Ljubana klali 1941, isterali ga 1995, a sada baš tu slave

„Novosti“ u porodici Ljubana Jednaka, jedinog Srbina i preživelog svedoka ustaškog masakra. Namerno su izabrali 5. avgust kada je bilo veliko stradanje.

NIJE slučajno nazovi pevač Marko Perković Tompson, u svojoj domovini popularan zbog izrazitog ustaštva, odabrao baš Glinu da u njoj održi koncert u okviru obeležavanja „Oluje“. Ustaški pir napravio je u mestu koje je jedan od simbola stradanja Srba u fašističkoj NDH. Koncert je održan 100 metara od naše porodične kuće i isto toliko od nekadašnje glinske pravoslavne Crkve Presvete Bogorodice, u kojoj su, 29. i 30. jula i 4. i 5. avgusta 1941, ustaše svirepo, noževima „srbosjecima“, poklale više od 1.700 Srba. Mesto koncerta je, dakle, „pažljivo“ odabrano, kao i datum – 5. avgust. Tako su, u stvari, uz najstrašnije ustaške pokliče, obeležili tačno 77 godina od pokolja i 23 godine od proterivanja Srba iz Hrvatske. Ovo mišljenje o koncertu održanom u nedelju u Glini dele Srđan Jednak (39) i Dušanka Zorić (73), unuk i ćerka Ljubana Jednaka, jedinog Srbina koji je preživeo monstruozni ustaški zločin u glinskoj crkvi 1941. godine. Takvo veličanje fašističkih ideja, kažu, nikome ne može služiti na čast. Ali u Hrvatskoj je na delu povampirenje ustaštva, i takva proslava ih više i ne čudi.- Hrvati su i 26. juna 1991. godine, kada su bile borbe oko policijske stanice u Glini, najviše pucali na očevu kuću – priča Dušanka. – Znali su da je to kuća jedinog svedoka ustaške svireposti u Glini 1941. I danasčuvam očevu belu košulju iz 1991. izrešetanu u ormaru. Možete li u to da verujete?! Danas je očeva kuća u očajnom stanju, urušava se, iz nje rastu dva drveta… Oni zapravo žele da ta kuća nestane, da je nema, iako je deo celine na kojoj se nalaze dvorište i nova kuća mog brata Steve, u kojoj danas živi gradonačelnik Gline. On svakog dana s prozora gleda kako nestaje kuća Ljubana Jednaka.

Vidno potresena, Dušanka govori tiho, polako… Kaže da je njen otac paradigma stradanja Srba u Hrvatskoj tokom 20. veka. Jer, oni koji su preživeli klanje 1941. i njihovi potomci doživeli su da, potkraj 20. veka, s naramkom i bežeći u koloni, zauvek napuste svoja vekovna ognjišta.

– I otac je bio u toj koloni – kaže Dušanka. – Verovao je da će se vratiti za dva dana, ali nije bilo tako… Preminuo je ovde, u Beogradu, 5. maja 1997. Od tuge, ali mirno, u danu. Mi, njegovi potomci, verujemo da ga je Bog pogledao tog dana, da se ne muči. Sećanje na glinsku crkvu bilo mu je muka za ceo život. Pa, živeo je u Glini dve ulice dalje od mesta gde su ga klali.

Dušanka kaže da njen otac Ljuban, njoj i sinovima Stevi i Dušanu, nikada nije pričao o masakru u Glini, ali da su oni krišom slušali kada je on o tome pričao novinarima koji su često dolazili u njihovu kuću.

– Imao je 26 godina kada su ga ustaše uhapsile, vezale mu ruke žicom i odvele u Crkvu Presvete Bogorodice – priča Dušanka. – Tamo su već bile stotine Srba, koje su tako vezane maltretirali, palili im brkove i kosu, „blago“ prerezivali grkljan i terali ih tako poluzaklane da pevaju… Mrtve su bacali ukraj crkve, a nad živima se iživljavali do besvesti. Oko ponoći, prvi put su počeli mrtve da bacaju u kamione, kako bi ih prevezli do pet kilometara udaljene jame u koju su ih bacali. Taj njihov odlazak tata je iskoristio da se sa strane gde su bili živi prebaci među mrtve. Bio je izmučen toliko da nisu primetili da je živ, pa su ga sa sledećom grupom mrtvih bacili na kamion. U jami su ustaše, kako je pričao, mrtve Srbe ponovo probadali bajonetima ili su pucali u njih. Tada su i oca ranili u ključnu kost i nogu. Jedan ustaša je čak stajao nogom na njemu dok je probadao druge…

Smrt ga je, kaže Dušanka, i tada zaobišla, jer su ustaše otišle po još mrtvih, a jamu su ostavile nezatrpanu.

