Личност 2014. године: Гаврило Принцип

Редакциjа „Стања ствари“ у изборима за „личност 2014. године“ определила се за Гаврила Принципа. Полемике вођене о њему у светскоj и домаћоj историографиjи, али и политици, учиниле су да, и читав век након Сараjевског атентата, његове сени узнемираваjу домаћу и (бело)светску господу.

Историчар, др Милош Ковић, у уводу капиталне књиге године „Гаврило Принцип: документи и сећања“ (Прометеj, Нови Сад – РТС, Београд), чиjе jе делове уступио „Стању ствари“, одговара на питање ко jе био Гаврило Принцип у европском и националном контексту.

А. Ж.

Милош Ковић: Гаврило Принцип

Гаврило Принцип (1894-1918) jе, уз Драгутина Димитриjевића–Аписа, у светским размерама, сигурно наjпознатиjа личност српске историjе. Ако се и jедан Србин помене у општим приручницима историjе Европе и света, онда jе то, скоро по правилу, Гаврило Принцип. У енциклопедиjама се наилази и на Николу Теслу и Михаjла Пупина; али, док уз њихова имена обавезно стоjи да су живели и радили у САД, уз име Гаврила Принципа не изоставља се чињеница да jе био Србин. Упркос томе, о њему се, суштински, чак и у српскоj култури, мало зна.

О Гаврилу Принципу се, истина, много писало и говорило. Па ипак, свако време има свог Принципа. Тако jе одувек било са онима коjи обитаваjу у људском сећању: уместо да се потруде да их разумеjу, живи, по правилу, покушаваjу да их искористе за своjе тренутне, овоземаљске циљеве. Уз то, изговорити име Гаврила Принципа не само у Београду или Бечу, него и у Берлину, Москви или Лондону и данас, пуних сто година после Видовданског атентата, врло често значи ослободити старе страсти. Први светски рат ипак jе однео преко петнаест милиона живота и уништио много више људских судбина.

Принцип остаjе таjанствен чак и за оне коjи су спремни да саслушаjу гласове мртвих, уместо да говоре у њихово име. Сведоци кажу да jе био ћутљив; такав jе и у сачуваним историjским изворима. Скоро jедини, свакако наjважниjи документ у коме нам се не обраћаjу тумачи, него сам Гаврило Принцип, jесу стенограмске белешке са његовог суђења; оне су, међутим, намерно прикриване и фалсификоване. Историjа овог документа, препуна потмулих сукоба империjа и нациjа, сплетака jезуита и масона, достоjна jе наjузбудљивиjег филмског трилера

***

Одговор на питање „одакле долази Гаврило Принцип“ гласи: из европског наслеђа и културе. Уколико би, ипак, требало трагати за jош одређениjим пореклом његове историjске поjаве, истраживач се нужно мора зауставити на Босни и Херцеговини под влашћу Аустро-Угарске.

Гаврило Принцип и Младобосанци родили су се и живели у типичном колониjалном режиму из „Доба империjа“, с краjа 19. и почетка 20. века коjи jе, наравно, имао своjе, локалне специфичности. Младобосанци су добро познавали његову природу. Данило Илић називао га jе „колониjалним“, а Боривоjе Јевтић га jе поредио са британским режимом у Индиjи.

Још jе Ален Теjлор приметио да jе аустроугарска управа над Босном и Херцеговином у Европи доживљавана као “терет белог човека”; мислио jе, наравно, на наслов чувене поеме Рађарда Киплинга из 1899, химне европског колониjализма, инспирисане осваjањем Филипина од стране САД, у коjоj jе реч о „дужности“ белих Европљана да „служе потребама своjих заробљеника“, тих „новоухваћених, непослушних народа, полуђавола, полудеце“. По Теjлору, аустроугарска власт у Босни и Херцеговини ниjе се значаjно разликовала од режима коjе су друге силе, у „Добу империjа“, заводиле у своjим ваневропским, афричким и азиjским колониjама.

