Likvidacija logora Jasenovac broj III

Likvidacija logora broj III počela je savezničkim bombardovanjem. Prvo bombardovanje izvršeno je u proleće 1944. godine i za divno čudo prve bombe pogodile su u logoru ona mesta, na kojima su bile ustaše. Stradao je priličan broj ustaša, a od zatočenika bilo je samo nekoliko ranjenih. Jedna bomba pala je na zid ograde, druga je pala na mesto bivšeg logora III-C, a treća je pala između mlekare i novih objekata. Jedna bomba pala je isto tako na porušeni zid i nije eksplodirala.

Već od toga vremena opaža se kod ustaša sve veća i veća nervoza, pa od toga vremena počinje i sistematsko uništavanje logorske imovine, logorskih zgrada i industrijskih postrojenja i od tog vremena ništa se novo više u logoru nije dograđivalo niti opravljalo.

U isto vreme, ustaše su počele da sistematski uništavaju i brišu sve tragove svojih zločina. Gde god je bilo razbacanih kostiju i delova leševa pobijenih ljudi, sve je to prikupljano, i na određenim mestima spaljivano, a ostaci odvoženi i prosipani u obliku pepela i ostataka sagorelog koksa i uglja u Savu.

Posebne grupe zatočenika formirale su, kao i ranije grobarske grupe,  samo sa tim zadatkom, što su ove nove grobarske grupe morale da raskopavaju masovne grobnice u bosanskim selima Gradini, Orahovu i drugim selima, gde su činjena masovna ubistva i gde su nastale masovne grobnice, u kojima su sahranjivani leševi jasenovačkih mučenika. Iz zemlje su izvađeni brojni kosturi i bezlične mase izmešanih ljudskih telesa i slagani na velika postolja načinjena od koksa, da bi ovi posmrtni ostaci bili prelivani naftom i potom spaljivani.

Zatočenici-grobari pod najtežim okolnostima izloženi strahovitom smradu, zagušljivom i kužnom zadahu, iznosili su pod pritiskom ustaških korbača upihtijanu masu nedotrulih telesa sa kostima zatočenika-mučenika, a ustaše su posao nadzirale i pri tome se lečile obilnim količinama rakije.

Bilo je sagrađeno četiri lomače i visok zid kuljao je, te su zatočenici iz logora videli da se danima na bosanskoj strani puši, i da gore vatre i da se spaljuju leševi žrtava. Znalo se da se razaraju groblja. Kosti iz groblja, iz masovnih grobnica se iznose i spaljivaju.

Danas se na mestima bivših masovnih grobnica nalazi razrovana zemlja sa velikim otvorima i po koja još neskupljena kost ljudskog skeleta.

Intenzivan rad na uništavanju tragova strahovitih ustaških zločina počeo je dana 06. aprila 1945. godine, onda, kada je i Sremski ustaško-švapski front probijen, i kada su ustaše osetile da se broje poslednji dani njihove strahovlade i poslednji dani strašnoga logora smrti Jasenovac.

Svedok, ŽIVKOVIĆ JOVAN iz Zemuna, izjavljuje da su 6. aprila 1945.godine pozvani svi grupnici da dovedu na rad po 10 Jevreja zatočenika i po 10 Srba zatočenika. Idućeg dana je naređeno da se izabere 10 Hrvata zatočenika da bi bili prebačeni preko Save u Gradinu, na iskopavanje grobnica. Počelo je tada prenošenje preko Save raznih šina, nafte i koksa. Zatočenici koji su to gledali, pretpostavljani su da je to materijal potreban za brzo likvidiranje masovnih grobnica i za spaljivanje novih žrtava. Nastalo je novo odvlačenje ljudstva preko Save u Gradinu, i sve to dovlačenje gorivog materijala i velikih grupa zatočenika na bosansku stranu, u Gradinu, trajalo je od 6. do 20. aprila 1945. godine. Za sve to vreme zatočenici iz logora videli su kako preko u Gradini gore dan i noć velike četiri vatre, a isto tako zatočenici su opazili da se ni jedna od grupa zatočenika, koje su odlazile u Gradinu, ne vraća na konačenje u logor. Pretpostavljalo se zato, da su sve te radne grupe, preko, ubijene i spaljivane. No, ipak, hrana je svaki dan prenošena u Gradinu za 150 ljudi i svedok Živković izjavljuje, da su zatočenici iz toga zaključili, da 150 zatočenika obavljaju iskopavanja grobnica i da kosti i leševe spaljuju, a da se višak ljudstva ubija i takođe spaljuje.

