Ljubodrag Dimić – Zapečaćena istina

Da li odluka pape Franciska da otvori Vatikanski arhiv, ma kako revolucionarna bila, može biti van onoga što dopuštaju kanoni Rimokatoličke crkve, onoga što je iznad i samog pape?

Nataša Jovanović: Intervju sa Prof. dr Ljubodragom Dimićem

Izvor: PEČAT

Interesantni su „brzina“ i način na koji je odluka o otvaranju arhiva u Vatikanu doneta i obnarodovana, jer takve odluke institucija o kojoj govorimo ne donosi na brzinu i prelamajući „preko kolena“, a da nije privela kraju decenijsko „češljanje“ postojeće arhivske građe, precizno odvagala šta treba, a šta ne treba dati na uvid stručnoj javnosti, te da nije pripremila „armiju“ sebi naklonjenih istraživača i uticala na skorašnju pojavu knjiga i studija koje će svojom kontroverznošću otvoriti stručnu polemiku čiji je cilj promena istoriografske slike epohe, kaže u razgovoru za „Pečat“ akademik Ljubodrag Dimić, član mešovite katoličko-pravoslavne komisije koja se bavila istorijskom ulogom Alojzija Stepinca u NDH.

Koliko je značajno otvaranje vatikanskih arhiva, uključujući i Apostolski arhiv, ranije poznat kao Tajni arhiv, za potpuno sagledavanje uloge Alojzija Stepinca u NDH?

Otvaranje vatikanskih arhiva za period pontifikata pape Pija HII u godinama Drugog svetskog rata može biti od epohalne saznajne vrednosti za istoričare koji se bave savremenom istorijom. Može biti, ali ne mora. Ipak, već sama dostupnost građe (ili dela građe) pohranjene u arhivima Svete Stolice svakako će uticati na promenu slike vremena ograničenog godinama 1939. i 1945. Da li će se više znati, to ćemo tek videti, ali sigurni smo da će se više videti!

Istoričari se nadaju da će građa Vatikana dopuniti već postojeće znanje o događajima od pre osam decenija i baciti „novo svetlo“ na istorijske pojave koje zanimaju istraživače, omogućiti da se bolje razumeju istorijski procesi, vreme, ličnosti, ideološki uticaji, postupci, direktna i posredna odgovornost onih koji su odlučivali o sudbini miliona ljudi. To su nade i očekivanja istoričara i struke kojoj su posvećeni. Međutim, svesni smo da to „novo svetlo“ ka prošlosti „usmerava“ Vatikan u skladu sa sopstvenim interesima i da neka nama nepoznata „ruka“ određuje šta će javnosti biti dato na uvid. U promišljenost celog postupka i njegove ciljeve ne treba sumnjati. Podjednako ni u nameru Vatikana da, žrtvujući nešto, mnogo više dobije.

U interesu je Vatikana da slika o ulozi Pija HII i Svete Stolice u Drugom svetskom ratu bude što povoljnija. U interesu je Rimokatoličke crkve u Hrvatskoj da uloga Alojzija Stepinca bude predstavljana na crkvi prihvatljiv način. U interesu je istoričara i istraživača da se približe istini o ulozi Vatikana i A. Stepinca u godinama Drugog svetskog rata. Te su volje različite, u mnogo čemu suprotstavljene, a onda i interesi koji odatle proizlaze. Videćemo u kojoj će meri dokumenta iz Vatikanskog arhiva „popraviti“ postojeću sliku o ulozi Rimokatoličke crkve u godinama 1939–1945. Videćemo da li uopšte u arhivskim fondovima koji se otvaraju za istraživače ima dokumenata koji kompromituju i optužuju Rimokatoličku crkvu i njene prelate. Videćemo u kojoj meri građa progovara o ulozi Alojzija Stepinca i RKC u ratu na prostoru NDH.

Videćemo, nadam se, u kojoj su meri dokumenta autentična i verodostojna. Istoričari, koje uvek u istraživanjima obuzima sumnja bez kraja, biće u prilici da preispitaju kritičnost metodološkog postupka, koji je u osnovi njihove struke. Na iskušenju će biti i vatikanski arhivisti.