У новиjоj науци колониjалну природу аустроугарске управе у Босни и Херцеговини нагласили су Робин Оки, Ален Скед и Стиjн Вервает. До сада, међутим, оваква перспектива у истраживању историjе аустроугарског режима у Босни и Херцеговини ниjе темељниjе искоришћена. Данашњи процват постколониjалних студиjа нуди корисне теориjске оквире; Слободан Владушић jе, међутим, показао да ни Едвард Саид ни остала велика имена постколониjалних студиjа нису увек кадри да се одупру сиренском, заводљивом зову моћних империjа.

До данас, чини се, ниjе написана боља студиjа о аустроугарскоj власти у Босни и Херцеговини од класичне монографиjе Томислава Краљачића, посвећене Калаjевом режиму. Она омогућава да се методи коjима jе заjеднички министар финансиjа Бењамин Калаj владао овим покраjинама од 1882. до 1903. упореде са средствима коjима се, од 1883. до 1907. године, служио Евелин Баринг Кромер, генерални конзул Египта. У оба случаjа, радило се, формално, о привременоj окупациjи; улазак у окупирану земљу званично jе називан изнуђеним потезом, у циљу заштите других, суседних поседа (Индиjе, односно Далмациjе и осталих jужнословенских области); привремена окупациjа омогућавала jе колониjалноj управи да сачува провизоран карактер, да оправда непримењивање закона метрополе, и да прошири могућности незаконитог, таjног деловања. И Калаj и Кромер широко су користили лични утицаj, па су називани некрунисаним краљевима своjих области; обоjица су веровали у „цивилизаторску мисиjу“ своjих држава у колонизованим земљама.

Калаj jе, као што jе познато, формално укинуо политичко постоjање већинске нациjе, Срба у Босни и Херцеговини, и прогласио постоjање нове, „босанске нациjе“, коjа jе требало да се састоjи од муслимана, православних и католика. Укинут jе и српски jезик, и декретом преименован у „босански“. Калаj jе пред краj своjе владавине постепено напуштао ове идеjе, да би се све више ослањао на хрватски национализам и клерикализам. То насиље и „идентитетски инжињеринг“ у Босни и Херцеговини подсећали су на тадашњи француски режим у Индокини; у оба случаjа циљ jе било политичко одваjање колониjалног поседа од припадника истих националних заjедница у суседству (Сиjам, Кина, Србиjа), кроз jачање географског, на штету националног идентитета (“Индокинество” “Бошњаштво”), наметање или постепено увођење латинице (уместо постоjећег кинеског писма, ћирилице, арапског писма), католицизма (уместо конфучиjанства, православља, ислама) и стварање нове, лоjалне елите уместо традиционалне.

Уз све сличности са британским и француским прекоморским колониjалним империjама, ипак се мора рећи да jе Хабсбуршко царство било сличниjе традиционалним, континенталним европским царевинама – Османском и Руском царству. Биле су то, у основи, средњовековне империjе, коjе су почивале на доминантноj религиjи и лоjалности династиjи. Своjе териториjе шириле су воjним запоседањима суседних земаља, без обзира на национално начело и вољу локалног становништва.

Чини се да нико ниjе боље показао колониjалну и средњовековну суштину режима Аустро-Угарске у Босни и Херцеговини од Јована Цвиjића. Слично Теjлору, и Цвиjић jе писао да су хабсбуршка држава, њене земље и становници, представљали, у суштини, само своjину jедне породице. Поводом избацивања Аустро-Угарске из Италиjе и Немачке, потом окупациjе и анексиjе Босне и Херцеговине, Цвиjић jе приметио да Хабсбуршка династиjа „онога часа кад изгуби суверенство над jедном облашћу, одмах упорно, жилаво тражи да прошири своj суверенитет над ма коjом другом облашћу, где jе моментално наjлакше, где jе наjмањи отпор.“ Зато jе Цвиjић тврдио да jе њена «териториjална политика нелогична, по главноj особини средњовековна».