Svedok, LAZAR JANKOV iz Zemuna, u svome svedočkom iskazu, a u delu, u kome govori o likvidaciji zatočenika i logora Jasenovac veli:

«Posle otkrivene zavere i vešanja 26 drugova iz grupe zaverenika Brane Konića i drugova, hrana  nam je bila smanjena na polovinu. Međutim, mi i pokraj toga nismo klonuli duhom i stvorili smo nov plan i novu zaveru, kako bi iz logora pobegli.No, i ta je zavera ubrzo otkrivena, pa je usled toga stavljeno novih 30 drugova na strahovite muke, pa je svih ovih 30 zarobljenika poklano. Tako je stradalo i nekoliko lekara i apotekara iz logorske bolnice čija imena ne znam. Od mojih poznanika stradali su i poklani: Steva Devrnja iz Zemuna, Žika Grejaković iz Zemuna, Nikola Vasić, Slavko Jazić, Nada Živić, Nada Kukuruzović, Žika Mazinjanin, Radinka Vujić, a ostalima imena ne znam.

Iza toga, a to je bilo 01. novembra 1944. godine, nastala su masovna ubijanja zatočenika, redovno svakog dana i noći, a ubijano je po 200 do 600 zatočenika u jednoj grupi. Ova ubijanja trajala su sve do 23. decembra 1944. godine. Za to vreme poubijano je od starih zatočenika logora oko 1.800, a od novodoteranih najmanje 12.000. Stizali su novi transporti pritvorenika na likvidaciju u Jasenovac: stanovnici okoline Bosanske Gradište, Dubice i Novske, te radnici povratnici, koji su se vraćali na odsustvo iz Nemačke.

Ti masovni zločini i masovna ubijanja počela su odmah posle dolaska Luburića u logor, koji je naredio da nas sve treba poklati i uništiti. Masovna ubijanja bi trajala na osnovu ove naredbe i dalje od 23. decembra 1944. godine, da nije tada stiglo naređenje iz Ministarstva u Zagrebu, da se svi sposobni zatočenici za rad upućuju u Nemačku. Međutim, Luburić je ovo naređenje sproveo tako, što je na rad u Nemačku poslao Rimokatolike i Muslimane zatočenike, a Pravoslavne zatočenike ostavio u logoru.

Brojno stanje na dan 23. decembra 1944. godine svedeno je u logoru na oko 3.000 zatočenika.

Luburić je u međuvremenu postao ustaški general i otišao je u ugroženo Sarajevo, koje je Narodnooslobodilačka vojska sve više opsedala. I iz Sarajeva slao je u logor Jasenovac neprestano sve nove i nove grupe novih zatočenika. Priliv novih zatočenika bio je u to vreme velik i iz drugih mesta. Do 13. aprila 1945. godine brojno stanje popelo se na blizu 7.000.

Dana 16. aprila 1945. godine otpočelo je već sa masovnim ubijanjem zatočenika, a kada je 12. aprila 1945. godine pri povlačenju iz Sarajeva stigao u Jasenovac sam Luburić, počelo je sveopšte uništavanje. U Gradini su bila već napravljena četiri krematorijuma za spaljivanje leševa. Te peći za spaljivanje izgradio je Hinko Pičili. Počelo je ubijanje i kod sve četiri peći, na Graniku; radilo se užurbano.

Pokraj zatočenika, koji su se tada zatekli u logoru, pristizalo je i sa drugih strana mase zatočenika iz drugih logora. Tako je iz logora u Lepoglavi prispelo u dve partije 53 vagona sa natpisom: «Roba bez vrednosti», a vagoni su bili krcati poslednjih živih zatočenika iz logora u Lepoglavi. U Jasenovac su dovedeni na stratište. Pristizali su zatočenici i iz drugih ugroženih logora u Jasenovac na likvidaciju, a brzo približavanje fronta i nagoveštaj oslobođenja Jasenovca, govorili su ustaše na vratolomno uništavanje logora i ubijanje starih i pridošlih zatočenika. Zato su se ubijanja obavljala tih dana u tolikim masama, da je sada otpalo ranije prikrivanje zločina; masovni pokolji i ubijanja postali su javni za sve zatočenike. Ubijalo se na obali Save i na Graniku i na drugim delovima strme obale, pa je tako na obali Save poubijano 21. aprila 1945. godine oko 800 žena i devojaka, koje su radile kao stalna logorska posluga u kuhinjama, u mlekarama i na ekonomiji. Sve su te žene poklane ili poubijane maljevima, a njihovi leševi su pobacani sa rasporenim utrobama u Savu.

