Ljiljana Raković: Zašto stradaju profesori istorije

„Historia magistra vitae est!“ – Poruka za „one“ iz moje struke koji najmračniju tragediju i zločine zloupotrebljavaju da šire svoje dobro poznate ideje.

Činjenice

1. Tokom ratova 90-tih godina 20. veka, nasilje, kriminal, enormna količina oružja, dekadencija, opšti pad morala i urušavanje sistema vrednosti bili su prisutni svuda oko nas. I pored toga, i drugih problema sa kojima je morala da se nosi (oskudica zbog nehumanih sankcija, malih plata, povećanog broja dece u odeljenjima – preko 40 nakon izbegličkih kolona, štrajkova, protesta itd.) škola je tokom te strašne decenije i dalje bila bezbedno mesto, a nastavni kadar ugledan i poštovan. Iako su na ulicama carevali kriminalci, a sitniji među njima tzv. „dizelaši“ skidali deci patike i jakne na ulicama, otimajući im i ono malo novca s teškom mukom roditelja odvojenog za užinu, nikada niko od njih, a i niko drugi, nije došao na ideju, a kamoli planirao, da izvrši masakr kakav se dogodio 03. odnosno 04. maja 2023. godine.

2. Počinioci najstrašnijih zločina koje je Srbija doživela 03. i 04. maja nisu rođeni u 20. veku već u prvoj deceniji 21. veka. Oni nisu doživeli ratove. Nad njihovim glavama nisu padale bombe. Oni nisu gledali tv prenose i izveštaje sa ratišta. Nisu videli logorske žice, uplakanu decu bez roditelja ili unezverenu na materinskim grudima. Nisu jecali zbog zavijajućih sirena i strašnog zvuka mlaznjaka smrtonosnih tovara. Nisu gledali izbegličke kolone u kojima su traktorima, kamionima i automobilskim volanima upravljala deca. Nasilje kojim su okruženi pripada drugom miljeu, a odgovornost za to snosi država i društvo u celini.

3. U krvoproliću u OOŠ „Vladislav Ribnikar“ i u napadu koji se dan kasnije dogodio u privatnoj školi „Ruđer Bošković“ u oba slučaja je atakovano na profesorke istorije.

Uzroci

Proteklih dana sam pažljivo pratila, čitala i slušala o svemu što se dogodilo od stručnjaka različitih branši, naročito moje. Niko od njih nije uočio ni pomenuo činjenice koje sam navela. Niko! Ni predstavnici vlade, ni opozicija, ni policija, ni psiholozi, ni sociolozi, ni antropolozi, ni mnogi drugi, a trebalo je! Neki od profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, sa odeljenja za istoriju su u prvim satima nakon zastrašujućeg masakra postavljali ironične komentare na društvenim mrežama uz vest o tome šta se dogodilo. Neki su u opskurnim novinskim člancima ocenili kako nam je „škola autoritarna i agresivna, a iz istorije i drugih „nacionalnih predmeta“ seje se zlo i mržnja prema drugima“. Neki uzroke vide i traže samo i isključivo u raspadu SFRJ i ratovima 90-tih. Nekima je uvek kriva Srpska pravoslavna crkva. Neki uzroke i ne vide.

Jedan od uzroka za stanje u kojem se srpski narod danas nalazi je nestanak srpske države 1918. godine i nastanak prve zajedničke jugoslovenske države.

Drugi je ponavljanje iste greške 1943. u Jajcu, odnosno 1944/5. godine.

Treći je pobednik na kraju rata. To su oni koji su veru u Boga zamenili verom u partiju i Tita. Oni koji su neistomišljenike iz sopstvenih redova slali na Goli otok, a iz tuđih 2 metra ispod zemlje. Oni koji su crkve pretvarali u staje i obore za svinje. Oni koji su otimali tuđu imovinu, njive, stanove, fabrike i kuće i pretvarali ih u sopstvenu prćiju, pod maskom kolektivizacije. Oni koji su prisilnim migracijama iz sela u grad razbili najjače uporište srpskog naroda, rodnu grudu. Koji su veštačkim putem stvarali radničku klasu, ali ne i građansku. Oni koji su svoju decu, rođenu posle rata, obasuli novcem, prethodno otetim salonskim stanovima, privilegijama, odlično plaćenim poslovima dobijenim „preko veze“ ili partijskom knjižicom, nezasluženim univerzitetskim katedrama, bankarskim i drugim pozicijama. Oni koji su ih zadojili patološkom mržnjom i gađenjem prema narodu iz kojeg su potekli, valjda stideći se sopstvenog porekla.

