Ликвидација логора Јасеновац број III

Ликвидациjа логора броj III почела jе савезничким бомбардовањем. Прво бомбардовање извршено jе у пролеће 1944. године и за дивно чудо прве бомбе погодиле су у логору она места, на коjима су биле усташе. Страдао jе приличан броj усташа, а од заточеника било jе само неколико рањених. Једна бомба пала jе на зид ограде, друга jе пала на место бившег логора III-Ц, а трећа jе пала између млекаре и нових обjеката. Једна бомба пала jе исто тако на порушени зид и ниjе експлодирала.

Већ од тога времена опажа се код усташа све већа и већа нервоза, па од тога времена почиње и систематско уништавање логорске имовине, логорских зграда и индустриjских построjења и од тог времена ништа се ново више у логору ниjе дограђивало нити оправљало.

У исто време, усташе су почеле да систематски уништаваjу и бришу све трагове своjих злочина. Где год jе било разбацаних костиjу и делова лешева побиjених људи, све jе то прикупљано, и на одређеним местима спаљивано, а остаци одвожени и просипани у облику пепела и остатака сагорелог кокса и угља у Саву.

Посебне групе заточеника формирале су, као и раниjе гробарске групе,  само са тим задатком, што су ове нове гробарске групе морале да раскопаваjу масовне гробнице у босанским селима Градини, Орахову и другим селима, где су чињена масовна убиства и где су настале масовне гробнице, у коjима су сахрањивани лешеви jасеновачких мученика. Из земље су извађени броjни костури и безличне масе измешаних људских телеса и слагани на велика постоља начињена од кокса, да би ови посмртни остаци били преливани нафтом и потом спаљивани.

Заточеници-гробари под наjтежим околностима изложени страховитом смраду, загушљивом и кужном задаху, износили су под притиском усташких корбача упихтиjану масу недотрулих телеса са костима заточеника-мученика, а усташе су посао надзирале и при томе се лечиле обилним количинама ракиjе.

Било jе саграђено четири ломаче и висок зид куљао jе, те су заточеници из логора видели да се данима на босанскоj страни пуши, и да горе ватре и да се спаљуjу лешеви жртава. Знало се да се разараjу гробља. Кости из гробља, из масовних гробница се износе и спаљиваjу.

Данас се на местима бивших масовних гробница налази разрована земља са великим отворима и по коjа jош нескупљена кост људског скелета.

Интензиван рад на уништавању трагова страховитих усташких злочина почео jе дана 06. априла 1945. године, онда, када jе и Сремски усташко-швапски фронт пробиjен, и када су усташе осетиле да се броjе последњи дани њихове страховладе и последњи дани страшнога логора смрти Јасеновац.

Сведок, ЖИВКОВИЋ ЈОВАН из Земуна, изjављуjе да су 6. априла 1945.године позвани сви групници да доведу на рад по 10 Јевреjа заточеника и по 10 Срба заточеника. Идућег дана jе наређено да се изабере 10 Хрвата заточеника да би били пребачени преко Саве у Градину, на ископавање гробница. Почело jе тада преношење преко Саве разних шина, нафте и кокса. Заточеници коjи су то гледали, претпостављани су да jе то материjал потребан за брзо ликвидирање масовних гробница и за спаљивање нових жртава. Настало jе ново одвлачење људства преко Саве у Градину, и све то довлачење горивог материjала и великих група заточеника на босанску страну, у Градину, траjало jе од 6. до 20. априла 1945. године. За све то време заточеници из логора видели су како преко у Градини горе дан и ноћ велике четири ватре, а исто тако заточеници су опазили да се ни jедна од група заточеника, коjе су одлазиле у Градину, не враћа на коначење у логор. Претпостављало се зато, да су све те радне групе, преко, убиjене и спаљиване. Но, ипак, храна jе сваки дан преношена у Градину за 150 људи и сведок Живковић изjављуjе, да су заточеници из тога закључили, да 150 заточеника обављаjу ископавања гробница и да кости и лешеве спаљуjу, а да се вишак људства убиjа и такође спаљуjе.