Kada sabira, čuva i daje na uvid sopstvenu dokumentaciju, kao i onu koja je u njegovom posedu, da li Vatikan ima pravo da nešto od toga prećuti i ukoliko to čini, na čemu to pravo temelji?

Ta pitanja, uz ostalo, reguliše Kanonsko pravo Rimokatoličke crkve. Počev od 12. veka, kada su različite zbirke crkvenih zakona i uredbi prvi put sabrane na jednom mestu i kanonizovane u Corpus Iuris Canonica, pa do danas, obaveza je sveštenstva bila da dobro upozna tu materiju i ponaša se po zakonima koje crkva propisuje i nalaže. O značaju kodifikovanih odredbi, koje su se jednim delom ticale i pitanja arhivske građe i arhiva, rečito je govorio stav Vatikana da nepoznavanje Svetog pisma i kanona Rimokatoličke crkve predstavlja „majku svih pogrešaka“ koje crkveni velikodostojnici, sveštenstvo i vernici čine. Papa, kardinali, biskupi dobro znaju odredbe Kanonskog prava koje se, uz ostalo, tiču i arhivalija i nisu spremni da ih krše. Otuda odluka pape Franciska, ma kako revolucionarna bila, ne može biti van onoga što dopuštaju kanoni Rimokatoličke crkve, onoga što je iznad i samog pape.

Ukoliko pogledate Kanonsko pravo Rimokatoličke crkve, videćete da kanoni 238–243, 306, 401 (po kodifikaciji iz 1917. godine koji su važili u vremenu u kome je Stepinac živeo), kao i 482–491 (po kodifikaciji iz osamdesetih godina HH veka) govore o različitim tipovima arhiva u kojima se čuva arhivska građa RKC. Isti kanoni važe za arhive na svim nivoima. O sastavljanju, otpremanju i čuvanju spisa koji se pohranjuju u arhive Rimokatoličke crkve brinu u Vatikanu državni i papski sekretarijati, veća za javne i crkvene poslove, kongregacije, sudovi… Ista je organizacija proizvođenja i zaštite arhivske građe i na drugim hijerarhijskim nivoima (kardinalski, biskupski, redovnički…), odakle dokumentacija posebnog sadržaja, kvaliteta, važnosti, nivoa tajnosti, s vremena na vreme, stiže u arhive u Vatikanu.

Potpisi koje ti visokorangirani prelati i službenici Rimokatoličke crkve (kancelari i beležnici) „stavljaju“ na dokumente svedoče, po Kanonskom pravu, o njihovoj verodostojnosti. Sumnjičavi istraživač mora se zapitati da li su potpisi, a samim tim i dokumenta, uvek originalni i verodostojni, jer prostora za manipulaciju ima. Obaveza je, po Kanonskom pravu RKC, da oni koji garantuju o validnosti dokumenata moraju biti „na dobrom glasu“ i „besprijekorni“ u svim predmetima u kojima bi mogao doći „u pogibelj dobar glas svećenika“. Tu „besprijekornost“ određuju sama crkva i njene starešine pa je otuda otvoreno pitanje da li se „besprijekornost“ službenika crkve ponekad izjednačuje, i u kojoj meri, s poslušnošću.

Da li ista pravila važe i za tajne arhive?

Kanonsko pravo Rimokatoličke crkve je predviđalo da unutar biskupskih i vatikanskih arhiva postoji „tajni arhiv“ (ili nepomični orman ili sanduk), „dobro zatvoren i zaključan“, u kome se nalaze „isprave koje treba da se čuvaju tajno“. Ključ od tajnog arhiva ima samo biskup. Šta se nalazi u „tajnim arhivima“ i šta će se od toga dati na uvid javnosti još jedna je nepoznanica. Kanonsko pravo, takođe, predviđa da se periodično (svakih 10 godina) mogu uništiti pojedine kategorije dokumenta koji se tiču parnica, ali da mora biti sačuvan „kratki činjenični sažetak“ svakog takvog dokumenta. Obaveza je biskupa da brine o dokumentaciji stolnih, zbornih i župskih arhiva.