Četvrti je nestanak trećeg. Zvuči nelogično, ali je tako. Iskonsku veru, ali i strah od Boga i božje kazne koji je dekretima nasilno ukinut 1944/45. zamenio je strah od svemoćne partije. „OZNA sve dozna“ je krilatica koja najrečitije objašnjava atmosferu straha koji je čeličnim okovima držao „jugoslovenske narode i narodnosti“ na okupu. Smrt doživotnog maršala, rasplinula je taj mehur od sapunice, ili je tačnije reći „tempiranu bombu“ koja je ubrzo eksplodirala.

Vera u Tita i partiju, nije zamenjena ni novom/starom religijom, ni novim strahom.

Nastao je novi uzrok – višepartijski sistem iliti demokratija. Ne stvarna vladavina naroda nego onaj izopačeni liberalni derivat koji je uz ostalo stigao sa Zapada. Vladavina Socijalističke partije Srbije, ujedinjenog DOS-a i Demokratske stranke ili Srpske napredne stranke. Ne znam koja je pogubnija i gora. Mrtva trka. Ne postoji sfera politike, privrede, nauke, kulture i društva u kojoj nisu ostavili svoj zlosrećni trag.

Onaj o kojem želim da progovorim tiče se moje struke i posla.

Nauka

O današnjoj srpskoj istoriografiji bi se mogao napisati ozbiljan naučni rad. O tome nisam dovoljno kompetentna da govorim, niti sudim. Mogu samo da ukažem na određene negativne pojave koje umnogome utiču na stanje u kojoj se istorija kao nauka nalazi. Naučni sektor, kao i školski, zahteva sistemske promene.

U naučnim institutima ili na fakultetima naučnici napreduju u naučnim i istraživačkim zvanjima sakupljanjem „bodova“ za objavljene monografije, naučne radove, studije i članke u naučnim časopisima i slično. Prema postojećim pravilnicima posebne komisije potvrđuju njihovo napredovanje ili reizbor. Sve dok ne steknu određena visoka zvanja, u tom napredovanju, nemaju „posao za stalno“. To povlači određene konsekvence u svakodnevnom životu i radu. Recimo, ne mogu dobiti najobičniji kratkoročni kredit, a kamoli kredit za stan. Neprekidno strepe za sopstvenu egzistenciju i porodicu. Budući da se u srpskoj istoriografiji ne obrađuju teme koje preterano zanimaju inostrane naučne časopise, naši istoričari su ograničeni na samo par njih. Drugim rečima, ukoliko žele da objave rad u jednom od par postojećih relevantnih časopisa, moraju pisati o onim temama koje bi urednici i vlasnici takvih časopisa uopšte objavili. To ih istovremeno ograničava u naučnom radu i okreće temama koje nisu od suštinskog nacionalnog značaja. Bezbednije i bezbolnije im je da se bave ishranom ili privatnim životom tokom 60-tih ili 70-tih godina 20. veka nego da se uhvate u koštac sa najvažnijim i najtežim pitanjima naše prošlosti, od kojih je svakako najbolniji stradanje Srba, Jevreja i Roma u NDH i Drugom svetskom ratu. Od kada su se u igru upleli evropski fondovi i nevladine organizacije stanje se dodatno iskomplikovalo.

Reizbor ili izbor u više zvanje pretvorio se u međuvremenu u lične obračune sa sudskim epilogom. Nepodobnima se uskraćuje napredovanje, čak i radno mesto. Neki od najkvalitetnijih istoričara srednje generacije su na takav način oterani sa fakulteta i instituta.

Škola

Školski sistem je tokom 90-tih nastavio da se kreće po inerciji utemeljenoj u epohi SFRJ. Odgovorno tvrdim kao istoričar, da se urušavanje srpskog školstva nije dogodilo ni slučajno, ni samo od sebe. Na tome se radilo vredno, predano i organizovano iz više centara, uključujući i državne institucije i NVO sektor, duže vreme.