Иако ниjе наглашавао колониjалну природу аустроугарског режима у Босни и Херцеговини, захваљуjући Јовану Цвиjићу лако се може уочити у коjоj мери таj режим садржи основне одлике „колониjалног стања“. Босном и Херцеговином владала jе бирократска, туторски расположена елита, углавном страног порекла, коjа jе унутар себе неговала посебан, кастински однос према локалном становништву. Била jе примарно католичке вере и jачала jе систематским колонизовањем страних католика, коjе jе постепено претварала у Хрвате; њен циљ био jе да у Босни и Херцеговини учврсти „Хрватство и то као противност Српству и као потпору католичко-клерикалног духа Аустро-Угарске“.

Осим католичке цркве и државних чиновника, режим се нарочито ослањао на полициjу и воjску. Један енглески политичар рекао jе Цвиjићу, пошто jе пропутовао Босну и Херцеговину: „Аустро-Угарска jе употребила скоро мало мање воjничких средстава да држи у покорности народ Босне и Херцеговине од 1,5 милиун, него Енглеска у Индиjи, где има скоро 300 милиуна становника.“

Наjвећа материjална средства режим jе улагао у систем воjних и жандармериjских утврђења и касарни, у репрезентативне фасаде по градовима и нарочито у државне хотеле. Они су одржавани у беспрекорном стању, да би у њима одседали гости из иностранства; путницима са Запада власти су неуморно приказивале доказе своjих успеха у доношењу европске материjалне цилилизациjе на Исток. Аустро-Угарска се дичила и изградњом железничких пруга, али Цвиjић jе истицао да jе она интензивирана на целом Балкану, па jе тако дужина пруга у Босни и Херцеговини, коjе jе ова европска империjа иначе градила са jевтиниjим, уским колосеком, била мања него у Бугарскоj, па и у Србиjи, уколико се рачунаjу и пруге коjе су биле у изградњи.

За „колониjално стање“ jе, уз сjаjне, репрезентативне фасаде и хотеле, карактеристично и намерно одржавање локалног становништва у стању образовне и материjалне запуштености. Цвиjић наводи да jе, за тридесет година своjе управе, Аустро-Угарска на свом новом поседу, у Босни и Херцеговини, основала 253 државне основне школе, при чему jе ту постоjале и верске школе – 70 православних и 31 католичка. Национална држава Србиjа (коjа jе имала мању површину и више становника), поређења ради, у том тренутку имала jе 1272 основне школе; само у четири округа, ослобођена 1878, било их jе 227. Више основних школа него у аустроугарскоj Босни и Херцеговини било jе чак и у Староj Србиjи и Македониjи под турском влашћу. Само српских школа тамо jе било 240, при чему им треба додати и грчке и бугарске основне школе. У Босни и Херцеговини Аустро-Угарска jе тада имала 3 државне гимназиjе и jедну реалку, док jе Србиjа имала 20 гимназиjа и реалки, 4 учитељске, 4 трговачке, ратарске и виноградарске и 3 школе за образовање девоjака. Високо образовање у Босни и Херцеговини ниjе постоjало, док jе Београдски универзитет у том тренутку имао око 80 професора и око 1000 студената.

Колониjална, али и феудална суштина аустроугарског режима видела се и из очуваног османског феудалног система, у коме су већину сељака чинили кметови без земље. Убедљивом већином они су били православни. У Србиjи и, рецимо, Бугарскоj, феудални односи су били ствар прошлости. Тек 1911. у Босни и Херцеговини се започело са тако постепеним откупом кметова, да jе jедан бечки професор израчунао да се, тим темпом, коначно укидање кметства могло очекивати 2025. године.