Ta se građa određeno vreme čuva u dva primerka od kojih je jedan u biskupskom arhivu. Biskupi su obavezni da čuvaju građu istorijskog karaktera koja se tiče RKC i u tu svrhu formiraju biskupski „povjesni arhiv“. Da se pretpostaviti da deo dokumenata od posebne važnosti i poverljive građe iz biskupskog arhiva (posebno tajnog i istorijskog) odlazi periodično jednim primerkom u Vatikanski arhiv.

Da li Kanonsko pravo reguliše i to ko može biti angažovan u celokupnom poslu s dokumentima što se čuvaju u arhivskim fondovima?

Kanonsko pravo propisuje da to mogu biti isključivo sveštenici. Oni stvaraju, pribiraju, arhiviraju, prepisuju, garantuju o autentičnosti i verodostojnosti dokumenata, stavljaju na uvid građu koja je pohranjena u arhivima RKC. Uvid sveštenika u arhivsku građu moguć je samo ukoliko vrši dužnost arhivara, ili istražuje po zadatku koji mu je dala viša crkvena instanca. Otuda, složićete se, istraživanje može, ali i ne mora biti potraga za naučnom istinom o prošlosti. Napominjemo da se stavovi crkve, ma koja bila, i nauke najčešće razilaze, jer je tumačenje prošlosti kome je sklona crkva umnogome različito od namera naučnika da istraživanjima dosegnu do istine o prošlosti i svoja saznanja saopšte javnosti. Obaveza je, po Kanonskom pravu RKC, tih pouzdanih kancelarijskih beležnika „vjerno zapisivati sve što se događa i to potpisati s oznakom mjesta, dana, mjeseca i godine“ u spisima koje sastavljaju za potrebe Vatikana.

Da li je uvek tako? Da li sveštenik ima moć da realno sagleda i zabeleži stvarnost, ili ga način na koji je formiran i institucija kojoj služi u toj percepciji događaja i istorijske pojave sputavaju?

Navedena odredba, ukoliko se sprovodi, dokumentaciju Vatikana čini izuzetno saznajno značajnom. Kanonsko pravo, takođe, predviđa da „sve isprave“ koje se tiču kancelarija i arhiva, od najnižih do najviših nivoa u rimokatoličkoj hijerarhiji, moraju biti čuvane „veoma brižljivo“. To obavezuje više instance u hijerarhiji RKC (posebno biskupe i više organe u crkvi) da urede „na sigurnom mestu“ arhive u kojima će se čuvati dokumenta („isprave i spisi“) koja se tiču „i duhovnih i vremenitih“ poslova, rasporede ih „određenim redom“ i učine „brižljivo zatvorenim“.

Ta građa, po odredbama Kanonskog prava RKC, mora biti propraćena spiskovima dokumenata koja se nalaze u arhivi „s kratkim sadržajem pojedinih spisa“. Navedeno potvrđuje da RKC brine o svakom dokumentu i da se ta dokumenta nalaze u arhivistički sređenom poretku. Dužnost je biskupskih vlasti, kako predviđa Kanonsko pravo RKC, da njihovi arhivi budu zaključani, a da ključ imaju samo biskup i njegov sekretar. Ulazak u arhiv nikome nije dopušten, osim sa dozvolom biskupa, ili, ukoliko biskupa nema (ako je biskupsko mesto upražnjeno), voditelja biskupskih poslova i sekretara. Deo dokumenata koji se čuvaju u arhivu i koji imaju javni karakter mogu dobiti „vjerodostojan prijepis“ i biti dati na uvid onima na koje se odnose.

To se čini samo po dozvoli biskupa. Mogućnost iznošenja dokumenata iz arhiva nije predviđena.