Uzroke današnjih problema treba tražiti u sistemskim promenama, zakonima i reformama koje su započele u prvoj deceniji 21. veka. Tada su psiholozi, pedagozi i roditelji počeli u većoj meri da utiču na školski sistem. Stvorene su neke nove institucije koje su dobile ogromna ovlašćenja istovremeno bez preterane odgovornosti. Jedna od njih je ZUOV- Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. „Odluka Vlade o osnivanju Zavoda objavljena je u Službenom glasniku Republike Srbije broj 73/04 od 25. juna 2004.“

Sektori, odnosno centri ovog Zavoda: razvoj programa i udžbenika, za profesionalni razvoj zaposlenih, za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih, za pravne i kadrovske poslove, finansijske i računovodstvene poslove, za opšte poslove, obavljaju praktično najveći deo poslova vezanih za prosvetu. Zavod ima određen, relativno mali broj stalno zaposlenih za sve nastavne, školske predmete. Međutim, angažuje spoljne saradnike za komisije koje odlučuju o svakom segmentu školskog života. Jednom sam bila angažovana od ZUOV-a u komisiji koja se bavila izradom pitanja za veliku maturu i jasno sagledala kako sistem funkcioniše iznutra. Ukoliko se pokažete konstruktivnim, a naročito poslušnim, možete računati na stalan angažman u nekoj od komisija, a time i na dodatni izvor prihoda, budući da se sve to naravno plaća.

Da ne komplikujem previše. Funkcionisanje ove institucije može se opisati narodnom izrekom „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Kako? Objasniću na primeru sopstvenog predmeta. Prva komisija ZUOV-a odrediće sadržaj, plan i program nastave istorije. Druga će propisati „standarde i ishode“ (koje su upravo oni osmislili i uveli). Treća će odobravati ili osporavati udžbenike i nastavna sredstva. Četvrta će praviti pitanja za malu maturu. Peta za veliku. Šesta će odobravati ili osporavati seminare za nastavni kadar. Sedma će pisati pravilnike i propise. Osma će praviti reformu. Deveta će na poziv ministra formirati „radnu grupu“ da „vadi kestenje iz vatre“ za sve što su prethodne komisije učinile. Deseta će… u nedogled!

Identitet članova komisija je tajan. Navodno zbog mogućeg „upliva“ na članove. Suštinski zbog toga što članovi komisija postaju deo jedne interesne grupe, okrenute samo svojim ličnim, obično finansijskim interesima. Tako ljudi bez lica, imena i prezimena, bez ikakve odgovornosti odlučuju o budućnosti dece u Srbiji. Oni konkurišu na tzv. javnim konkursima koji su paravan za odabir uvek istih „stručnjaka“.

Ocene tih komisija moraju se bespogovorno usvojiti ili izvršiti, ma kako sumanute i besmislene bile. One nikada ne sadrže obrazloženje zbog čega vam nešto traže ili odbijaju. Tako su od mene tražili da sa nastavne istorijske zidne karte „Boj na Kosovu“ obrišem prezime Hrebeljanović kod kneza Lazara, dok su na istoj karti insistirali na punim imenima i titulama albanskih velikaša. Još veće probleme sam imala u procesu odobravanja udžbenika. Čuvam i dalje svu raspoloživu dokumentaciju u PDF-u, sačuvane mejlove i dokazni materijal. Kada se u javnosti podigne vika na strane izdavače, većina građana nije ni svesna toga da izdavač može biti bilo ko, ali da sadržaj udžbenika ne propisuje i odobrava on, već anonimna komisija ZUOV-a.

Takve komisije odobravaju ogromna finansijska sredstva za tzv. „projekte“. Jedan od spiskova dodeljenih sredstva, postavljen je na sajtu Ministarstva prosvete pre nekoliko dana. Uvidom u spisak uočava se ogromna svota novca dodeljena raznim udruženjima i nevladinim organizacijama upravo radi borbe protiv vršnjačkog nasilja, diskriminacije i slično. Nasilje se na žalost ne suzbija, naprotiv, eskalira.

Takve komisije izbacuju Desanku Maksimović iz srpskih čitanki, uvode rodno senzitivni jezik u sve nastavne predmete, u udžbenike biologije, a sada pokušavaju i istorije, uvode „polni i rodni identitet“, reformisanim programom uništavaju istoriju kao nastavni predmet, a insistiranjem na događajima iz prethodne 3 decenije pretvaraju je u političko sredstvo za ostvarenje sopstvenih ciljeva. Kakav je to cilj prosudite sami.

