Logor Vuksanlekić: Kad su živi zavideli mrtvima

Kapija zloglasnog austrougarskog logora Vuksanlekić nadomak crnogorsko-albanske granice pre 101 godine, poslednjih dana 1917, zanavek je zatvorena. Među jedva pedesetak onih koji su tog sumornog dana izašli na slobodu iz logorskih žica, koji su preživeli ovaj deveti krug pakla i ostali da kazuju kako je bilo, bila je i Milica Minić sa Gostilja kod Danilovgrada, ojađena majka koja je sa sedmoro dece dospela u ovo mučilište, a vratila se samo sa ćerkom Milušom.

– Kad nadjača Švaba i bi kapitulacija šesnaeste godine, nas bila puna kuća – ispričala je svojevremeno potpisniku ovih redaka, već dvadesetak godina pokojna Miluša Minić, udata Lakić, sećajući se strahota koje je preživela.

– Bili otac mi i majka, Mijajlo i Milica, i nas devetoro đece. Najstariji Vuksan ne znam je li imao osamnaes. Za njim Boško godinu mlađi, pa ja, možda sam bila napunila četrnaes. Onda iza mene nesretnja Rumica, pa još četiri brata – Zarija, Živko, Ilija i Vojin. Najmlađa Vojislava – makanja u kolijevci – nije imala ni po godine…

Gladni i uplašeni

Kad su joj se braća Vuksan i Boško odmetnuli u komite i pri tom ubili jednog švapskog vojnika, došla kaznena ekspedicija, spalila i opljačkala selo, zrele muškarce, pa i njenog oca Mijajla poterala u zarobljeništvo, a onda i njenu majku sa sedmoro ostale dece u zloglasni logor u Vuksanlekiću:

– Ubaciše nas preko žice na golu ledinu, u božji mravinjak naroda. Niđe ničega! Samo nekakva stara kućerina nasred one poljane, ona viranija, ni vrata ni prozora, ni krova čestitoga. To svo sklonište i zaštita i od zime i od vrućine, i od kiše i od sunca. Nakrcalo se unutra, igla nema đe pasti nako na čeljade. Golo i boso, gladno i prestravljeno, piska na svaki kraj, do neba se čuje. Pretežno đeca, žene i starci…

Izdržasmo neđe do po ljeta. Sve se podnosilo nekako dok bi vode na jednom potoku koji je tekao kroz logor. Kad potok oko Ilina dne prekapi, zaboravismo sve muke i patnje dotadanje. Uzrojiše se muve, uzgamizaše uši, udari boleščina i smrt se zakosi. Svako jutro po dvadestoro mrtvih osviće. Po vazdan vuku i zatrpavaju u nekakvim rupama, po pedeset na gomilu.

Počeše živi zavideti mrtvima, reče Miluša:

– Žeđ za sve jade. Iz nekakve jame, odnekud ispod Dečića, dovlače nam vodu u nekakvim zarđalim bačvetinama i dijele po kvarat. Kvarat vode na luči nebeskoj, na golometini bez iđe lada. To i za piće, i za umivanje, i za pranje!

Jadni planinštaci prvi postradaše. Naučili nesrećnici na čistu vodu i ariju – za deset dana ig sve pokosi i zajmi pod zemlju.

Miluša (stoji prva desno) sa bratom, snahom, roditeljima i bratancima

Nama prva umrije najmlađa Vojislava. Za njom ode Vojin, željan, kukavac, ljeba ispod crepulje. Bože, koliko li je noći preplakao za ljebom ispod crepulje…

Kad počesmo i mi ostali pobolijevati, majka jedne noći nekako uvreba priliku te kroz žicu proturi Zariju i Živka i nauči ig da bježe, da se barem oni spasavaju ako ima spasa…

Milica Minić se u Gostilje vratila samo sa ćerkom Milušom. Ostala deca joj pomirla u logoru ili na mučeničkom putu do Gostilja, a tu saznala da joj je sin Zarija nekako dobežao do ujaka Rista Radovića u Bjelopavlićima i tu i on umro. Saznala da su joj rat preživeli i sinovi Vuksan i Boško, iz zarobljeništva se uskoro vratio i suprug joj Mijajlo i život krenuo dalje. Jedino o sudbini petogodišnjeg Živka nije bilo nikakvih vesti.

– Više od tri godine smo tragali i propitivali na sve strane, a onda eto jednoga dana Petra Kalezića, nekog mi tetka izvanjeg iz Kosova Luga. Zbori mome ocu da ide brže u selo Đalce, neđe put Cetinja, kod braće Sava, Spasoja i Jovana Pejovića da vidi neko dijete koje je odnekuda kod njig doskitalo, moglo bi biti da je to naš Živko…

Bomba ubila Živka

Pejovići iz Đalaca, sa granice Lješanske i Riječke nahije, potiču iz Bjelica, iz Prediša. Jedan od najuglednijih među njima, Stevan Jovanov, rođen je oko 1850. godine.