– „Jesi li i ti živ?“, pitao je oca tada još jedan preživeli – priča Dušanka. – Izvukli su se iz jame, i tako ranjeni zajedno stigli do kukuruza, gde su se rastali. Sutradan, oca je našao ujak Pavle Lončar, kod kog je bio šest meseci, a potom je otišao u partizane. Njegovog druga iz jame ustaše su vrlo brzo uhvatile i ubile.

Naša sagovornica kaže i da su njenom ocu, kao nosiocu Partizanske spomenice i jedinom preživelom u masakru, posle rata nudili mnogo: da živi u Zagrebu ili Beogradu, a dijaspora mu je nudila da se preseli u Ameriku, ali on je želeo da bude svoj na svome – u Glini.

– Živeo je mirno danju, iako je decenijama imao teške noćne more, čiji smo bili svedoci – kaže Dušanka. – Nikoga nije mrzeo, bio je ponosan i živeo je za svoju decu i unučad. Tako ponosan završio je život ovde u Beogradu, gotovo bez igde ičega.

Uspomenu na svog dedu Ljubana brižljivo čuvaju i njegova unučad – Srđan, Stevana, Goran i Morana. Srđan i Stevana uramili su isečke iz novina ispisane posle dedine smrti, a dedin Orden Svetog Save ima posebno mesto u kući…

– Živeli smo zajedno u Glini, kuća do kuće – priča Srđan. – Šta je sve prošao, saznali smo i sestra i ja tek u školi na času istorije. Kako smo samo od tada ponosni na njega. I što smo stariji sve nam je jasnije s kakvim je sećanjem pola veka živeo u Glini. Ali jedva ju je napustio 4. avgusta 1995. Nije mu bilo lako kad smo pred „Olujom“ izbegli u Beograd. Polako je venuo. Znamo da je umro od tuge…

PATRIJARH PAVLE GA POLjUBIO U RUKU

Deda je, samo četiri dana pre nego što će se naći u koloni stradalnika koji su bežali pred „Olujom“, u Glini odlikovan Ordenom Svetog Save prvog reda – priča Srđan Jednak. – Orden mu je uručio patrijarh Pavle. Tada je patrijarh, pred svima prisutnima, dedu poljubio u ruku. Kada je sestra nedavno na „Fejsbuku“ povodom godišnjice „Oluje“ i našeg izgnanstva objavila fotografiju patrijarha i dede, u komentarima je listom pisalo: „Dva sveca“.

ČOVEK VELIKOG SRCA

Pradedu Vasilija ustaše su ubile 20 dana pre nego što su dedu Ljubana odvele u glinsku crkvu, a babu Stanu i prvu ćerku, koja se takođe zvala Dušanka, odvele su u logor u Topusko, gde je devojčica preminula – priča Srđan. – Ali deda nikada nije podsticao mržnju. Koliko je imao veliko srce, svedoči događaj uoči ženidbe mog oca Steva sa mamom Zlatom, koja je Hrvatica. Kad mu je tata rekao da će da se ženi, deda Ljuban mu je odgovorio: „Ženi se samo ako joj nikada nećeš prebaciti što je Hrvatica, a ja sigurno neću, jer ona je dobra žena“.

U BEOGRADU ZABORAVLjEN

Iako je bio nosilac spomenice, preživeo masakr u Glini, bio glavni svedok na suđenjima Alojziju Stepincu i Andriji Artukoviću, deda nije ispraćen onako kako je živeo – priča Srđan. – Njegovi drugovi iz SUBNOR-a tražili su da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, ali su, 1997. godine, tadašnje vlasti u Beogradu to odbile. Posle pet dana odlučivanja, sahranjen je na Bežanijskom groblju. Ovde u Beogradu niko od nadležnih za njega nije mario osim ljudi iz SUBNOR-a.

Autor: Jelena Matijević

Izvor: Novosti

Vezane vijesti:

Protojerej glinske crkve: Nigde nije lako biti Srbin

Cesta užasa od Gline do Dvora na Uni

Stradanje 400 najuglednijih Srba Gline