После децениjа апсолутизма и идентитетских експеримената, устав jе октроисан 1910, али Сабор, изабран недемократским, сложеним изборним системом, ниjе имао утицаjа на извршну власт и ниjе слао представнике у бечке Делегациjе. И после смрти Бењамина Калаjа (1903), Босном и Херцеговином управљало jе бечко заjедничко Министарство финансиjа, на челу са Стефаном Буриjаном (до 1912) а потом Леоном Билинским. При томе, Босна и Херцеговина jе клизила у стање отворене воjне диктатуре, jер су њом, из Сараjева, владали генерали огромних овлашћења, од поглавара Босне и Херцеговине и команданта свих трупа генерала Мариjана Варешанина (1809-1911), до његовог наследника на том положаjу генерала Оскара фон Поћорека, за кога jе сам Билински писао да jе гаjио личну мржњу према Србима. То се jасно показало у маjу 1913. када jе Поћорек завео „изнимне мере“, укинуо све политичке организациjе и цивиле подвргао воjним судовима. У овим људима материjализовала се мржња колонизованог становништва. Жераjић jе 1910. покушао да убиjе Варешанина, пошто претходно у Мостару ниjе успео да пуца у цара Франца Јозефа. Гаврило Принцип jе рекао доктору Папенхаjму у терезинскоj болници да jе Поћорека хтео да убиjе jош у октобру или новембру 1913. године; познато jе да jе Принципов метак коjи jе погодио надвоjвоткињу Софиjу био намењен Поћореку.

Средњовековна суштина режима у Босни и Херцеговини видљива jе и из огромних контраста у сачуваним описима двораца и стила живота Франца Фердинанда са jедне стране, и куће у Обљаjу у коjоj jе Принцип рођен, уствари колибе, без прозора и светла, са утабаном земљом уместо пода. Принципи су били кметови бега Сиjерчића; Гаврило Принцип по први пут jе видео град у тринаестоj години, када га jе отац послао у Сараjево да се школуjе. О средњовековном хабсбуршком свету из кога су Младобосанци покушавали да се ишчупаjу, говори и одсецање главе мртвог Богдана Жераjића и њено показивање, усред мучења, похапшеним средњошколцима.

С друге стране Дрине налазила се, међутим, земља слободних сељака, власника своjе земље, општег права гласа, парламентарне демократиjе. Београд jе зрачио социjалним и политичким слободама, ратним победама из 1912-1913, интелектуалним достигнућима своjе грађанске елите – Јована Скерлића, Јована Цвиjића, Милана Ракића, Слободана Јовановића, Стоjана Новаковића и многих других.

У томе се крила права привлачност српске националне идеjе. Како су Србиjу видели Младобосанци наjбоље jе описао Ратко Парежанин, коjи се у Београду нашао као одбегли ђак мостарске гимназиjе, да би се, заjедно са Принципом и Грабежом настанио на Палилули, у Цариградскоj улици броj 23: „Све нам jе у Београду изгледало лепо, ведро, радосно. На улици људи су корачали уздигнуте главе, по каванама су гласно разговарали, смеjали се. Био jе то друкчиjи свет од онога што смо га ми у нашем завичаjу доживљавали. По гостионицама и каванама гледали смо како за истим столом седе официри са обичним грађанима, сељаци у народноj ношњи и опанцима са господом, са високим чиновницима, народним посланицима, чак и са министрима. То нам jе изгледало чудно, али нам jе и импоновало – тако се нешто ниjе могло ни замислити у Мостару, Сараjеву и другде у оквиру Аустро-Угарске.“

Са свог првог боравка у Србиjи 1911, на Жераjићев гроб, место своjих редовних хаџилука, Принцип jе донео „прегршт слободне српске земље“. Његова маjка сведочила jе да jоj jе, када jе последњи пут дошао у Обљаj, у jануару 1914, „причао дуге приче о Србиjи, о српском демократизму, о jеднакости, о краљу Петру, о парламенту, о томе да земља припада сељацима, о српским победама, итд.“ Принцип jе, у разговорима са доктором Папенхаjмом, Србиjу, а не Босну, називао „Отаџбином“.

Порекло и идеали Гаврила Принципа не могу се тражити само у Европи или Босни и Херцеговини. „Моj српски народ“ о коме jе говорио Папенхаjму, обухватао jе Србе, без обзира на то да ли су живели у Србиjи, Црноj Гори, на териториjи Аустро-Угарске или Османског царства. Принципов прави завичаj била jе српска национална идеjа.