Сведок, ЛАЗАР ЈАНКОВ из Земуна, у своме сведочком исказу, а у делу, у коме говори о ликвидациjи заточеника и логора Јасеновац вели:

«После откривене завере и вешања 26 другова из групе завереника Бране Конића и другова, храна  нам jе била смањена на половину. Међутим, ми и покраj тога нисмо клонули духом и створили смо нов план и нову заверу, како би из логора побегли.Но, и та jе завера убрзо откривена, па jе услед тога стављено нових 30 другова на страховите муке, па jе свих ових 30 заробљеника поклано. Тако jе страдало и неколико лекара и апотекара из логорске болнице чиjа имена не знам. Од моjих познаника страдали су и поклани: Стева Деврња из Земуна, Жика Греjаковић из Земуна, Никола Васић, Славко Јазић, Нада Живић, Нада Кукурузовић, Жика Мазињанин, Радинка Вуjић, а осталима имена не знам.

Иза тога, а то jе било 01. новембра 1944. године, настала су масовна убиjања заточеника, редовно сваког дана и ноћи, а убиjано jе по 200 до 600 заточеника у jедноj групи. Ова убиjања траjала су све до 23. децембра 1944. године. За то време поубиjано jе од старих заточеника логора око 1.800, а од новодотераних наjмање 12.000. Стизали су нови транспорти притвореника на ликвидациjу у Јасеновац: становници околине Босанске Градиште, Дубице и Новске, те радници повратници, коjи су се враћали на одсуство из Немачке.

Ти масовни злочини и масовна убиjања почела су одмах после доласка Лубурића у логор, коjи jе наредио да нас све треба поклати и уништити. Масовна убиjања би траjала на основу ове наредбе и даље од 23. децембра 1944. године, да ниjе тада стигло наређење из Министарства у Загребу, да се сви способни заточеници за рад упућуjу у Немачку. Међутим, Лубурић jе ово наређење спровео тако, што jе на рад у Немачку послао Римокатолике и Муслимане заточенике, а Православне заточенике оставио у логору.

Броjно стање на дан 23. децембра 1944. године сведено jе у логору на око 3.000 заточеника.

Лубурић jе у међувремену постао усташки генерал и отишао jе у угрожено Сараjево, коjе jе Народноослободилачка воjска све више опседала. И из Сараjева слао jе у логор Јасеновац непрестано све нове и нове групе нових заточеника. Прилив нових заточеника био jе у то време велик и из других места. До 13. априла 1945. године броjно стање попело се на близу 7.000.

Дана 16. априла 1945. године отпочело jе већ са масовним убиjањем заточеника, а када jе 12. априла 1945. године при повлачењу из Сараjева стигао у Јасеновац сам Лубурић, почело jе свеопште уништавање. У Градини су била већ направљена четири крематориjума за спаљивање лешева. Те пећи за спаљивање изградио jе Хинко Пичили. Почело jе убиjање и код све четири пећи, на Гранику; радило се ужурбано.

Покраj заточеника, коjи су се тада затекли у логору, пристизало jе и са других страна масе заточеника из других логора. Тако jе из логора у Лепоглави приспело у две партиjе 53 вагона са натписом: «Роба без вредности», а вагони су били крцати последњих живих заточеника из логора у Лепоглави. У Јасеновац су доведени на стратиште. Пристизали су заточеници и из других угрожених логора у Јасеновац на ликвидациjу, а брзо приближавање фронта и наговештаj ослобођења Јасеновца, говорили су усташе на вратоломно уништавање логора и убиjање старих и придошлих заточеника. Зато су се убиjања обављала тих дана у толиким масама, да jе сада отпало раниjе прикривање злочина; масовни покољи и убиjања постали су jавни за све заточенике. Убиjало се на обали Саве и на Гранику и на другим деловима стрме обале, па jе тако на обали Саве поубиjано 21. априла 1945. године око 800 жена и девоjака, коjе су радиле као стална логорска послуга у кухињама, у млекарама и на економиjи. Све су те жене поклане или поубиjане маљевима, а њихови лешеви су побацани са распореним утробама у Саву.

