fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Логор Вуксанлекић: Кад су живи завидели мртвима

Milusa Lakic.jpg

Капиjа злогласног аустроугарског логора Вуксанлекић надомак црногорско-албанске границе пре 101 године, последњих дана 1917, занавек jе затворена. Међу jедва педесетак оних коjи су тог суморног дана изашли на слободу из логорских жица, коjи су преживели оваj девети круг пакла и остали да казуjу како jе било, била jе и Милица Минић са Гостиља код Даниловграда, оjађена маjка коjа jе са седморо деце доспела у ово мучилиште, а вратила се само са ћерком Милушом.

– Кад надjача Шваба и би капитулациjа шеснаесте године, нас била пуна кућа – испричала jе своjевремено потписнику ових редака, већ двадесетак година покоjна Милуша Минић, удата Лакић, сећаjући се страхота коjе jе преживела.

– Били отац ми и маjка, Миjаjло и Милица, и нас деветоро ђеце. Наjстариjи Вуксан не знам jе ли имао осамнаес. За њим Бошко годину млађи, па jа, можда сам била напунила четрнаес. Онда иза мене несретња Румица, па jош четири брата – Зариjа, Живко, Илиjа и Воjин. Наjмлађа Воjислава – макања у колиjевци – ниjе имала ни по године…

Гладни и уплашени

Кад су jоj се браћа Вуксан и Бошко одметнули у комите и при том убили jедног швапског воjника, дошла казнена експедициjа, спалила и опљачкала село, зреле мушкарце, па и њеног оца Миjаjла потерала у заробљеништво, а онда и њену маjку са седморо остале деце у злогласни логор у Вуксанлекићу:

– Убацише нас преко жице на голу ледину, у божjи мравињак народа. Ниђе ничега! Само некаква стара кућерина насред оне пољане, она вираниjа, ни врата ни прозора, ни крова честитога. То сво склониште и заштита и од зиме и од врућине, и од кише и од сунца. Накрцало се унутра, игла нема ђе пасти нако на чељаде. Голо и босо, гладно и престрављено, писка на сваки краj, до неба се чуjе. Претежно ђеца, жене и старци…

Издржасмо неђе до по љета. Све се подносило некако док би воде на jедном потоку коjи jе текао кроз логор. Кад поток око Илина дне прекапи, заборависмо све муке и патње дотадање. Узроjише се муве, узгамизаше уши, удари болешчина и смрт се закоси. Свако jутро по двадесторо мртвих освиће. По ваздан вуку и затрпаваjу у некаквим рупама, по педесет на гомилу.

Почеше живи завидети мртвима, рече Милуша:

– Жеђ за све jаде. Из некакве jаме, однекуд испод Дечића, довлаче нам воду у некаквим зарђалим бачветинама и диjеле по кварат. Кварат воде на лучи небескоj, на голометини без иђе лада. То и за пиће, и за умивање, и за прање!

Јадни планинштаци први пострадаше. Научили несрећници на чисту воду и ариjу – за десет дана иг све покоси и заjми под земљу.

Milusa Lakic

Милуша (стоjи прва десно) са братом, снахом, родитељима и братанцима

Нама прва умриjе наjмлађа Воjислава. За њом оде Воjин, жељан, кукавац, љеба испод црепуље. Боже, колико ли jе ноћи преплакао за љебом испод црепуље…

Кад почесмо и ми остали поболиjевати, маjка jедне ноћи некако увреба прилику те кроз жицу протури Зариjу и Живка и научи иг да бjеже, да се барем они спасаваjу ако има спаса…

Милица Минић се у Гостиље вратила само са ћерком Милушом. Остала деца jоj помирла у логору или на мученичком путу до Гостиља, а ту сазнала да jоj jе син Зариjа некако добежао до уjака Риста Радовића у Бjелопавлићима и ту и он умро. Сазнала да су jоj рат преживели и синови Вуксан и Бошко, из заробљеништва се ускоро вратио и супруг jоj Миjаjло и живот кренуо даље. Једино о судбини петогодишњег Живка ниjе било никаквих вести.

– Више од три године смо трагали и пропитивали на све стране, а онда ето jеднога дана Петра Калезића, неког ми тетка извањег из Косова Луга. Збори моме оцу да иде брже у село Ђалце, неђе пут Цетиња, код браће Сава, Спасоjа и Јована Пеjовића да види неко диjете коjе jе однекуда код њиг доскитало, могло би бити да jе то наш Живко…

Бомба убила Живка

Пеjовићи из Ђалаца, са границе Љешанске и Риjечке нахиjе, потичу из Бjелица, из Предиша. Један од наjугледниjих међу њима, Стеван Јованов, рођен jе око 1850. године.