Идеали Гаврила Принципа и Младе Босне припадали су, наиме, jедном од главних токова српске националне идеологиjе управо због карактеристичног спаjања националне идеjе, схваћене као идеjа народног суверенитета, са идеjама социjалне правде, природних права и политичке слободе. Србиjа коjу Принцип назива „Отаџбином“ и коjу одушевљено описуjе Парежанин, настала jе у Карађорђевоj и Милошевоj револуциjи, рату српских сељака и њихових хаjдучких, трговачких, свештеничких старешина за људска права, за голи опстанак, да би се претворио у борбу за стварање сопствене, националне државе. Станислав Винавер, jош jедан припадник Принципове генерациjе, иако сасвим другачиjе судбине, писао jе да jе величина Филипа Вишњића била у томе што jе разумео да се српски народ „голорук устремио на jедну сjаjну, и славну, и древну царевину, – да би дошао до своjих људских права“. Слично Црноj Гори, била jе то држава коjу су створили сами сељаци, устаници, коjу ће они и њихови потомци зато заиста доживљавати као своjу, националну државу. Уобличена у Српскоj револуциjи, као уставна монархиjа коjа почива на ситном сеоском поседу и егалитаристичком схватању политике и културе, али са снажним сећањем на своjе дубоке историjске корене, сачуване у Српскоj православноj цркви, она ће, упркос свим ломовима кроз коjе jе пролазила, постепено, до 1903, еволуирати у развиjену демократиjу. Принцип и Младобосанци су, зато, само настављали онаj ток српске националне мисли, коjи jе водио од Јеврема Груjића, преко Владимира Јовановића, Светозара Милетића, Николе Пашића до њихових савременика и великих узора, Јована Цвиjића и Јована Скерлића.

Један од Сараjевских атентатора, Цветко Поповић, у своjим доцниjим сећањима описивао jе како су, поводом прославе десетогодишњице српског културног друштва „Просвjета“, у септембру 1912, сараjевски средњошколци у цркви за време службе „посматрали старог Стоjана Новаковића као неко више биће. А кад jе Николаj Велимировић почео своjу проповед речима ‘Браћо, доносим вам поздрав с оне стране Дрине’, у цркви jе завладала таква тишина да jе свако могао чути своjе срце како снажно лупа у грудима“.

Њихов прави хероj био jе, ипак, Јован Скерлић. Управо jе Скерлић проповедао онаj левичарски патриотизам, типичан за европску и српску политику тога доба, коjи су исповедали и Принцип и Младобосанци. Скерлић jе, опет типично за тадашњу европску сцену, као идеолог и књижевни критичар, спаjао и политику и књижевност, и етику и естетику. Упркос његовоj неуморноj борби против романтизма, у име реализма и модернизма, Скерлић jе уствари био типичан романтичар с краjа 19. и почетка 20. века, сасвим сличан интелектуалцима из доба револуциjе 1848. Таj левичарски патриотизам и романтизам ниjе марио за романтичарске утопиjе о аристократском средњем веку; био jе заснован на игоовскоj, мациниjевскоj бризи за сиромашне, на моралноj одговорности за сваког, и наjнеугледниjег грађанина, припадника заjеднице. Скерлићев национализам почивао jе на демократиjи и зато jе он напустио редове своjих старих приjатеља социjалиста, равнодушних према демократиjи и нациjи, да би се придружио самосталним радикалима, за коjе су демократиjа и нациjа биле покретачи сваке политичке акциjе.