Ја сам успео да побегнем из логора 19. априла 1945. године препливавши Саву у Градину. Цео дан 20. априла 1945. године у Градини сам се крио и видео сам да око 50 окованих заточеника ископаваjу масовне гробнице, у коjима су сахрањени поубиjани логораши из 1941. и 1942. године, те да се кости тих мученика спаљуjу. Задах jе био страшан, но усташе су пиле ракиjу из бурета и на сваком кораку тукле заточенике.»

Што се више приближавала Југословенска Армиjа Јасеновцу, то су усташе биле нервозниjе и морал се код њих одржавао сада, само ракиjом. Пиjане усташе убиjале су и клале сада на сваком кораку и атмосфера jе бивала из часа у час све тежа. Међу заточеницима настало jе комешање, jер су то били све мање више, стари искусни заточеници, коjима усташке приповетке о томе, да се логор пресељава у Суњу и да се поjедине скупине пакуjу и припремаjу за селидбу – ниjе било ништа друго, него припремање поjединих скупина и одељења за полазак на губилиште и у смрт.

Сведок, ЈОВАН ЖИВКОВИЋ, из Земуна, посведочио jе:

«Само дана 20. априла 1945. године одведено jе у Градину 1.200 заточеника, коjе су тамо поубиjали и спалили. Ја сам видео дању и ноћу, како горе четири ватре и знам, да су, тако преко Јасеновца довођене групе заточеника из Сараjева, Винковаца, Лепоглаве итд., да су сви они премештани у Градину и да су тамо поубиjани и спаљени. Знам да jе из Сараjева доведена тако група од 440 притвореника (међу коjима jе било 70 жена) и да су сви они у Градини спаљени. Тога дана била jе одређена евакуациjа болесника и деце; приспело jе 8 вагона. Вагони су постављени на индустриjски колосек код дестилациjе у логору. По ноћи jе дошао у логор заставник Лисац и позвао све групнике, па им саопштио да се логор има у року три дана да се пресели у Суњу. Саопштио jе да jе приспело 8 вагона и да групници спреме 400 заточеника, првенствено децу, болесне, поштедаре и болничко особље. Тако jе на месту код рафинериjе према вагонима отишло 400 наших другова, коjи нису били у вагонима, него су ту ноћ иза вагона сви поубиjани. Тако jе убиjен др Бранко Кураjица, лекар, родом из Шибеника, др Ладислав Полак из Винковаца, Карло Леви из Земуна и многи други.

Једна група за другом немилосрдно jе убиjана и броj заточеника у логору jе опадао. Једну велику групу жена и деце затворили су у три бараке, а у друге три бараке смештени су болесници, па су сви поубиjани на таj начин што jе свих шест ових барака минирано и запаљено.

Преостали заточеници (њих око 1.300) затворени су у jедну велику зидану зграду, па су прозори на тоj згради како у приземљу, тако и на спрату и у поткровљу даскама чврсто заковани, а потом улазна и излазна врата. Та jе зграда опкољена многим стражама и чувана jе, jер су у тоj згради били скупљани, тако рећи, jош сви преостали заточеници у логору.

Ова масовна непрестана убиjања старих заточеника у толикоj су мери створила панику и живчану поремећеност, те затегнутост атмосфере, да су се тога дана после подне у логорском кругу десетак заточеника криjући се од другова, повешали. Знам да се тако обесио инжењер Иса Коперман из Сараjева, редар Кртинић из Сремске Митровице и Ђокица Вучичевић из околине Шида. Вешали су се и као самоубице завршавали људи, коjи су данима, месецима и годинама у логору сваког часа дана иноћи гледали убиства, масовна клања и друге страшне и невероватне злочине коjи су очекивали да ће и на њих ред доћи. Атмосфера jе била толико тешка и затегнута, да су се многи као самоубице склањали, а многи су у тм часовима постали умно поремећени. Сваки jе видео своj жалосни свршетак и у себи преживљавао све оне патње и страдања коjа jе данима, месецима и годинама у логору проводио надаjући се и очекуjући спасење. Сада jе одjедном све те наде нестало и у часовима када се слобода приближавањем фронта примицала, када су пре неколико дана ту слободу наjављивали плотуни артиљериjе прво из даљине, па све ближе и ближе, и када jе та слобода сада била већ на пушкомет далеко, па jе до ушиjу заточеника кроз топовску грмљавину допирало већ оно бескраjно «ура» иза коjе долази нешто велико и сjаjно, оно што се сањало и сматрало као недостижан сан – СЛОБОДА.»