Ja sam uspeo da pobegnem iz logora 19. aprila 1945. godine preplivavši Savu u Gradinu. Ceo dan 20. aprila 1945. godine u Gradini sam se krio i video sam da oko 50 okovanih zatočenika iskopavaju masovne grobnice, u kojima su sahranjeni poubijani logoraši iz 1941. i 1942. godine, te da se kosti tih mučenika spaljuju. Zadah je bio strašan, no ustaše su pile rakiju iz bureta i na svakom koraku tukle zatočenike.»

Što se više približavala Jugoslovenska Armija Jasenovcu, to su ustaše bile nervoznije i moral se kod njih održavao sada, samo rakijom. Pijane ustaše ubijale su i klale sada na svakom koraku i atmosfera je bivala iz časa u čas sve teža. Među zatočenicima nastalo je komešanje, jer su to bili sve manje više, stari iskusni zatočenici, kojima ustaške pripovetke o tome, da se logor preseljava u Sunju i da se pojedine skupine pakuju i pripremaju za selidbu – nije bilo ništa drugo, nego pripremanje pojedinih skupina i odeljenja za polazak na gubilište i u smrt.

Svedok, JOVAN ŽIVKOVIĆ, iz Zemuna, posvedočio je:

«Samo dana 20. aprila 1945. godine odvedeno je u Gradinu 1.200 zatočenika, koje su tamo poubijali i spalili. Ja sam video danju i noću, kako gore četiri vatre i znam, da su, tako preko Jasenovca dovođene grupe zatočenika iz Sarajeva, Vinkovaca, Lepoglave itd., da su svi oni premeštani u Gradinu i da su tamo poubijani i spaljeni. Znam da je iz Sarajeva dovedena tako grupa od 440 pritvorenika (među kojima je bilo 70 žena) i da su svi oni u Gradini spaljeni. Toga dana bila je određena evakuacija bolesnika i dece; prispelo je 8 vagona. Vagoni su postavljeni na industrijski kolosek kod destilacije u logoru. Po noći je došao u logor zastavnik Lisac i pozvao sve grupnike, pa im saopštio da se logor ima u roku tri dana da se preseli u Sunju. Saopštio je da je prispelo 8 vagona i da grupnici spreme 400 zatočenika, prvenstveno decu, bolesne, poštedare i bolničko osoblje. Tako je na mestu kod rafinerije prema vagonima otišlo 400 naših drugova, koji nisu bili u vagonima, nego su tu noć iza vagona svi poubijani. Tako je ubijen dr Branko Kurajica, lekar, rodom iz Šibenika, dr Ladislav Polak iz Vinkovaca, Karlo Levi iz Zemuna i mnogi drugi.

Jedna grupa za drugom nemilosrdno je ubijana i broj zatočenika u logoru je opadao. Jednu veliku grupu žena i dece zatvorili su u tri barake, a u druge tri barake smešteni su bolesnici, pa su svi poubijani na taj način što je svih šest ovih baraka minirano i zapaljeno.

Preostali zatočenici (njih oko 1.300) zatvoreni su u jednu veliku zidanu zgradu, pa su prozori na toj zgradi kako u prizemlju, tako i na spratu i u potkrovlju daskama čvrsto zakovani, a potom ulazna i izlazna vrata. Ta je zgrada opkoljena mnogim stražama i čuvana je, jer su u toj zgradi bili skupljani, tako reći, još svi preostali zatočenici u logoru.

Ova masovna neprestana ubijanja starih zatočenika u tolikoj su meri stvorila paniku i živčanu poremećenost, te zategnutost atmosfere, da su se toga dana posle podne u logorskom krugu desetak zatočenika krijući se od drugova, povešali. Znam da se tako obesio inženjer Isa Koperman iz Sarajeva, redar Krtinić iz Sremske Mitrovice i Đokica Vučičević iz okoline Šida. Vešali su se i kao samoubice završavali ljudi, koji su danima, mesecima i godinama u logoru svakog časa dana inoći gledali ubistva, masovna klanja i druge strašne i neverovatne zločine koji su očekivali da će i na njih red doći. Atmosfera je bila toliko teška i zategnuta, da su se mnogi kao samoubice sklanjali, a mnogi su u tm časovima postali umno poremećeni. Svaki je video svoj žalosni svršetak i u sebi preživljavao sve one patnje i stradanja koja je danima, mesecima i godinama u logoru provodio nadajući se i očekujući spasenje. Sada je odjednom sve te nade nestalo i u časovima kada se sloboda približavanjem fronta primicala, kada su pre nekoliko dana tu slobodu najavljivali plotuni artiljerije prvo iz daljine, pa sve bliže i bliže, i kada je ta sloboda sada bila već na puškomet daleko, pa je do ušiju zatočenika kroz topovsku grmljavinu dopiralo već ono beskrajno «ura» iza koje dolazi nešto veliko i sjajno, ono što se sanjalo i smatralo kao nedostižan san – SLOBODA.»