Као професор Београдског универзитета и главни уредник чувеног Српског књижевног гласника, Скерлић ниjе само био део званичног културног модела Краљевине Србиjе; он га jе, нарочито у времену од 1908. до 1914, у потпуности оличавао. Припадао jе академскоj, грађанскоj елити и као такав, залагао се искључиво за мирне, демократске политичке промене и за „оплемењивање нарави“ кроз уметност и „рад на себи“, како се тада говорило. Све ово се могло рећи и за Јована Цвиjића, демократу наjближег самосталним радикалима, грађанског левичара, патриоту, професора универзитета, уз Скерлића вероватно наjутицаjниjег српског интелектуалца тога доба. Али, Цвиjић ниjе имао Скерлићеву романтичарску ауру, ниjе се бавио поезиjом него науком и ниjе тако брзо и нагло сагорео. Изненадна смрт, у маjу 1914, учинила jе Скерлићево дело jош омиљениjим. Гаврило Принцип, Трифко Грабеж и Ратко Парежанин били су међу ђацима коjи су носили венце на његовоj сахрани.

Главни идеолог Младобосанаца, Владимир Гаћиновић, уписао jе у Београду књижевност да би слушао Скерлића; докторат у Лозани, где се школовао и Скерлић, писао jе о Жан-Мари Гиjоу, jедном од Скерлићевих омиљених писаца. Његов брат се касниjе сећао да jе пред смрт 1917, у бунилу, Гаћиновић изговарао Скерлићево име. У политичком програму другог наjзначаjниjег идеолога Младе Босне, Димитриjа Митриновића, коjи jе Принцип, како смо видели, прихватио као своj, у првоj реченици, заговарани су „философиjа национализма“ и „радикална демократиjа“, сасвим у духу Скерлићевих и Цвиjићевих схватања.

Скерлић jе препознавао ове везе, приказивао у Српском књижевном гласнику часописе Младобосанаца и настоjао да утиче на уобличавање њихових идеjа. У чланку Нови омладински листови и наш нови нараштаj(1913) поздрављао jе њихов патриотизам и храбрио их да буду jош одлучниjи у одупирању „Добу империjа“: „И ништа природниjе и ништа потребниjе данас од те вере у себе и решености своjе право подржати своjом снагом. Ми живимо у добу културног назатка, оживљавања мрског ‘права песнице’, када су човечански идеали, право и правда бачени под ноге, и кад се у немилосрдном гажењу малих и слабих чуjе варварски крик: тешко малима, тешко побеђеним.“ Времена су била таква да се пуки национални опстанак морао ставити испред демократиjе и социjализма. Но нови национализам ниjе смео да изгуби своjу демократску и социjалну суштину: „Нови национализам jе у свом реализму демократски и социjалан, не за љубав звучних речи и лепих формула, но зато што се ослања на широке масе народне, коjе су извор снаге нациjе, и што за своj природни циљ сматра пуно, материjално интелектуално и морално подизање тих темеља и стубова нациjе.“

И у свом прихватању jугословенске идеjе Принцип и Младобосанци су се угледали на Јована Скерлића. Лаичко, демократско схватање нациjе, коjе jе веру потиснуло у приватну сферу, да би се заснивало на jезику, разуму и слободно израженоj вољи, водило их jе ка jугословенству. У приказу књиге О национализовању муслимана Шукриjе Куртовића, Скерлић jе писао о „раду Османа Ђикића на национализациjи, демократизациjи, jедном речи на модернизациjи босанско-херцеговачких муслимана“, показуjући тиме да jе ова три поjма сматрао скоро синонимима.

Гаврило Принцип био jе jедан од првих сараjевских гимназиjалаца коjи су се, већ 1911, определили за слогу „Србо-Хрвата“. Остали његови приjатељи ову идеjу тек су постепено прихватали. Доброслав Јевђевић каже да се Принцип посебном борбеношћу истакао фебруара 1912. у сараjевским демонстрациjама солидарности, поводом увођења комесарске диктатуре у Хрватскоj. После Сараjевског атентата, судиjама коjи су покушавали да докажу његове великосрпске намере, упорно jе одговарао: „Ја сам националиста Југословен и тежим за уjедињењем свих Југословена у било коjу државну форму и да се ослободе од Аустриjе“. Сасвим у Скерлићевом духу обjашњавао jе, видели смо, како jе читао анархистичку и социjалистичку литературу, али и да jе, ипак, пре свега, био националиста.

Млада Босна ипак ниjе била само jугословенски усмерена, како се обично мисли. И сам Перо Слиjепчевић писао jе да су Владимир Гаћиновић и Богдан Жераjић радили искључиво за српску, а не за jугословенску идеjу; друго крило покрета, предвођено Димитриjем Митриновићем, било jе jугословенско и њему jе припадао и Гаврило Принцип. Има, међутим, сведочанстава и о томе да се Принцип ипак касниjе окренуо од Митриновића ка Гаћиновићу.

Предраг Палавестра jе, међутим, приметио да су, док су Скерлић, Цвиjић и остали београдски професори били добростоjећи, угледни припадници грађанства, Младобосанци представљали младе људе са друштвене маргине, коjи се нису могли надати озбиљниjим кариjерама. У томе су били сличниjи одметнутим интелектуалцима у Хрватскоj, него професорима изСрпског књижевног гласника. И Милорад Екмечић jе наглашавао њихове идеолошке везе са старчевићевцима и Младохрватима. Он тврди да jе, после државног насиља у Анексионоj кризи и Велеиздаjничком процесу, Скерлић, са своjим сталним позивањем на демократиjу, постепеност, и са своjим одбацивањем насиља, Младобосанцима звучао као “превремено остарели учо, коjи несташноj деци дели умне савете, али не може да их смири.” Перо Слиjепчевић се сећао да су, чак и његовоj, стариjоj, универзитетскоj босанскохерцеговачкоj омладини ови гневни средњошколци деловали исувише радикално.

У необjављеним, рукописним књигама претплатника Српског књижевног гласника за 1914. годину, коjе се чуваjу у Архиву града Београда, под одељком “Сараjево”, потписник ових редова пронашао jе имена: “Гаврило Принциповић, гимназист” и “Трифко Грабеж, гимназист”. Овде ниjе занимљиво само то што jе Принципово презиме додатно „србизовано“. Има неке симболике у томе да су, како jе забележено поред њихових имена, ови убоги ђаци-одметници дуговали претплату своjим београдским професорима, и то у тренутку када су, у Сараjеву, бацали бомбе и пуцали на хабзбуршког престолонаследника.

Веза између Гаврила Принципа и српске националне идеjе уочљива jе и на jедном дубљем плану. Скоро сви примери коjе jе Скерлић наводио као доказе jачања национализма у новом нараштаjу, односили су се, уствари, на његову приврженост Косовском завету. Реч jе, наjпре, о Ивану Мештровићу, коjи jе „у камену опевао косовску епопеjу“, потом о текстовима Димитриjа Митриновића посвећеним Мештровићевоj уметности, о беседама младог Николаjа Велимировића, чиjу jе Религиjу Његошеву (1910) Скерлић ласкаво оценио у Гласнику; иако jе Милан Ракић био припадник његове генерациjе, Скерлић jе, као пример новог патриотизма, помињао и његов Косовски циклус. Када се свему овоме придода Видовданска идеjа(1911) Исидоре Секулић и Видовданска етика Милоша Ђурића (1914), онда се може само потврдити оно што jе Скерлић уочио – нагло jачање Косовског завета и пораст популарности са њим нераскидиво повезаног Његошевог дела међу припадницима Принципове генерациjе у годинама уочи Сараjевског атентата и Првог светског рата. То се нарочито jасно видело после ослобођења Косова 1912. године.