И сада, када jе та слобода ту, и када су осећаjи такви да их можеш руком дохватити, онда су заиста неописиво страшни били ови последњи тренуци, тренуци последњих живих jасеновачких мученика. Са jедне стране слобода у своjоj величанствености за коjи час и секунд обасjаће наjстрашниjе мучилиште у Европи и примити под своjе окриље живе мученике, а са друге стране немилосрдна усташка неман коље, убиjа и уништава све и свакога.

И колико год jе до сада црних и горких разочарања донела свака помисао или почетак организованог препада за само ослобођење (jер су сви покушаjи откривени и угушени у наjсвирепиjим мучењима и крви), ипак и поред тога горкога искуства, заточеници су почели спонтано да размишљаjу о организованом отпору и о могућем избављењу: да бар jуначки падну и да као синови хероjског народа погину у неравноj борби. Усташе су са друге стране осећале и знале да ће заточеници евентуално у последњим часовима покушати организован отпор, па су међу заточенике убацивали издаjице и прерушене усташе, како би сазнали за сваки покушаj организовања већ у самом зачетку.

Но, ово су били последњи остаци наjискусниjих и наjопробаниjих заточеника, коjи су пребродили многа страдања, многе усташке подвале и осетили сву перфидиjу у подмуклост логорске управе. Били су више него опрезни, али ипак, морало се нешто учинити. Почело се у последњем часу потаjно са организовањем и наjопробаниjи, наjпоузданиjи и наjсмелиjи логораши приступили су последњем величанственом делу организовања заjедничког отпора и заjедничког бекства, или заjедничке часне смрти.

Сведок, ЈОВАН ЈАГОДИЋ, из Сремске Митровице, родом Кордунаш, jедан од вођа и организатора овог последњег jуначког дела у своме сведочкомисказу последње минуте логора Јасеновац и заточеничко дело пробоjа описуjе овако:

Дана 21. априла 1945. године око 4 сата после подне наређено jе да по знаку логорске сирене, (као да jе напад из ваздуха), сваки заточеник покупи своjе ствари и пође у нове настанбе, jер се логор наводно сели у Сисак. И заиста, сирена jе,мало затим, затрубила. Ми смо скупили наше ствари и пошли према одређеном месту у нове настанбе.

Тренуци су били ванредно тешки и атмосфера више него пренапета. Око нас су се повремено чуле страховите детонациjе, коjе су разносиле jедну по jедну зграду и творничкоодељење логора. Пожари, експлозиjе и пуцњаве испуњавале су сав простор и сву атмосферу око нас. Наjедном смо опазили да усташе гоне према Сави све преостале живе из логора, њих око 750 и jош десетину стараца и неколико десетина деце. То jе била последња преостала група жена и послуге из кухиња, из Млекаре, из усташких настанби или канцелариjа и то су били, покраj нас, jош jедини стални становници логора. Жене су пролазиле покраj нас и поздрављале нас са «до виђења», jер су биле свесне да одлазе у смрт и да ћемо коjи час иза њих и ми доћи на ред.

Кад су жене прошле, пала jе команда да уђемо сви у зграду и да тако не видимо и не чуjемо страшни покољ ових наших другарица и деце.