Ovaj uvod u Kanonsko pravo Rimokatoličke crkve pruža odgovor na pitanje šta se može očekivati otvaranjem Vatikanskog arhiva. Čini se da je prostor za manipulaciju dokumentima širok…

Prostor za manipulaciju je izuzetno širok. Podjednako i mogućnost da se započeto istraživanje administrativnim postupcima uspori ili prekine. Pitanja na koja u ovom trenutku nemamo odgovor je mnogo. Šta istoričar može da očekuje od „besprijekornog“ vatikanskog ili podjednako takvog biskupskog činovnika na „dobrom glasu“ iz Zagreba, zaduženog da zapisuje, kreira i brine o dokumentima, čiji opstanak u službi, uz ostalo, najdirektnije zavisi od volje crkvene hijerarhije?

Šta znači zahtev da beležnik ili kancelar mora svojim ponašanjem brinuti o ugledu RKC i da li to podrazumeva prilagođavanje sadržaja onoga što je video, čuo, uočio, i što je obavezan da zabeleži u dokumentu, sopstvenim ubeđenjima i biskupovim stavovima i naređenjima šta treba zapisati, kako ne bi bio doveden u pitanje autoritet crkve i njena uloga u društvu? Koliko tvorac dokumenta hoće i može da saopšti od istine koju je dužan da „vjerno zapisuje“ u spisima koje potpisuje?

Na koji način i u kojoj meri dogmatizam i crkveno učenje svesno ili nesvesno izobličuju percepciju istine o prošlim događajima, pojavama i procesima? U kojoj su meri sva ta dokumenta cenzurisana i prilagođena volji crkvene hijerarhije? Koliko saznajno vrede biskupski izveštaji papi i stenogrami sačinjeni prilikom vizitacija u Rimu? Kako razumeti jezik, sagledati suštinu sadržaja saopštenog u tipskoj formi dokumenata, čitati „između redova“? Na koji se način može proveriti verodostojnost i autentičnost dokumenata koje Vatikan „otvara“ za stručnu javnost?

Da li sveštenik koji sređuje građu i istraživač koji je proučava ima pravo na sumnju kada su dokumenta Vatikana u pitanju? Koliko nivoa tajnosti reguliše status dokumenata pohranjenih u Vatikanu? Da li beležnici, kako nalaže Kanonsko pravo, „vjerno zapisuju“ događaje i učesnike u događajima koji su kompromitujući za Rimokatoličku crkvu? Da li će i ta dokumenta biti data na uvid istraživačima? Da li će javnosti biti dostupna i dokumenta koja nemaju „javni karakter“? Koja „ruka“ vrši trijažu dokumenata?

Šta tvorci dokumenata „izostavljaju“, „ne vide“, „ne čuju“, „iskrivljuju“, „izmišljaju“, „prilagođavaju“ potrebama i interesima institucije čiji su deo i kojoj služe? Ko određuje šta je poverljiva građa, šta ima „povjesni značaj“, šta treba sačuvati, a šta uništiti, šta se može dati na uvid javnosti, a šta ne? Šta iz biskupskih arhiva odlazi u Vatikan i u kojoj su meri sadržaji arhivalija rezultat (i posledica) biskupske volje? Šta u postojećoj građi nedostaje, od kada i koliko je poremećen „poredak“ u kome se dokumenta čuvaju? O čemu biskupi referišu papi? Kakav je sadržaj njihovih izveštaja, kao i izveštaja papskih izaslanika?

Da li se u toj dokumentaciji saopštava ono što je stvarno ili ono što Vatikan želi da čuje? Koliko istine ima u razgovorima vođenim prilikom biskupskih vizitacija Rimu? Šta se može očekivati, kada je istorija „onakva kakva je uistinu bila“ u pitanju, od pape koji je po Kanonskom pravu Rimokatoličke crkve nepogrešiv (nezabludiv) i od biskupa koji su nepogrešivi tumači papinih reči i postupaka? U kojoj se meri vatikanska „istina“ poklapa sa istorijskom naučnom istinom?