I sada, kada je ta sloboda tu, i kada su osećaji takvi da ih možeš rukom dohvatiti, onda su zaista neopisivo strašni bili ovi poslednji trenuci, trenuci poslednjih živih jasenovačkih mučenika. Sa jedne strane sloboda u svojoj veličanstvenosti za koji čas i sekund obasjaće najstrašnije mučilište u Evropi i primiti pod svoje okrilje žive mučenike, a sa druge strane nemilosrdna ustaška neman kolje, ubija i uništava sve i svakoga.

I koliko god je do sada crnih i gorkih razočaranja donela svaka pomisao ili početak organizovanog prepada za samo oslobođenje (jer su svi pokušaji otkriveni i ugušeni u najsvirepijim mučenjima i krvi), ipak i pored toga gorkoga iskustva, zatočenici su počeli spontano da razmišljaju o organizovanom otporu i o mogućem izbavljenju: da bar junački padnu i da kao sinovi herojskog naroda poginu u neravnoj borbi. Ustaše su sa druge strane osećale i znale da će zatočenici eventualno u poslednjim časovima pokušati organizovan otpor, pa su među zatočenike ubacivali izdajice i prerušene ustaše, kako bi saznali za svaki pokušaj organizovanja već u samom začetku.

No, ovo su bili poslednji ostaci najiskusnijih i najoprobanijih zatočenika, koji su prebrodili mnoga stradanja, mnoge ustaške podvale i osetili svu perfidiju u podmuklost logorske uprave. Bili su više nego oprezni, ali ipak, moralo se nešto učiniti. Počelo se u poslednjem času potajno sa organizovanjem i najoprobaniji, najpouzdaniji i najsmeliji logoraši pristupili su poslednjem veličanstvenom delu organizovanja zajedničkog otpora i zajedničkog bekstva, ili zajedničke časne smrti.

Svedok, JOVAN JAGODIĆ, iz Sremske Mitrovice, rodom Kordunaš, jedan od vođa i organizatora ovog poslednjeg junačkog dela u svome svedočkomiskazu poslednje minute logora Jasenovac i zatočeničko delo proboja opisuje ovako:

Dana 21. aprila 1945. godine oko 4 sata posle podne naređeno je da po znaku logorske sirene, (kao da je napad iz vazduha), svaki zatočenik pokupi svoje stvari i pođe u nove nastanbe, jer se logor navodno seli u Sisak. I zaista, sirena je,malo zatim, zatrubila. Mi smo skupili naše stvari i pošli prema određenom mestu u nove nastanbe.

Trenuci su bili vanredno teški i atmosfera više nego prenapeta. Oko nas su se povremeno čule strahovite detonacije, koje su raznosile jednu po jednu zgradu i tvorničkoodeljenje logora. Požari, eksplozije i pucnjave ispunjavale su sav prostor i svu atmosferu oko nas. Najednom smo opazili da ustaše gone prema Savi sve preostale žive iz logora, njih oko 750 i još desetinu staraca i nekoliko desetina dece. To je bila poslednja preostala grupa žena i posluge iz kuhinja, iz Mlekare, iz ustaških nastanbi ili kancelarija i to su bili, pokraj nas, još jedini stalni stanovnici logora. Žene su prolazile pokraj nas i pozdravljale nas sa «do viđenja», jer su bile svesne da odlaze u smrt i da ćemo koji čas iza njih i mi doći na red.

Kad su žene prošle, pala je komanda da uđemo svi u zgradu i da tako ne vidimo i ne čujemo strašni pokolj ovih naših drugarica i dece.