Чим смо сабиjени у зграду и закључани, било нам jе свима jасно, да нам jе ту свршетак. Питање jе само било да ли ћемо заjедно са зградом услед минирања одлетети у ваздух и бити разнешени од експлозива, или ће нас под било коjим изговором, извести из зграде и постепено (групу по групу), све до последњег поубиjати. Осећали смо да сваког момента може да наступи катастрофа и необично тужне, дирљиве и жалосне сцене понављале су се у згради. Заточеници су се међусобно у поjединим групицама опраштали, љубили, плакали и грлили, jер су били свесни да сваке секунде може да одjекне детонациjа и да сви заjедно будемо са зградом разнешени и у исто време будемо засути грађевинским материjалом и новим експлозивом из бомби и ручних граната околних усташа. Многи су последњу уштеђевину у храни и последње успомене из пакета, коjе су од куће примали, сада отварали, jер се ниjе имало више штедети ни за кога. Цела просториjа, са свих нас 1.300 заточеника, давала jе утисак самртничког ропца. Прозори су били заковани даскама и летвама, врата исто тако тешко закључана и затворена, а заточеници су се били сместили и у приземљу, и на спрату, и на тавану.

У томе и таквоме расположењу, у претсамртничком крику, спонтано су се поjедине групице заточеника из поjединих одељења логора почели да међусобно расправљаjу у наjповерљивиjем шапату, како да се организованим препадом покуша или славно погинути или се дочепати слободе. Сви смо jедно осећали и jедно желели, али jе страшна усташка шпиjунажа међу нама учинила од нас неповерљиве беднике, тако да смо и jедни од других таjили не само своjе идеjе и међусобне планове, него и мисли. Но ипак, броjали смо последње секунде, и под тим притиском храбриjи и одлучниjи другови успели су да повежу поjедине скупине нас уротника. Установило се да сви jеднако мислимо и осећамо и да нас jе требало само повезати. Тако jе Панта из Погона оргнаизовао своjе другове, Миливоj Адамовић из Руме организовао jе другове из Ланчаре, Анте Бакотић организовао jе другове хемичаре, и свака група онако како jе на послу била распоређена, тако jе сада било повезано неколико група заточеника, а jа сам обилазио све групе и саопштио да сваки пограби коjи били тврди предмет у руку и када се буду провалила главна врата, да се проваљуjу сва врата и прозори и да сви jурнемо са свих страна на стражаре, да их побиjемо, да им отмемо оружjе и пођемо у сусрет слободи. Све jе било припремљено и из минута у минуту за оваj програм jе сазнавао поверљиво све већи круг заточеника и сви су се од реда покрету придружили или га одобравали. Многи логораши били су душевно и телесно толико сломљени, да се нису могли активно прикључити борби, али су поступак одобравали и у мислима му се прикључили.

У међувремену дошле су усташе и између нас прозвале све групнике, писаре и канцелариjско особље да их наводно евакуишу у првом транспорту за Суњу, но све су их под ових изговором, извели и поубиjали.