Partije na vlast dolaze i odlaze, ministri se menjaju, a službenici ministarstva i članovi komisija opstaju. Među njima ima čestitih, marljivih i poštenih ljudi koji vredno obavljaju svoj posao. Ima i onih koje ćete retko zateći na radnom mestu zbog brojnih „stručnih usavršavanja“ kojima prisustvuju u Briselu, Parizu, Madridu, Londonu, Berlinu, Beču, Ljubljani itd.

Protiv reformisanog programa istorije inicirali smo 2021. godine peticiju koja je pokrenula stvari na bolje. Prošle godine u maju i junu nekoliko ključnih institucija je izglasalo ukidanje reformisanog programa nastave istorije. To su Nacionalni prosvetni savet, Društvo direktora Srbije i Zajednica gimnazija Srbije. Zbog čega, sada već bivši, ministar prosvete nije razmotrio i sproveo ove odluke ne bih mogla da kažem.

Posledice

Posledice su svuda oko nas. Sveprisutne i pogubne. Dotakle su svaki segment države i društva. Kulminirale krvavim pirom, stradanjem nevine, nedužne, prelepe dece.

Prvog dana, užasnuta zločinom koji se odigrao u kabinetu u kojem sam i sama nekada sedela podučavana od drage profesorke Katarine Pešić, delom zaslužne za moje studije istorije, postavila sam pitanje u nedavno oformljenoj Vajber grupi kolega istoričara Srbije, da li ćemo se kao struka oglasiti povodom ranjavanja koleginice? Odgovor na to nisam dobila do današnjeg dana, iako je sutradan došlo do napada i na drugu koleginicu hladnim oružjem u privatnoj školi.

Zašto su napadnute istoričarke? Da li je to slučajni sticaj okolnosti ili nameran napad? Da li je možda istorija ostala i dalje predmet koji mora ozbiljno da se uči pa je zbog toga trn u oku i đacima i nekim drugim faktorima?

Zašto se ne oglašava Društvo istoričara „Stojan Novaković“ ili bilo koje drugo? Zašto se ne oglašavaju katedre za istoriju na našim fakultetima?

Društvo za srpski jezik i književnost i Društvo učitelja Srbije su izdali zajednička saopštenja i pokrenuli određene inicijative. Zašto ćute moje kolege kada nas optužuju kako se „iz istorije i drugih „nacionalnih predmeta“ seje se zlo i mržnja prema drugima“.

Upravo suprotno. Mržnju širite vi. Vi koji se gnušate naroda iz kojeg ste potekli. Vi koji snosite odgovornost za uništenje celokupne srpske prosvete i istorije kao nastavnog predmeta. Vi koji nas proglašavate za lenštine i neradnike. Vi koji pretvarate našu decu u bezličnu masu bez ikakve kritičke i nacionalne svesti. Vi zbog kojih nam deca odlaze u neonacističke bande jer ste u srednjim stručnim školama gotovo ukinuli istoriju kao nastavni predmet, a u ostalim školama je reformisanim programima obesmislili. Vi za koje ne postoji sukob interesa iako istovremeno radite na fakultetu i stranim izdavačkim kućama, raznim upravnim i nadzornim odborima, u stranim nevladinim organizacijama i komisijama ZUOV-a i Ministarstava. Istovremeno!!! Vi koji silom namećete nakaradnosti koje proglašavate za vrednosti. Vi koji uništavate i razarate porodice. Koji zatirete rodoljublje. Vi koji ste hrišćansko pokajanje i ispovest zamenili psihoterapijom. Koji širite laži i pišete političke pamflete umesto naučnih radova.

Koji falsifikujete i umanjujete broj stradalih u Jasenovcu i čitavoj NDH, a još se time i javno hvalite na međunarodnim konferencijama i ponosno ističete kako je „istorija u srpskim školama uništena kao identitetski predmet“.

Varate se! Ima prostora u koje vaše noge nikada ne zalaze pa ne možete ni da pretpostavite koliko seme koje sejete ostaje jalovo i nerodno. Uđite u srpske crkve! Videćete roditelje sa decom, i to ne jednim, dvoje, već troje, petoro! Videćete ih nasmejane i ispunjene ljubavlju, kao i svetosavljem. Živeće ovaj narod. Mnogo veća stradanja i gore neprijatelje je pregrmeo kroz svoju prošlost, pa će i vas.

Ljiljana Raković, nastavnik istorije u gimnaziji

Izvor: (FB|Ljiljana Raković) / Pokret za odbranu Kosova i Metohije