Čim smo sabijeni u zgradu i zaključani, bilo nam je svima jasno, da nam je tu svršetak. Pitanje je samo bilo da li ćemo zajedno sa zgradom usled miniranja odleteti u vazduh i biti raznešeni od eksploziva, ili će nas pod bilo kojim izgovorom, izvesti iz zgrade i postepeno (grupu po grupu), sve do poslednjeg poubijati. Osećali smo da svakog momenta može da nastupi katastrofa i neobično tužne, dirljive i žalosne scene ponavljale su se u zgradi. Zatočenici su se međusobno u pojedinim grupicama opraštali, ljubili, plakali i grlili, jer su bili svesni da svake sekunde može da odjekne detonacija i da svi zajedno budemo sa zgradom raznešeni i u isto vreme budemo zasuti građevinskim materijalom i novim eksplozivom iz bombi i ručnih granata okolnih ustaša. Mnogi su poslednju ušteđevinu u hrani i poslednje uspomene iz paketa, koje su od kuće primali, sada otvarali, jer se nije imalo više štedeti ni za koga. Cela prostorija, sa svih nas 1.300 zatočenika, davala je utisak samrtničkog ropca. Prozori su bili zakovani daskama i letvama, vrata isto tako teško zaključana i zatvorena, a zatočenici su se bili smestili i u prizemlju, i na spratu, i na tavanu.

U tome i takvome raspoloženju, u pretsamrtničkom kriku, spontano su se pojedine grupice zatočenika iz pojedinih odeljenja logora počeli da međusobno raspravljaju u najpoverljivijem šapatu, kako da se organizovanim prepadom pokuša ili slavno poginuti ili se dočepati slobode. Svi smo jedno osećali i jedno želeli, ali je strašna ustaška špijunaža među nama učinila od nas nepoverljive bednike, tako da smo i jedni od drugih tajili ne samo svoje ideje i međusobne planove, nego i misli. No ipak, brojali smo poslednje sekunde, i pod tim pritiskom hrabriji i odlučniji drugovi uspeli su da povežu pojedine skupine nas urotnika. Ustanovilo se da svi jednako mislimo i osećamo i da nas je trebalo samo povezati. Tako je Panta iz Pogona orgnaizovao svoje drugove, Milivoj Adamović iz Rume organizovao je drugove iz Lančare, Ante Bakotić organizovao je drugove hemičare, i svaka grupa onako kako je na poslu bila raspoređena, tako je sada bilo povezano nekoliko grupa zatočenika, a ja sam obilazio sve grupe i saopštio da svaki pograbi koji bili tvrdi predmet u ruku i kada se budu provalila glavna vrata, da se provaljuju sva vrata i prozori i da svi jurnemo sa svih strana na stražare, da ih pobijemo, da im otmemo oružje i pođemo u susret slobodi. Sve je bilo pripremljeno i iz minuta u minutu za ovaj program je saznavao poverljivo sve veći krug zatočenika i svi su se od reda pokretu pridružili ili ga odobravali. Mnogi logoraši bili su duševno i telesno toliko slomljeni, da se nisu mogli aktivno priključiti borbi, ali su postupak odobravali i u mislima mu se priključili.

U međuvremenu došle su ustaše i između nas prozvale sve grupnike, pisare i kancelarijsko osoblje da ih navodno evakuišu u prvom transportu za Sunju, no sve su ih pod ovih izgovorom, izveli i poubijali.