Код jутарњег преброjавања заточеника у овоj великоj згради, установило се, да нас има 1.076. Ми смо знали да jе сваки моменат одлагања пробоjа, повећање опасности и исто тако смањење изгледа на успех пробоjа. Усташе су од изведних групника, десетара и писара пред смрт вероватно покушале да сазнаjу расположење међу заточеницима и сасвим jе било вероватно да ће неки од мученика поклекнути пред усташким обећањима и да ће одати нашу заверу, коjа jе у то време у згради већ била jавна таjна. Зато смо очекивали да ће усташе пожурити са минирањем наше зграде и поjачањем стража око ње и да ће пожурити са ликвидациjом остатка од 1.076 заточеника. При помисли на све то, наша нервоза и нестрпљење jе расло и пре него што смо успели да учинимо коначан распоред за пробоj, да поделимо другове у десетине и одредимо им задатке, те да се снабдемо летвама, циглама и камењем у довољном броjу – наjедном jе у 10 сати и 10 минута 22. априла 1945. године спонтано маса нагрнула према главним излазним вратима. То се десило пре обећаног знака  за почетак акциjе и били смо изненађени. Ја сам стаjао сасвим до излазних врата, а до мене jе био хемичар Анте Бакотић, коjи jе требао по нашем договору да руководи пробоjем. У томе часу настао jе у целоj згради, и у приземљу, и на спрату, и на тавану лом, тутњава и урнебес. Заточеници су надчовечанском снагом ломили летве са закованих прозора, даске и дрва на степеништу и из подова, цигле из зидова, а у истом моменту, обиjена су велика излазна врата. Маса заточеника jе покуљала ка овим вратима и jа када сам се ослободио кркљанца на излазним вратима опазио сам већ првог стражара усташу краj врата, где га десетине заточеника ваљаjу по земљи и убиjаjу. На њему сам видео друга Бакотића и ни jеднога секунда нисам се ту задржавао. Јурио сам према великоj излазноj капиjи, у правцу усташких бункера и других стражара. Пристизали су и други заточеници, а усташе са свих страна отвориле су ватру на нас. Тако трчећи напред, приметио сам како десно од мене трчи Анте Бакотић, и како jедан усташа на њега нишани из пушке. Видео сам да Бакотић осећа нишан пушке и да бежи у облику српа, како би избегао нишану усташке пушке и у jедном моменту трчећи jедан покраj другог jа сам му довикнуо: Бакотићу jеданпут се живи и продужио сам. Усташа jе међутим ранио Бакотића, но он jе ипак дотрчао рањен до Саве и скочио да jе преплива. Међутим, под притиском ране у Сави се удавио. Таj исти усташа, бацио jе на мене бомбу и за дивно чудо, бомба ме jе само лакше повредила, те сам могао да наставим. У међувремену заточеници су побили све околне стражаре око наше зграде и борба се пренела већ у даљи круг логора и на излазна врата. Испред мене су се указале обичне виле наслоњене на ограду од зида и jа сам их дограбио, те сам вилама ударио изненада jеднога усташу и тако себи прокрчио пут до главне излазне капиjе.

Ни данас ми ниjе jасно и не могу да разумем зашто нас усташе после одвођења групника, десетара и писара, нису ликвидирале, па шта више, нису предузеле ни посебне мере опреза да осуjете ову нашу побуну. Усташе вероватно од групе групника десетара и писара, нису ни покушале да сазнаjу наше расположење у затвореноj бараци или у томе нису успеле. А да су биле изненађене нашом побуном, види се и по томе, што главну излазну капиjу на зиду нису били затворили. Наш пробоj из бараке и муњевита борба, коjа се прво пренела ка излазним вратима, ниjе им дозволила ни толико времена, да излазна врата на зиду затворе.

У тим драматичним часовима борбе, наша сабраћа су падала покошена на брисаном простору, од паљбе усташких митраљеза из бункера и стражарница. Но, док су jедни падали, други су настављали да се боре помоћу отетог оружjа од усташких стражара, те камењем и циглама. Миле Ристић скочио jе у стражарницу и шакама задавио усташу митраљесца коjи jе бранио излазна врата, отео митраљез и почео да пуца и да ватром обасипа усташе. Због тога код усташа наступа пометеност и последњем часу усташе убацуjу у борбу на излазним вратима и два своjа тенка. Но, и посада тенкова неочекиваном брзином и навалом заточеника, остала jе изненађена и тенкови у овоj борби прса у прса нису дошли до изражаjа, него су се, напротив, оба тенка од нервозног управљања, закачила и jедан другог онемогућила.

Многи наши другови пробили су се иза логорског зида и нашли се у слободи, али тада настаjу нове потешкоће. Наилази наша нова погибиjа, jер jе алармирана и усташка стража у Градини у Босни, и она у Кошутарици и са околних стражарских места по ближоj околини логора, и спашени заточеници нашли су се одjедном у унакрсноj ватри ових алармираних спољних усташких jединица. Многи од наших другова, коjи су успели да се пробиjу и побегну из логора, били су погођени и гинули су изван логора, а неколицина jе ипак успела да остане жива и побегне, те се коначно спасе. Међу њима био сам и jа.