– Imao je devetoro đece, pet sinova i četiri ćerke – kazuje njegov praunuk Milorad – Milo Pejović, pravnik koji sada živi i radi na Cetinju, ali svaki slobodni trenutak koristi da ode na očevinu, na Đalce, da održi kuću i imanje, da sačuva grobove i uspomene na znamenite pretke.

– Od sinova, najstariji Krsto, odnosno Krcun, kako su ga svi zvali, poginuo 1916. u Nalježićima kod Tivta, a najmlađi Pavle umro još kao dijete, bilo mu tek dvije godine.

Ostali Savo, moj đed Spasoje i Jovan. Kad je to nesrećno dijete na Savin dan 1918. godine dolutalo na naš prag, golo, boso, premrzlo, pregladnjelo i prestravljeno, oni ga uveli u kuću, nahranili, obukli i ogrijali, ali sile ne bilo da umije kazati ko je, kako mu je ime, čije je i otkud je.

Onda prađed Stevan, koji je već bio bolestan i na samrtnoj postelji, zakleo sinove da ga prihvate, podižu i školuju i daju mu dio od imanja kao najrođenijem. Stevan je poslije, mislim 1920. godine, umro, ali bi sinovi njegov amanet svakako ispunili. Sudbina je, nažalost, kao i uvijek bila brža i drugačije htjela…

– Otac mi Mijajlo po kazivanju tetka Petra – sećala se Miluša Lakić – brže na Đalce. Pejovići, veliki domaćini, kućnici i dočeklije, odmah stimu i rakiju jabancu čoeku. Otac im, po prilici, još nije bi ni kazao ko je i otkud je potegao i kakvim je poslom došao, a Živko utoliko odnekud bani na vrata. Kad ugledaj oca, poleti, sklopi mu ruke oko vrata:

„Blago meni, evo moga taja.“ Pejovići tu svi u plač i od radosti i od žalosti. Milo im da je dijete našlo najrođenijeg, a žao im da ide, bili se navikli na njega i osobili ga kao svoje. Ispratili ga do Podgorice i peškeše, vina, rakije i svega drugoga, na mazgi dognali…

Dovede otac Živka. Bože dragi te naše radosti, sunce nas ogrija. Zaboravismo sve rane i žalosti, koliko da smo se svi kući vratili i okupili. Ali, radost nam ponovo bi za kratko. Ni Živku se ne dade da poživi. Poslije jedno dva mjeseca, mi svi otišli nekud za poslom. On ostao sam u kući. Krenuo u školu, pa da uči. Našao neđe nekakvu nesrećnu bombu i biće da je nešto šarkao oko nje. Ona rikni! Nije se imalo šta od njega saraniti…

No, šta ćeš. Nikad se ni od čega ne zakuni i što čuješ u svijetu, nadaj se u vijeku. A to što živ čoek može podnijeti, ne može nikakav stvor na zemlji. Jedna mu radost sto rana liječi…

Od Đalaca do Sorbone

Savo Pejović, junak sa Bregalnice, stizao i do Amerike, ali konačno ostao na očevini – imao sina i pet ćerki. Sin mu Lazar, maturant, poginuo u partizanima, negde u Glibavcu kod Nikšića – nikad mu kosti nisu nađene i to je ocu mu Savu ostala rana neprebolna sve do smrti 1972.

 Milorad Pejović ispred rodne kuće

Brat Savov Spasoje takođe ostao na očevini u Đalcima. Imao sedam sinova i ćerku. Savov i Spasojev brat Jovan je posle Prvog svetskog rata završio pravni fakultet u Zagrebu, a 1927. godine doktorirao na Sorboni. Posle je, kao poznati advokat, ceo život proveo u Zemunu. Imao sinove Danila, Voja i Iva i ćerku Vjeru (bila je predstavnik Jata u Parizu i stradala pod nikada razjašnjenim okolnostima).

Komite vezivali za direk

Švabe su, po sećanju Miluše Minić-Lakić posebno bili kivni na komite i njihove jatake. Za njih su imali posebne muke.

– Bijaše nasred onoga kruga lagerskog pobijen jedan direk. Primaknu uz njega nekakvu stolicu pa kažnjenika ispenju na tu stolicu i onda ga uvežu konopima uz direk da ni rukama ni nogama ne može mrdnuti. Kad ga tako utvrde izmaknu mu stolicu ispod nogu i ostave ga da visi na suncu i čelopeku božjemu da mu niko ni kap vode ne može niti smije dodati. Andriju Škerovića su tako za jedno dva mjeseca svaki dan vješali, ali izdrža. Može čoek i samo ne daj mu bože što trpjeti može.

Izvor: vesti

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 29. marta 2016. godine.