Pitanja je mnogo! Svakako da će dokumentacija iz Vatikanskog arhiva, direktno ili posredno, odgovoriti i na neka navedena pitanja.

Koje su namere RKC, a koji zadaci istorijske nauke? Da li je važno da i država otvori svoje arhive?

Istini ćemo svakako prići bliže ukoliko i država „otvori“ sve svoje arhive, posebno one specijalnih službi u kojima se nalaze dosijei rimokatoličkih sveštenika i izveštaji o delatnosti RKC i tako istraživačima pruži priliku da „ukrštaju dokumenta“, proveravaju njihovu autentičnost i verodostojnost, analiziraju sadržaje, identifikuju događaje, pojave i procese, vrednuju istorijsku ulogu pojedinaca i cele institucije. Uporedivost vatikanske građe sa onom koju čuva država je nužnost.

Kada je Alojzije Stepinac u pitanju, u kojoj meri su istoričari bliski RKC u većoj prednosti nad onima koji do sada nisu imali uvid u građu pohranjenu u Vatikanu?

Prema dosadašnjim saznanjima u građi koju Vatikan sada čini dostupnom istraživačima nalazi se oko 130 fascikli koje govore o delatnosti Rimokatoličke crkve na prostoru rasparčane jugoslovenske države (1941–1945). Sistematična istraživanja njegove ličnosti i istorijske uloge započela su u Vatikanu još 1981. godine, tj. u trenutku kada je odlučeno da službeno započne proces Stepinčevog kanonskog proglašenja za blaženog (papa Jovan Pavle II proglasio ga je blaženim na Mariji Bistrici 3. septembra 1998), a kasnije i svetog. U tim istraživanjima sabrano je 45.000 stranica građe koja „dokazuje“ Stepinčevu besprekornost i njegovo „mučeništvo“. Cilj sa kojim je to činjeno (proizvesti Stepinca za blaženog i svetog) upućuje na selektivnost i pristrasnost pri istraživanjima.

Pre nekoliko godina objavljena je trotomna zbirka građe pod naslovom „Blaženi Alojzije Stepinac svjedok Evanđelja ljubavi“ (priredio Juraj Batelja), koja je obnarodovala 691 dokument, koji, po mišljenju Rimokatoličke crkve, „autentično svedoči“ o istorijskoj ulozi nadbiskupa zagrebačkog. Ta je građa, preuzeta iz 135 javnih i privatnih crkvenih i svetovnih arhiva, kao i iz postojeće objavljene građe i literature, jednim delom već bila poznata istraživačima.

Ceo korpus dokumenata, uz naglašenu selektivnost i pristrasnost priređivača (što ga diskvalifikuje i celokupni postupak čini nenaučnim), imao je za cilj da celovito predstavi delovanje Rimokatoličke crkve i Stepinca pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata.

NDH je od početka sebe proglasila za rimokatoličku „državu Božju“. Da li se njeno postojanje uklapalo u šire planove Vatikana?

Nezavisna Država Hrvatska bila je uklopljena u nacistički novi poredak u Evropi i kao takva predstavljala je svojevrsni granični slučaj u međunarodnom pravu. Bitno svojstvo njene državnosti bilo je međunarodno priznanje koje joj je dao Treći rajh, koji ju je, uz ostalo, i stvorio. I Stepinac je smatrao da je ta država „Božje delo“ i izraz volje ratnih saveznika (Treći rajh) koji su razorili Jugoslaviju. Vatikan, ipak pridržavajući se načela da države ne treba priznati dok ceo proces nije okončan (u ovom slučaju Drugi svetski rat), nikada de iure nije priznao NDH, mada je prisustvo njegovih diplomatskih predstavnika u Zagrebu značilo da tu državu priznaje de facto. Po svojim svojstvima ta država je bila nezavisna, ali ne i suverena. Po svojoj pravnoj prirodi, kako nas upozoravaju pravni stručnjaci, NDH je bila „država u pokušaju“, čije je postojanje bilo oročeno trajanjem Drugog svetskog rata.

Nastaviće se