Колико се данас зна, од  последњег броjа,од 1.076 заточеника изброjаних уjутру 22. априла 1945. године, успело jе да се спасе око 100 заточеника. Остали су изгинули као jуначки синови свога народа у неравноправноj борби са усташама. Заточеници су пошли у борбу изгладнели, изнемогли и болесни, они су потпуно голоруки изашли пред усташе, пред цеви пушака и митраљеза усташких, у огањ усташких бомби и граната наоружани летвама и комадима цигле, док су усташе биле не на брисаном простору по бункерима и стражарским караулама. Зато jе величанствено дело заточеничког пробоjа jедан ванредно истакнути jуначки подвиг и оних коjи су у неравноj борби пали славно на боjном пољу, и оних коjима jе срећа послужила, да све ово преброде и остану живи.

У томе последњем крвавом хрвању од Сремаца заточеника знам да су пали Сава Опарушић, кроjач из Земуна, Душан Тривић, ципелар из Шида, Стеван Шиjак, чиновник дирекциjе шума из Сремске Митровице, «Баба» из Јамене, Мирко Савић, бриjач из Батаjнице, Пера Штерн, трговац из Шида итд. Знам да су махом изгинули они, коjе jе борбеност оставила и коjи су остали у бараци да чекаjу своjу судбину. Усташе су све именоване од реда поклали.

Сведок Јован Јагодић, описао jе тако као очевидац, учесники jедан од организатора побуне и пробоjа из логора Јасеновац III, драматичне часове последњег дана постоjања логора дана 22. априла 1945. године.

Покраjинска Комисиjа за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Воjводини, преслушавањем многих сведока утврдила jе, да су усташе пред победоносним напредовањем Југословенске Армиjе, експлозивом разориле цео jасеновачки логор броj III, све зграде коjе су служиле за канцелариjске сврхе, за индустриjске сврхе, за економиjу и за станове, као и сва утврђења у логору и около логора. Разарање jе вршено систематски и употребно наjстрашниjих и наjефикасниjих врста експлозива, тако да су данас бивши логор Јасеновац и бивше зграде подигнуте у томе логору, само jедна огромна гомила рушевина.

Покраjинска Комисиjа jе дана 25. октобра 1946. године наредних дана обавила комисиjски увиђаj на лицу места логора броj III у Јасеновцу и околних логора, разбоjишта и масовних гробница и нашла:

1. Страховиту пустош и невероватне рушевине логора Јасеновца броj III. Логорски простор емитуjе слику страховитих уништења и разарања. Присутни бивши заточеници, позвани као сведоци, нису могли на лицу места дана нађу ништа од онога, што jе некада означавало моћни нацистичко усташки индустриjски комбинат, као саставни део Хитлерове ратне машине. Све jе било пажљиво и до ситница уништено. Згаришта, рушевине и развалине означаваjу само места, где jе некада постоjала моћна индустриjа и логор смрти Јасеновац.

Безброjни гробови незнаних jасеновачких мученика расеjани су и у логорском кругу и у ближоj околини логора и места Јесеновац, са славонске и босанске стране. Многе масовне гробнице прекопане су, преривене, и кости, односно, лешеви jасеновачких мученика повађени су и спаљени. А jош већи броj и масовних поjединачних гробница остао jе недирнут и неоткривен. А преслушањем сведока утврђено jе, да jе сам насип, кога су заточеници у зноjу и крви градили испуњен у великом делу лешевима мученика-заточеника одређених за градњу насипа. Цео насип jе jедна велика гробница сазидана и подигнута на лешевима и костима jасеновачких мученика. И други мањи насипи испред Лоње и Струга такође су масовне гробнице. Исто тако, и земљиште око насипа, одакле се копала земља и преносила на насип, такође jе све то испуњено лешевима, као што jе и логорски простор, укупно узевши, jедна масовна гробница.