Kod jutarnjeg prebrojavanja zatočenika u ovoj velikoj zgradi, ustanovilo se, da nas ima 1.076. Mi smo znali da je svaki momenat odlaganja proboja, povećanje opasnosti i isto tako smanjenje izgleda na uspeh proboja. Ustaše su od izvednih grupnika, desetara i pisara pred smrt verovatno pokušale da saznaju raspoloženje među zatočenicima i sasvim je bilo verovatno da će neki od mučenika pokleknuti pred ustaškim obećanjima i da će odati našu zaveru, koja je u to vreme u zgradi već bila javna tajna. Zato smo očekivali da će ustaše požuriti sa miniranjem naše zgrade i pojačanjem straža oko nje i da će požuriti sa likvidacijom ostatka od 1.076 zatočenika. Pri pomisli na sve to, naša nervoza i nestrpljenje je raslo i pre nego što smo uspeli da učinimo konačan raspored za proboj, da podelimo drugove u desetine i odredimo im zadatke, te da se snabdemo letvama, ciglama i kamenjem u dovoljnom broju – najednom je u 10 sati i 10 minuta 22. aprila 1945. godine spontano masa nagrnula prema glavnim izlaznim vratima. To se desilo pre obećanog znaka  za početak akcije i bili smo iznenađeni. Ja sam stajao sasvim do izlaznih vrata, a do mene je bio hemičar Ante Bakotić, koji je trebao po našem dogovoru da rukovodi probojem. U tome času nastao je u celoj zgradi, i u prizemlju, i na spratu, i na tavanu lom, tutnjava i urnebes. Zatočenici su nadčovečanskom snagom lomili letve sa zakovanih prozora, daske i drva na stepeništu i iz podova, cigle iz zidova, a u istom momentu, obijena su velika izlazna vrata. Masa zatočenika je pokuljala ka ovim vratima i ja kada sam se oslobodio krkljanca na izlaznim vratima opazio sam već prvog stražara ustašu kraj vrata, gde ga desetine zatočenika valjaju po zemlji i ubijaju. Na njemu sam video druga Bakotića i ni jednoga sekunda nisam se tu zadržavao. Jurio sam prema velikoj izlaznoj kapiji, u pravcu ustaških bunkera i drugih stražara. Pristizali su i drugi zatočenici, a ustaše sa svih strana otvorile su vatru na nas. Tako trčeći napred, primetio sam kako desno od mene trči Ante Bakotić, i kako jedan ustaša na njega nišani iz puške. Video sam da Bakotić oseća nišan puške i da beži u obliku srpa, kako bi izbegao nišanu ustaške puške i u jednom momentu trčeći jedan pokraj drugog ja sam mu doviknuo: Bakotiću jedanput se živi i produžio sam. Ustaša je međutim ranio Bakotića, no on je ipak dotrčao ranjen do Save i skočio da je prepliva. Međutim, pod pritiskom rane u Savi se udavio. Taj isti ustaša, bacio je na mene bombu i za divno čudo, bomba me je samo lakše povredila, te sam mogao da nastavim. U međuvremenu zatočenici su pobili sve okolne stražare oko naše zgrade i borba se prenela već u dalji krug logora i na izlazna vrata. Ispred mene su se ukazale obične vile naslonjene na ogradu od zida i ja sam ih dograbio, te sam vilama udario iznenada jednoga ustašu i tako sebi prokrčio put do glavne izlazne kapije.

Ni danas mi nije jasno i ne mogu da razumem zašto nas ustaše posle odvođenja grupnika, desetara i pisara, nisu likvidirale, pa šta više, nisu preduzele ni posebne mere opreza da osujete ovu našu pobunu. Ustaše verovatno od grupe grupnika desetara i pisara, nisu ni pokušale da saznaju naše raspoloženje u zatvorenoj baraci ili u tome nisu uspele. A da su bile iznenađene našom pobunom, vidi se i po tome, što glavnu izlaznu kapiju na zidu nisu bili zatvorili. Naš proboj iz barake i munjevita borba, koja se prvo prenela ka izlaznim vratima, nije im dozvolila ni toliko vremena, da izlazna vrata na zidu zatvore.

U tim dramatičnim časovima borbe, naša sabraća su padala pokošena na brisanom prostoru, od paljbe ustaških mitraljeza iz bunkera i stražarnica. No, dok su jedni padali, drugi su nastavljali da se bore pomoću otetog oružja od ustaških stražara, te kamenjem i ciglama. Mile Ristić skočio je u stražarnicu i šakama zadavio ustašu mitraljesca koji je branio izlazna vrata, oteo mitraljez i počeo da puca i da vatrom obasipa ustaše. Zbog toga kod ustaša nastupa pometenost i poslednjem času ustaše ubacuju u borbu na izlaznim vratima i dva svoja tenka. No, i posada tenkova neočekivanom brzinom i navalom zatočenika, ostala je iznenađena i tenkovi u ovoj borbi prsa u prsa nisu došli do izražaja, nego su se, naprotiv, oba tenka od nervoznog upravljanja, zakačila i jedan drugog onemogućila.

Mnogi naši drugovi probili su se iza logorskog zida i našli se u slobodi, ali tada nastaju nove poteškoće. Nailazi naša nova pogibija, jer je alarmirana i ustaška straža u Gradini u Bosni, i ona u Košutarici i sa okolnih stražarskih mesta po bližoj okolini logora, i spašeni zatočenici našli su se odjednom u unakrsnoj vatri ovih alarmiranih spoljnih ustaških jedinica. Mnogi od naših drugova, koji su uspeli da se probiju i pobegnu iz logora, bili su pogođeni i ginuli su izvan logora, a nekolicina je ipak uspela da ostane živa i pobegne, te se konačno spase. Među njima bio sam i ja.