– Имао jе деветоро ђеце, пет синова и четири ћерке – казуjе његов праунук Милорад – Мило Пеjовић, правник коjи сада живи и ради на Цетињу, али сваки слободни тренутак користи да оде на очевину, на Ђалце, да одржи кућу и имање, да сачува гробове и успомене на знамените претке.

– Од синова, наjстариjи Крсто, односно Крцун, како су га сви звали, погинуо 1916. у Наљежићима код Тивта, а наjмлађи Павле умро jош као диjете, било му тек двиjе године.

Остали Саво, моj ђед Спасоjе и Јован. Кад jе то несрећно диjете на Савин дан 1918. године долутало на наш праг, голо, босо, премрзло, прегладњело и престрављено, они га увели у кућу, нахранили, обукли и огриjали, али силе не било да умиjе казати ко jе, како му jе име, чиjе jе и откуд jе.

Онда прађед Стеван, коjи jе већ био болестан и на самртноj постељи, заклео синове да га прихвате, подижу и школуjу и даjу му дио од имања као наjрођениjем. Стеван jе послиjе, мислим 1920. године, умро, али би синови његов аманет свакако испунили. Судбина jе, нажалост, као и увиjек била бржа и другачиjе хтjела…

– Отац ми Миjаjло по казивању тетка Петра – сећала се Милуша Лакић – брже на Ђалце. Пеjовићи, велики домаћини, кућници и дочеклиjе, одмах стиму и ракиjу jабанцу чоеку. Отац им, по прилици, jош ниjе би ни казао ко jе и откуд jе потегао и каквим jе послом дошао, а Живко утолико однекуд бани на врата. Кад угледаj оца, полети, склопи му руке око врата:

„Благо мени, ево мога таjа.“ Пеjовићи ту сви у плач и од радости и од жалости. Мило им да jе диjете нашло наjрођениjег, а жао им да иде, били се навикли на њега и особили га као своjе. Испратили га до Подгорице и пешкеше, вина, ракиjе и свега другога, на мазги догнали…

Доведе отац Живка. Боже драги те наше радости, сунце нас огриjа. Заборависмо све ране и жалости, колико да смо се сви кући вратили и окупили. Али, радост нам поново би за кратко. Ни Живку се не даде да поживи. Послиjе jедно два мjесеца, ми сви отишли некуд за послом. Он остао сам у кући. Кренуо у школу, па да учи. Нашао неђе некакву несрећну бомбу и биће да jе нешто шаркао око ње. Она рикни! Ниjе се имало шта од њега саранити…

Но, шта ћеш. Никад се ни од чега не закуни и што чуjеш у свиjету, надаj се у виjеку. А то што жив чоек може подниjети, не може никакав створ на земљи. Једна му радост сто рана лиjечи…

Од Ђалаца до Сорбоне

Саво Пеjовић, jунак са Брегалнице, стизао и до Америке, али коначно остао на очевини – имао сина и пет ћерки. Син му Лазар, матурант, погинуо у партизанима, негде у Глибавцу код Никшића – никад му кости нису нађене и то jе оцу му Саву остала рана непреболна све до смрти 1972.

Милорад Пеjовић испред родне куће

 Милорад Пеjовић испред родне куће

Брат Савов Спасоjе такође остао на очевини у Ђалцима. Имао седам синова и ћерку. Савов и Спасоjев брат Јован jе после Првог светског рата завршио правни факултет у Загребу, а 1927. године докторирао на Сорбони. После jе, као познати адвокат, цео живот провео у Земуну. Имао синове Данила, Воjа и Ива и ћерку Вjеру (била jе представник Јата у Паризу и страдала под никада разjашњеним околностима).

Комите везивали за дирек

Швабе су, по сећању Милуше Минић-Лакић посебно били кивни на комите и њихове jатаке. За њих су имали посебне муке.

– Биjаше насред онога круга лагерског побиjен jедан дирек. Примакну уз њега некакву столицу па кажњеника испењу на ту столицу и онда га увежу конопима уз дирек да ни рукама ни ногама не може мрднути. Кад га тако утврде измакну му столицу испод ногу и оставе га да виси на сунцу и челопеку божjему да му нико ни кап воде не може нити смиjе додати. Андриjу Шкеровића су тако за jедно два мjесеца сваки дан вjешали, али издржа. Може чоек и само не даj му боже што трпjети може.

Извор: vesti

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 29. марта 2016. године.

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: