Leon Kojen: ”Krvava prevara” prote Save Bankovića

Knjiga „U predvorju pakla“ prote Save Bankovića je najbolje svedočanstvo o ljudskoj i moralnoj ceni koju je morao da plati srpski narod kada se jednom našao pod vlašću komunista krajem 1944.

U Čačku je u Domu kulture, početkom marta 2019, održana, u organizaciji udruženja građana Irmos, tribina  povodom novog izdanja knjige prote Save Bankovića, „U predvorju pakla“ (Katena Mundi, Beograd, 2018). Ovaj veliki stradalnik je pod Brozom proveo devetnaest godina na robiji, nikad ne poklekavši, nikad se ne odrekavši Boga i roda. Govorili su: Ljiljana Pekić, supruga slavnog pisca i robijaša pod komunizmom, Borislava; Antonije Đurić, ugledni književnik, koji je mladost proveo po Titovim kazamatima, jer je bio sa verom u Boga za kralja i otadžbinu; Leon Kojen, ugledni estetičar i tumač književnosti, svedok vrednosti građanske Srbije koju su komunisti razorili; Goran Davidović, istoričar iz Čačka, kao i istoričar Srđan Cvetković, izučavalac komunističkih zločina i organizator izložbe „U ime naroda“. Ovom prilikom, donosimo besedu profesora dr Leona Kojena.

V. D.

Leon Kojen: ”Krvava prevara” prote Save Bankovića

Knjige koje govore o jednom istorijskom vremenu mogu da nam ga približe na mnogo načina: tako što će nam detaljno opisati njegove najvažnije institucije i način njihovog funkcionisanja, što će nam dočarati njegove običaje, naravi i način života, što će nam objasniti ključne događaje koji su uobličili njegovu fizionomiju u poređenju s drugim epohama, što će nam osvetliti njegovu kulturu, umetnost i intelektualni život. Svi ti i drugi srodni načini sagledavanja prošlosti po prirodi stvari najčešće su nedostupni savremenicima: njima nedostaje istorijska distanca neophodna da bi se zaokružila i prečistila činjenična saznanja i da bi nestala ili bar oslabila vrednosna predubeđenja svojstvena ranijim epohama. Ali, ipak postoji nešto gde istoričar ustupa mesto savremenicima, koliko god bio pronicljiv i dobro obavešten o dobu o kojem piše. Kada treba izneti na videlo šta je bio ljudski i moralni smisao ključnih događaja jednog vremena, načina života koji su diktirale njegove institucije, posebnih normi i vrednosti koje je ono stvorilo, svedočanstvo savremenika ima autentičnost i dubinu koju istoričar niti može da dostigne, niti treba da joj teži. Da bismo, uzmimo samo jedan primer, shvatili ljudski i moralni smisao boljševičkog komunizma, Lenjinovih i Staljinovih ideja ovaploćenih u institucijama i praksi sovjetske države, nije dovoljno čitati istoričare i sociologe: tek kada pročitamo Rekvijem Ane Ahmatove, Sećanja Nadežde Mandeljštam ili Solženjicinov Arhipelag Gulag – ako smo ih pročitali s pravim razumevanjem – shvatićemo šta je značilo živeti pod boljševičkim komunizmom i kakvo je moralno zlo predstavljao sovjetski sistem.

Ovaj primer nije, naravno, slučajno odabran. Knjiga o kojoj večeras govorimo, U predvorju pakla prote Save Bankovića, pokazuje nam ljudski i moralni smisao komunističke vladavine u Srbiji s istom nepotkupljivom spremnošću da se stvari nazovu pravim imenom i istom moralnom beskompromisnošću kakvu imaju veliki ruski pisci koje sam pomenuo. Zajedno s još dve izuzetne knjige, koje su takođe sećanja ranih žrtava Brozovog režima, Godinama koje su pojeli skakavci Borislava Pekića i Ožiljcima i opomenama Dimitrija Đorđevića, ona je najbolje svedočanstvo o ljudskoj i moralnoj ceni koju je morao da plati srpski narod kada se jednom našao pod vlašću komunista krajem 1944. godine i ostao pod njom sledećih pedeset godina.

Protu Savu Bankovića uhapsila je OZNA već u decembru 1944. godine, i tu je počelo njegovo stradanje nedužnog čoveka, čija je jedina krivica bila u tome što se nije slagao sa komunističkom ideologijom i što je to mišljenje uvek otvoreno iznosio. Da bi se za što kraće vreme osvojila vlast i iznudila bespogovorna poslušnost stanovništva komunističkoj ideologiji i njenim nosiocima, nisu se birala sredstva: po podacima kojima danas raspolažemo u Srbiji je za šest do osam meseci, do kraja proleća 1945, likvidirano bez suda ili po presudama koje su donošene mimo svih pravnih normi možda i svih 80.000 u ogromnoj većini potpuno nedužnih ljudi.

U sačuvanim „Knjigama streljanih”, koje su uredno vodili organi nove vlasti, popisano je 60.000 žrtava, ponekad i dece: da za Beograd i mnoga druga mesta te knjige nisu uništene, naša saznanja bila bi potpunija i preciznija. Ali, ona su i sada dovoljna da kažemo da niko nije tačnije i bolje opisao mračne dane krajem 1944. godine od prote Bankovića. „Niko nije siguran da pred novim vlastima neće biti okrivljen i ubijen”, kaže on na početku svojih sećanja. „Ko god ima pušku o ramenu i petokraku na kapi ima pravo da ubija, a ko nema može svakoga časa da bude uhapšen i ubijen u ime naroda” (str. 30).

Strahovladu stranog okupatora zamenila je strahovlada domaćeg porobljivača. Punih šest meseci, od decembra 1944. do juna 1945, Sava Banković je proveo u raznim zatvorima OZNE, u prenatrpanim sobama gde se najčešće spavalo na betonu, odakle su skoro svake noći odvodili ljude na streljanje, nekad na osnovu spiska, a nekad po slobodnoj proceni, kada je samo trebalo ispuniti kvotu određenih za ubijanje toga dana.

Posle nekoliko meseci počelo je odvođenje pred vojni sud, ali i tu su presude već unapred bile pripremljene: smrtna kazna ili dugogodišnja robija, a da nikom, pa možda ni samim islednicima i sudijama, nije bilo jasno zašto se neko ubija, a neko ostavlja u životu. „Moramo da požurimo sa čišćenjem i što je za streljanje da se strelja do petnaestog februara, jer posle počinju rad vojni sudovi”, kaže jedan islednik, „i ono što ostane moramo predati njima” (str. 47). A kada su vojni sudovi počeli da rade, tužilac Vasiljević, nekadašnji advokat, ponavlja istu stvar postrojenim zatvorenicima: „Mi ćemo u sudu gledati da što pre s vama raskrstimo i ono što je za ubijanje pobićemo, a ostalo ćemo poslati u kaznene zavode” (str. 67).

„Što je za streljanje da se strelja”, „što je za ubijanje pobićemo”, a „ono što ostane”, „ostalo” biće prosleđeno dalje, po volji nekoga nepristupačnog islednicima, tužiocima i sudijama koliko i njihovim žrtvama. Ljudi koji sprovode volju komunističkih vlastodržaca sami su potpuno dehumanizovani, lišeni i poslednjeg traga moralnog osećanja.

Njihove žrtve za njih su samo stavka u opisu svakodnevnog radnog zadatka, neka vrsta potrošne robe koja ima poznatu namenu. Ali, to nije sve: moralni slom povlači za sobom i intelektualni. „Što je za streljanje”, što je za ubijanje”, „što ostane” – sam način govora otkriva da su egzekutori i po vlastitom osećanju samo šrafovi unutar totalitarnog mehanizma, koji sutra bez svoje zasluge od dželata mogu postati žrtve.

Nasuprot njima, prota Banković i njegovi sapatnici – ili bar oni među njima koji nisu potpuno slomljeni fizičkim i psihičkim zlostavljanjem – ostaju i moralno i intelektualno ljudi: „Ove noći”, kaže on posle jednog izuzetno teškog dana, „odoše u smrt četrdeset i dva čoveka, četrdeset i dva Srbina nestade u mračnoj noći da ih nikada više ne vide njihovi roditelji i deca. Odoše da im mitraljezi izrešetaju tela, zatim da budu zakopani i kad svane da niko ne zna šta je bilo s njima… U sobi smo svi zanemeli. Gledamo se staklenim očima, a nekolicini potekoše i suze. Ljudi se pitaju: zašto ove ljude ubijaju, zašto Srbin Srbina ubija?” (str. 47).

Neposredni izvršioci zločina, ili bar naivniji među njima, možda i „veruju da su ovi ljudi smetnja, kočnica za bolju i srećniju budućnost srpske nacije i celog čovečanstva”, ali to je daleko od prave prirode komunizma. „Oni što izdaju naređenja i ubijaju ljude”, tačno kaže prota Banković, „znaju da neće biti ništa bolje, ali im treba da se učvrste na vlasti. Treba ubijanjem ljudi uterati narodu strah u kosti, pa da niko ni prstom ne mrdne protiv onoga što vlastodršci budu radili i sprovodili; za postizanje cilja komunistima su dozvoljena sva sredstva, sva zverstva, sve laži i nemoral svake vrste” (str. 47).

Osuđen na smrt, pa pomilovan tako što mu je kazna zamenjena sa 15 godina robije, Sava Banković u junu 1945. počinje svoju dugu odiseju Brozovog osuđenika. Prebačen u „kazneno-popravni zavod” u Sremskoj Mitrovici, jednu od elitnih robijašnica komunističke Jugoslavije, on svojim nepokolebljivim držanjem brzo uverava zatvorske vlasti da nemaju mnogo razloga da ga ostave u životu; zato tokom 1948. i 1949. godine one čine sve ne bi li ga umorile glađu, zimskom izolacijom u samici bez toplog odela i pokrivača, zabranom primanja paketa sa hranom, itd.

U uslovima koji po svemu podsećaju na nacističke koncentracione logore ili sovjetske gulage, tačno opisanim u njegovoj knjizi bez ikakve patetike, prota Banković je nekim čudom preživeo. Predviđanja udbaša koji je brijao zatvorenike i stalno zlurado govorio za potpuno onemoćalog Bankovića, „Ovo mu je poslednje brijanje”, nisu se obistinila, i zatvorske vlasti su u leto 1949. kapitulirale, dozvolivši Bankoviću da prima od porodice pakete sa hranom.

Ali, ako su njegovi mučitelji poverovali da će višemesečno umiranje od gladi i hladnoće bar malo uticati na protu Bankovića, potpuno su se prevarili. On se sve do izlaska sa robije, koju je odležao do poslednjeg dana, jer je pušten iz zatvora tek 9. decembra 1959, držao isto onako neustrašivo prema komunističkoj vlasti i isto onako saosećajno prema drugim zatvorenicima kao u najstrašnijim danima provedenim u zatvorima OZNE 1944. i 1945. godine. Od mnogih primera, vreme mi ne dopušta da navedem više od jednog, po mnogo čemu reprezentativnog za ljudski i moralni lik Save Bankovića.

Želeći, zbog sukoba sa Sovjetskim Savezom, da poboljša odnose sa Zapadom, Brozov režim je 1951. učinio ustupak Zapadnoj Nemačkoj oslobodivši iz zatvora sve nemačke oficire osuđene za zločine počinjene za vreme okupacije. Sava Banković je tim povodom uputio zatvorskim vlastima sledeći protest koji zaslužuje da bude naveden u celini:

„Pušteni su nemački generali i komandanti po čijim su naređenjima paljeni srpski gradovi i sela i ubijano stotinu Srba za jednog Nemca i više se u zatvoru ne nalazi nijedan Nemac, svi su pušteni iako niko od njih nije izdržao više od šest godina robije, a njihove su osude od petnaest do dvadeset godina.

Pušteni su svi bogataši i industrijalci kojima je konfiskovana imovina i uzet novac iz inostranih banaka i sem nas [sveštenika] i nekolicine intelektualaca ostala je u zatvoru samo jugoslovenska sirotinja, radnik i seljak da se na nju istrese sva mržnja i bes komunističkog režima kroz sve oblike mučenja i maltretiranja.

Jugoslovenska komunistička vlada uzima u zaštitu sve ljude komuniste, na svim kontinentima, ljude svih rasa i boja, i traži za njih slobodu i jednakost, a građane svoje zemlje drži u zatvorima [osudivši ih na] više od deset godina i muči ih i ubija na najsvirepiji način. Sirotinju u svojoj zemlji ubija fizički i psihički i indiferentno se gleda na njihovo umiranje i truljenje po memljivim samicama kazamata. No, da bi ironija bila još veća, maršal Tito pred celim kulturnim svetom režim u Jugoslaviji predstavlja kao pobornika mira i demokratije” (str. 99).

Ovaj protest zapanjuje svojom smelošću, ali u njemu je sav prota Banković – sva njegova hrabrost, moralni integritet, iskrenost u iznošenju političkih uverenja, nepotkupljivo osećanje socijalne pravde. Osnovu tih vrlina kod njega je činila duboka pobožnost, koja mu nije davala da poklekne pred strašnim iskušenjima na koja ga je život stavljao: neke od najuzbudljivijih stranica ove knjige govore o tome kako su, uprkos svim naporima zatvorskih vlasti, prota Banković i drugi zatočeni sveštenici uspevali da održe bar minimum propisanih službi o velikim hrišćanskim praznicima poput Uskrsa i Božića.

Izlazak sa robije 1959. godine proti je, kako sam kaže, doneo samo prividnu slobodu. Ni patrijarh German, ni većina tadašnjih episkopa SPC nisu bili voljni da mu omoguće da nastavi da se bavi svešteničkim pozivom. Posle blizu godinu dana od puštanja sa robije, zaštitu mu je pružio tek episkop sremski Makarije, koji je odbio sve pretnje vlasti da to ne čini i dao mu parohiju, tako da je prota Banković bio seoski sveštenik u Sremu sve do 1973. godine. Tada je ponovo uhapšen i, posle klevetničke kampanje u režimskoj štampi (druge, uostalom, tada nije ni bilo), osuđen na osnovu lažnih optužbi na šest godina zatvora.

Naslovi članaka koji su najavili novu robiju za Savu Bankovića već dovoljno govore: „Avantura jednog popa”, „Mantija kao paravan”, „Sveštenik vređao CK i revoluciju”. Podnaslov jednog od tih članaka još je rečitiji: „Posle smrtne presude i pomilovanja robijao, a zatim nastavio po starom”. Pre bi se moglo reći da je, i posle silaska sa scene Rankovića i Penezića, UDBA nastavila po starom: kao što je 1944. bio uhapšen i osuđen zato što je savetovao gimnazijalcima da maturiraju a ne da uludo ginu priključujući se partizanima, tako je 1973. uhapšen i osuđen zato što nije krio u svojoj parohiji šta misli o stanju u zemlji i o jugoslovenskom komunizmu uopšte. Drugu, kao i prvu robiju, izdržao je do poslednjeg dana, pokazujući time još jednom kakva je bila sudbina otvorenih ideoloških neistomišljenika vlasti u Brozovoj Jugoslaviji.

Posle izlaska sa druge robije, Sava Banković je, bez posla, penzije i pasoša, živeo povučeno u manastiru Nova Ravanica na Fruškoj Gori. Sve do propasti komunizma vlast ga je na razne načine šikanirala, ali je ipak nadživeo sistem koji ga je proganjao od prvog do poslednjeg dana svog postojanja. „Najbolji mi je lek”, napisao je u jednom pismu 1991, šest godina pre smrti, „što sam doživeo da vidim raspadanje… marksizma i komunizma” (str. 213).

Ali, lucidan kakav je bio, prota Banković je u istom pismu rekao još nešto: „Komunizam je kostima mučenika kaldrmisao sve slovenske zemlje, natopio ih krvlju i suzama, ali još živi u dušama tog jadnog naroda” (str. 213). Mada je izrečena pre blizu trideset godina, ta ocena aktuelna je i danas. Razlika je samo u tome što je ulepšano viđenje srpskog komunizma tada preživljavalo po inerciji, podržavano decenijama oficijelne propagande i materijalnim koncesijama činjenim poslušnom stanovništvu, dok danas lažnu predstavu o jugoslovenskom komunizmu kao u osnovi dobrom i humanom društvu sistematski šire elitni krugovi s velikim uticajem u medijima.

Srpskom društvu neophodno je istinsko suočavanje sa prošlošću, a to znači i suočavanje sa jugoslovenstvom i komunizmom, dvema zabludama koje su u mnogome odredile sudbinu srpskog naroda u 20. veku. U tom suočavanju Krvava prevara prote Bankovića – da nazovemo ovu knjigu onako kako ju je nazvao on sam (v. str. 248) – biće dragocena pomoć svima koji žele da se Srbija sa sadašnjeg bespuća vrati velikim idealima slobode, pravde i nacionalne nezavisnosti kojima se rukovodila u najsvetlijim trenucima svoje moderne istorije.

Autor: VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Izvor: STANjE STVARI