Ljiljana Bralović: U lelečju i bezrečju (deci logorašima, stradaloj u Jasenovcu)

Treba li da opet u našoj kući / srboseci otvore zaborav, / za jasenovčki košmar, / za jeme bezdanice, / za hiljade umorene dece, / za crne marame i leleka.

Stoje li još stopice dečje
tamo gde je lelečje i bezrečje,
u blatu, kazamatu, čovekolomu,
u domu za smrt i plač
gde nož i mač, gde malj, gde gas
gde su na nejač puštane zveri
da deci sude,
a likom su podsećale na ljude.

Po koji put u stosmrt nebeski Oče?
Stradali da posvedoče
da i Tvoja pravda ponekad zadocni.
Kosci satanini u krvavom piru
u strašnom miru, kao da naforu dele
kidaše nežne ručice bele,
moriše već umorene.
A ti Svevišnji,
beše li bar u tišnji?

Kliknite na sliku za uvećanje

Te stope što su bile same,
gladaju nas iz tame
kroz magluštinu veka
da i mi dorastemo do čoveka
i pokažemo prstom
na one što su zaklonjeni kukastim krstom
zatirali lozu, čupali koren
ni na tren ne postustajući.

Treba li da opet u našoj kući
srboseci otvore zaborav,
za jasenovčki košmar,
za jeme bezdanice,
za hiljade umorene dece,
za crne marame i leleka,
naizgled tako daleke
a utkane u svaki božji dan.

Izvor: STANjE STVARI