирала до Земуна.

“Произвођач је радионица Јосип Бобек Загреб, а на главици дршке је с једне стране угравирано НДХ, док с друге стране стоје неки иницијали… Више слика шаљем на Вибер на захтјев”, стоји у огласу.

– Поздрав, зовем из Хрватске, видио сам да продајете часнички усташки бодеж, мени је то врло занимљиво. Знате ли чији је био бодеж, гдје је пронађен – питам.

– Видите, ја то продајем за ујну, мој покојни ујак је био колекционар, доста је имао ствари које смо ми распродали. Он је умро прије четири године, па онако, када нам је потребан новац, онда продајемо те ствари – рекао нам је глас с друге стране линије.

– Значи, ви не знате гдје је пронађен бодеж, тко га је држао?

– Не, али носио сам тај бодеж у Београд на процјене, и то је оригинал сто посто. Аутентични усташки часнички бодеж.

– А ви не знате како је дјед дошао у посјед тог бодежа, он је био колекционар?

– Да. Он је у вријеме Југославије скупљао те ствари. Стално је ишао до Загреба, Словеније, куповао је и размјењивао, пријатељевао с колекционарима, и ја точну причу иза бодежа не знам. Дјед ју је однио у гроб – одговорио је унук страственог колекционара.
Сваки таван или стан ризница је скривеног блага, не мислим да ови предмети шире идеологију
Јура Гашпарац, вјеројатно најпознатији ловац на антиквитете у Хрватској, каже да нацистичке меморабилије не треба повезивати са ширењем такве идеологије.

– То су напросто тестаменти једног времена. Људи доиста скупљају свашта – тумачи нам овај стручњак, који је широј јавност постао познат понајвише по својој емисији “Ловац на антиквитете”, коју је имао на ХРТ-у.

– Сјећам се да се прије отприлике четири године продавала сјекирица која је припадала Еугену Kватернику, а постигла је невјеројатно високу продајну цијену. Занимљиво је да је код нас, примјерице на Британцу, и јако пуно реплика предмета из тог доба. Људи на томе доиста могу зарадити – каже Гашпарац.

Интерес за предмете из доба нацизма велик је и у иноземству, па се Гашпарац сјећа да су и њега контактирали с упитима посједује ли ратне униформе.

– У САД-у је јако пуно колекционара који прикупљају предмете из доба нацизма. Њима је то било занимљиво, ратни сувенири су им били својеврсни трофеји – каже.

– То се може успоредити и с неким другим ситуацијама из хрватске повијести. Рецимо, по нашим племићким обитељима имате тепихе из 17. стољећа који су донесени из битке с Турцима – тумачи нам.

Kада се говори о оригиналним предметима из свјетских ратова, Гашпарац каже да их се пуно може пронаћи код колекционара оружја. – Много је приватних колекција оружја с различитим посветама и гравурама симбола. Добру колекцију разних меморабилија има и Хрватски повијесни музеј. Заправо, има их у сваком повијесном музеју. Kолекцију оригиналних униформи из тог доба има и Јадран филм – прича Гашпарац.

Гдје пронаћи такве предмете, питање је на које нема одговора. Сваки стари стан, каже Гашпарац, потенцијална је ризница меморабилија, а правила нема. – То вам је увијек као да сте ушли у фараонову гробницу. Не знате хоћете ли наћи благо или вас неће дочекати ништа. Право је чудо што су нацистички предмети на нашим подручјима остали толико сачувани јер сте за вријеме комунизма могли озбиљно настрадати због држања било каквог предмета с нацистичким обиљежјима. Зато су праве ризнице скривени подруми и тавани – закључује.

Аутор: ВИД БАРИЋ

Извор: JUTARNJI.HR