Koliko se danas zna, od  poslednjeg broja,od 1.076 zatočenika izbrojanih ujutru 22. aprila 1945. godine, uspelo je da se spase oko 100 zatočenika. Ostali su izginuli kao junački sinovi svoga naroda u neravnopravnoj borbi sa ustašama. Zatočenici su pošli u borbu izgladneli, iznemogli i bolesni, oni su potpuno goloruki izašli pred ustaše, pred cevi pušaka i mitraljeza ustaških, u oganj ustaških bombi i granata naoružani letvama i komadima cigle, dok su ustaše bile ne na brisanom prostoru po bunkerima i stražarskim karaulama. Zato je veličanstveno delo zatočeničkog proboja jedan vanredno istaknuti junački podvig i onih koji su u neravnoj borbi pali slavno na bojnom polju, i onih kojima je sreća poslužila, da sve ovo prebrode i ostanu živi.

U tome poslednjem krvavom hrvanju od Sremaca zatočenika znam da su pali Sava Oparušić, krojač iz Zemuna, Dušan Trivić, cipelar iz Šida, Stevan Šijak, činovnik direkcije šuma iz Sremske Mitrovice, «Baba» iz Jamene, Mirko Savić, brijač iz Batajnice, Pera Štern, trgovac iz Šida itd. Znam da su mahom izginuli oni, koje je borbenost ostavila i koji su ostali u baraci da čekaju svoju sudbinu. Ustaše su sve imenovane od reda poklali.

Svedok Jovan Jagodić, opisao je tako kao očevidac, učesniki jedan od organizatora pobune i proboja iz logora Jasenovac III, dramatične časove poslednjeg dana postojanja logora dana 22. aprila 1945. godine.

Pokrajinska Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini, preslušavanjem mnogih svedoka utvrdila je, da su ustaše pred pobedonosnim napredovanjem Jugoslovenske Armije, eksplozivom razorile ceo jasenovački logor broj III, sve zgrade koje su služile za kancelarijske svrhe, za industrijske svrhe, za ekonomiju i za stanove, kao i sva utvrđenja u logoru i okolo logora. Razaranje je vršeno sistematski i upotrebno najstrašnijih i najefikasnijih vrsta eksploziva, tako da su danas bivši logor Jasenovac i bivše zgrade podignute u tome logoru, samo jedna ogromna gomila ruševina.

Pokrajinska Komisija je dana 25. oktobra 1946. godine narednih dana obavila komisijski uviđaj na licu mesta logora broj III u Jasenovcu i okolnih logora, razbojišta i masovnih grobnica i našla:

1. Strahovitu pustoš i neverovatne ruševine logora Jasenovca broj III. Logorski prostor emituje sliku strahovitih uništenja i razaranja. Prisutni bivši zatočenici, pozvani kao svedoci, nisu mogli na licu mesta dana nađu ništa od onoga, što je nekada označavalo moćni nacističko ustaški industrijski kombinat, kao sastavni deo Hitlerove ratne mašine. Sve je bilo pažljivo i do sitnica uništeno. Zgarišta, ruševine i razvaline označavaju samo mesta, gde je nekada postojala moćna industrija i logor smrti Jasenovac.

Bezbrojni grobovi neznanih jasenovačkih mučenika rasejani su i u logorskom krugu i u bližoj okolini logora i mesta Jesenovac, sa slavonske i bosanske strane. Mnoge masovne grobnice prekopane su, prerivene, i kosti, odnosno, leševi jasenovačkih mučenika povađeni su i spaljeni. A još veći broj i masovnih pojedinačnih grobnica ostao je nedirnut i neotkriven. A preslušanjem svedoka utvrđeno je, da je sam nasip, koga su zatočenici u znoju i krvi gradili ispunjen u velikom delu leševima mučenika-zatočenika određenih za gradnju nasipa. Ceo nasip je jedna velika grobnica sazidana i podignuta na leševima i kostima jasenovačkih mučenika. I drugi manji nasipi ispred Lonje i Struga takođe su masovne grobnice. Isto tako, i zemljište oko nasipa, odakle se kopala zemlja i prenosila na nasip, takođe je sve to ispunjeno leševima, kao što je i logorski prostor, ukupno uzevši, jedna masovna grobnica.