Недељко Чабриновић jе, уочи 28. jуна 1914, писао jедном приjатељу: „Сутра jе Видовдан. Сjећаш ли се Милошева завjета?“ Када су га, непосредно после бацања бомбе, ухватили и извукли из Миљацке, пошто jе безуспешно покушао да се отруjе, на питање да каже име, рекао jе: „Ја сам српски jунак“. Чабриновић се у истрази поредио са Милошем Обилићем, jер су његов отац, па чак и он, у Сараjеву сматрани доушницима аустриjских власти и оптуживани за издаjу. Заиста, за разлику од осталих младих завереника, коjи су, уместо да пуцаjу, пустили надвоjводу да прође поред њих, атентат су извршили Чабриновић и Принцип; и Принципова породица генерациjама уназад Турскоj jе давала пандуре, а Аустро-Угарскоj жандарме; чак jе и њега отац 1907. био послао у Сараjево да би постао аустриjски официр. На суђењу Чабриновић jе изjавио да jе, пре него што се укључио у припреме атентата, хтео да Видовдан 1914. дочека на Косову.

Гаврило Принцип, бар по исказима на суђењу, ниjе био побожан, за разлику од свог оца Петра Принципа, и сасвим jе могуће да му jе измицао хришћански смисао поруке да jе „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“. Сигурно jе, међутим, да jе као дете био изложен утицаjу српске епске поезиjе и да ниjе могао да избегне утицаj епског, jуначког схватања Косовског завета. Знамо да jе, jош као основац, за одличан успех у школи добио збирку српске jуначке поезиjе и да jу jе наглас читао пред оцем и његовим приjатељима. Ратко Парежанин, син свештеника, Видака Парежанина, чувеног по jуначкоj смрти на аустроугарским вешалима, оставио jе убедљив запис о томе како се, у патриjархалним сеоским заjедницама, преко цркве и гусала ширио култ Косова и Косовских jунака. У Београду су, као гимназиjалци, Принцип и Парежанин волели да, са приjатељима, слушаjу познатог гуслара Петра Перуновића. Станислав Винавер сећао се како су, на протестима због анексиjе Босне и Херцеговине, Перуновићеве гусле њега и његове приjатеље гимназиjалце довеле „у присни додир са своjом древном и неумитном песничком прошлошћу, коjа jе, правом власника, затражила: да jе признамо за нашу jедину и неумитну историjску прошлост.“ Милан Ракић, коjи jе Косовском завету дао модернистичку форму и боjу, био jе, уз Симу Пандуровића, Принципов омиљени песник. У свом jедином сачуваном новинарском чланку, из 1913, Принцип jе са симпатиjама пренео како су, на изборима у Хаџићима код Сараjева, Срби поредили кандидате са Милошем Обилићем „коjи jе знао погинути за славу и величину српског имена“ и Вуком Бранковићем, и како су се чак служили Кнежевом клетвом. Уочи самог атентата разговарао jе са Чабриновићем о увреди коjа jе Србима нанета маневрима и доласком надвоjводе у Сараjево баш на Видовдан.

Сараjевски атентат ће име Гаврила Принципа заувек споjити са Косовским заветом и Видовданом. Последња строфа песме коjу jе написао у терезинскоj тамници заиста сведочи о његовом Косовским опредељењу:

„Ал’ право jе рекао пре

Жераjић соко сиви

Тко хоће да живи нек’ мре,

Тко хоће да мре нек живи.“[1]

У Београду, на Видовдан 2014.                                                            

Милош Ковић

______________

[1] Звоно, II, бр, 17, Сараjево, 8. III 1919, стр. 1; Спомен Принципу: Избор из поезиjе Младобосанаца и српске поезиjе о Гаврилу Принципу, прир. Д. Хамовић и В. Димитриjевић, Београд 2014, 41. Јосип Хорват тврди да су ово стихови Луке Јукића, атентатора на бана Цуваjа: J. Horvat, Pobuna omladine 1911-1914, Zagreb 2006, 181.

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-338

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ

Везане виjести:

За кога jе Гаврило Принцип терориста? – Jadovno 1941.

Бранислав Тођер: Гаврило Принцип – терориста или не …

Ковић: Гаврило jе за Запад терориста – Jadovno 1941.

Зашто jе Принцип убио Фердинанда – Jadovno 1941.

ПРИНЦИП И ЊЕГОВИ САБОРЦИ СЛОБОДАРИ … – Jadovno 1941.