Утврђено jе тако, да се ексхумациjа лешева jасеновачких мученика не може у потпуности обавити, а да се не прекопаjу и сва места масовних гробница и сви насипи око логора и мање више сав терен логора. Када би се то учинило, и када би се очистило корито Саве испод Граника и низводно одатле до извесне удаљености, скупиле би се у наjвише могућем броjу кости и земни остаци jасеновачких мученика. Но, идентификациjа се не би могла обавити (сем можда ретком случаjу) и ексхумациjа би имала од позитивних резултата само то, да се земни остаци jасеновачких мученика саберу и сахране на jедном месту. То место би требало да буде место у кругу бившег логора Јасеновац III на обали Саве, где jе био такозвани «Граник», где jе била кроз више од три године кланица, масовни покољи и убиjања стотине хиљада мученика. За вечита времена треба да се обележи и сачува успомена на ове жртве, као вечита опомена фашистичким завоjевачима да се ни наjстрашниjим и наjсвирепиjим страховито броjним злочинима не може уништити опстанак и свест народа.

Комисиjа jе нашла многе разбацане лешеве и многе расеjане гробове, коjе би требало скупити и на jедном скупном месту и заjедничку гробницу сахранити.

Према казивању многих сведока логор смрти Јасеновац био jе jедно од наjстрашниjих и наjсвирепиjих мучилишта у Хитлеровоj поробљеноj Европи. Између осталих Срба, наjвећи броj Срба – Сремаца у масовним злочинима мученички jе завршио у Јасеновцу. Ту су за време од три и по године, колико jе постоjао логор Јасеновац у масовним покољима, под усташким маљевима и чекићима поубиjани сви сремски Цигани, око 8.000 и сахрањени, односно побацани, у масовне гробнице (или постаjали саставни делови одбрамбеног насипа од воде река Саве, Лоње и Струга, а око логора. Ту jе оставило своjе мученичке кости као проказани народ по нацистичкоj теориjи и сав jевреjски народ из Срема. Ту jе поубиjано и поклано неколико хиљада Јевреjа из Земуна, Руме, Вуковара, Винковаца, Илока, Митровице, Шида и осталих места Срема.

Ту су пале и оставиле своjе мученичке кости и десетине хиљада Срба из Срема, покупљених за време Томићеве акциjе и за време усташко-швапских хаjки на обесправљени спрски народ у Срему, коjи jе требало да нестане са плодних њива и пропланака Срема и Фрушке Горе.

Ту су коначно мученичком смрћу завршили безброjни борци народноослободилачког покрета Срема.

Нема у Срему ниjедног града, коjи броjи толики броj становника, колико jе мученика завршило и испунило своjим костима логор смрти Јасеновац.

Усташе и нацисти настоjали су да униште не само логор Јасеновац (да попале, разоре и поруше све зграде и индустриjска построjења), него и да поубиjаjу и униште све живе сведоке, коjи би могли нешто знати и рећи о њиховим беспримерним злочинима и зверствима. И не само то, него су усташе прекопавале и места где су бацале, као у масовне гробнице, хиљаде и хиљаде покланих и поубиjаних жена и деце. Те су лешеве уништавали на таj начин што су их половали течним горивима и палили, а пепео бацали у Саву.

Но, усташки злочини у Јасеновцу толико су броjни и толико свирепи, да би за уништавање трагова тих злочина требало више времена, него колико jе времена страшни jасеновачки злочин траjао. Па ни тада се трагови не би изгубили, jер jе из онога пакла побегло и бекством се спасло неколико стотина заточеника, коjи су многе злочине видели и многе злочине описали.

Покраj свега тога и после свих настоjања Анкетних комисиjа, сви злочини и сви начини извршавања злочина нису откривени и никада се неће моћи у потпуности све сазнати. Досадашњим радом утврђен jе велик део тих злочина и начина извршења злочина. Исто тако, утврђен jе и идентитет неких злочинаца страшног jасеновачког логора.

—————————————————————————————————————————–

< Завјере заточеника-покушали спасења продором   Садржај   Логор Јасеновац број IV – Кожара >