Utvrđeno je tako, da se ekshumacija leševa jasenovačkih mučenika ne može u potpunosti obaviti, a da se ne prekopaju i sva mesta masovnih grobnica i svi nasipi oko logora i manje više sav teren logora. Kada bi se to učinilo, i kada bi se očistilo korito Save ispod Granika i nizvodno odatle do izvesne udaljenosti, skupile bi se u najviše mogućem broju kosti i zemni ostaci jasenovačkih mučenika. No, identifikacija se ne bi mogla obaviti (sem možda retkom slučaju) i ekshumacija bi imala od pozitivnih rezultata samo to, da se zemni ostaci jasenovačkih mučenika saberu i sahrane na jednom mestu. To mesto bi trebalo da bude mesto u krugu bivšeg logora Jasenovac III na obali Save, gde je bio takozvani «Granik», gde je bila kroz više od tri godine klanica, masovni pokolji i ubijanja stotine hiljada mučenika. Za večita vremena treba da se obeleži i sačuva uspomena na ove žrtve, kao večita opomena fašističkim zavojevačima da se ni najstrašnijim i najsvirepijim strahovito brojnim zločinima ne može uništiti opstanak i svest naroda.

Komisija je našla mnoge razbacane leševe i mnoge rasejane grobove, koje bi trebalo skupiti i na jednom skupnom mestu i zajedničku grobnicu sahraniti.

Prema kazivanju mnogih svedoka logor smrti Jasenovac bio je jedno od najstrašnijih i najsvirepijih mučilišta u Hitlerovoj porobljenoj Evropi. Između ostalih Srba, najveći broj Srba – Sremaca u masovnim zločinima mučenički je završio u Jasenovcu. Tu su za vreme od tri i po godine, koliko je postojao logor Jasenovac u masovnim pokoljima, pod ustaškim maljevima i čekićima poubijani svi sremski Cigani, oko 8.000 i sahranjeni, odnosno pobacani, u masovne grobnice (ili postajali sastavni delovi odbrambenog nasipa od vode reka Save, Lonje i Struga, a oko logora. Tu je ostavilo svoje mučeničke kosti kao prokazani narod po nacističkoj teoriji i sav jevrejski narod iz Srema. Tu je poubijano i poklano nekoliko hiljada Jevreja iz Zemuna, Rume, Vukovara, Vinkovaca, Iloka, Mitrovice, Šida i ostalih mesta Srema.

Tu su pale i ostavile svoje mučeničke kosti i desetine hiljada Srba iz Srema, pokupljenih za vreme Tomićeve akcije i za vreme ustaško-švapskih hajki na obespravljeni sprski narod u Sremu, koji je trebalo da nestane sa plodnih njiva i proplanaka Srema i Fruške Gore.

Tu su konačno mučeničkom smrću završili bezbrojni borci narodnooslobodilačkog pokreta Srema.

Nema u Sremu nijednog grada, koji broji toliki broj stanovnika, koliko je mučenika završilo i ispunilo svojim kostima logor smrti Jasenovac.

Ustaše i nacisti nastojali su da unište ne samo logor Jasenovac (da popale, razore i poruše sve zgrade i industrijska postrojenja), nego i da poubijaju i unište sve žive svedoke, koji bi mogli nešto znati i reći o njihovim besprimernim zločinima i zverstvima. I ne samo to, nego su ustaše prekopavale i mesta gde su bacale, kao u masovne grobnice, hiljade i hiljade poklanih i poubijanih žena i dece. Te su leševe uništavali na taj način što su ih polovali tečnim gorivima i palili, a pepeo bacali u Savu.

No, ustaški zločini u Jasenovcu toliko su brojni i toliko svirepi, da bi za uništavanje tragova tih zločina trebalo više vremena, nego koliko je vremena strašni jasenovački zločin trajao. Pa ni tada se tragovi ne bi izgubili, jer je iz onoga pakla pobeglo i bekstvom se spaslo nekoliko stotina zatočenika, koji su mnoge zločine videli i mnoge zločine opisali.

Pokraj svega toga i posle svih nastojanja Anketnih komisija, svi zločini i svi načini izvršavanja zločina nisu otkriveni i nikada se neće moći u potpunosti sve saznati. Dosadašnjim radom utvrđen je velik deo tih zločina i načina izvršenja zločina. Isto tako, utvrđen je i identitet nekih zločinaca strašnog jasenovačkog logora.

—————————————————————————————————————————–

< Zavjere zatočenika-pokušali spasenja prodorom   Sadržaj   Logor Jasenovac broj IV – Kožara >