Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Крива клетва

Датум објаве: четвртак, 25 априла, 2019
Величина слова: A- A+

Усташки злочини у Ливну и селима рубом Ливањског поља не одскачу од свега онога што jе у име „Свете, Божjе, Католичке и Воjуjуће Хрватске” починила солдатеска Анте Павелића у љето 1941. године широм Херцеговине, Босанске краjине, односно у свим оним краjевима у коjима jе било настањено српско становништво и у коjима jе ваљало остварити сумануту усташку водиљу: „Или се поклони, или уклони…”

Ливањски краj ниjе карактеристичан ни по поброjу жртава ни по методама коjе су примjењиване за остваривање паклене усташке идеjе чиjи jе родоначелник био др Миле Будак, да се jедан дио Срба побиjе, други расели, а остали преведу у католичку вjеру и тако претворе у Хрвате.

И у Ливну су се свирепо доследно обистиниле грозоморне риjечи фра Дионизиjа Јуричева, предстоjника вjерског одсjека у злогласном „Државном равнатељству за понову”, тачниjе, крвави усташки програм:
„У овоj земљи не може да живи више нико осим Хрвата — рекао jе Јуричев — jер, ово jе земља Хрватска, а тко се неће покрстити, ми знадемо куд ћемо с њим. Ја сам у овим горе краjевима давао очистити од пилета све до старца, а ако буде потребе, учинит ћу и овдjе, jер данас ниjе грехота убити ни мало диjете од седам година, а коjе смета нашем усташком покрету. Ми данас треба да будемо сви Хрвати и да се проширимо, а кад се проширимо и оjачамо, ако нам буде потребно, jош ћемо да одузмемо од других…“

Над jамом Равни долац се поступало стриктно по овом „програму”.
Усташе ни овдjе ниjесу потрошиле много мунициjе. Опредjељивале су се, за разлику од многих других сличних усташких стратишта, углавном да живу чељад бацаjу у jаму, а ороз су потезали тек кад очаjнике ниjесу могли савладати голим рукама и гурнути их у гротло.

Убавка Бошковић, иако тек дjевоjчурак, ниjе жива хтjела у jаму. Видjела jе маjку Цвиту како нестаjе у jезивоj помрчини jаме из коjе се разлиjегао лелек, како су крвнички у jаму завитлали брата jоj Риста и сестру Милицу, како jе сестра Даница пркосно сама скочила за њима, али се она ниjе дала. Очаjнички jе стискала у наручjу наjмлађу сестру Стану и отимала се момачком снагом.

Кад jе крвницима доjадило, гласнула се пушка и Убавкино беживотно тиjело jе полетjело у понор, носећи у наручjу у смрт и сестру Стану…
Међу онима коjи су преживjели пакао jаме у Равном доцу и данас се посебно препричаваjу  поступци усташа са дjецом и неjаким бебама.    Сви тврде како њих jама ниjе хтjела, да им некаква небеска сила ниjе дала да падну у jаму већ су, попут листа, лебдjеле над понором. Тек кад би их погодили усташки меци, нестаjале су у помрчини jаме.

Изнад jаме Равни долац и данас расте jедан кракати црнограб. Један његов крак се повио изнад циjелог отвора. Преживjели из jаме причаjу да jе то тада била млаза за коjу су се многи покушавали ухватити и спасити. Дjечаку Бошку Бошковићу то jе пошло за руком. Кад су га бацили у jаму, успио jе да се ухвати за млазу и ту jе остао да виси све док га усташе ниjесу дотукле из пушака.

— Миле и Ђорђе Лалић, моjи рођаци ближњи, били су богме стасали за регруте — сjећа се Божана – Боjа Лалић, jедна од преживjелих из jаме Равни долац. Били момци као ласте и усташе се, зар, боjале да им не утеку па иг свезаше. Прво руке свакоме посебно па онда jеднога за другога и тако иг превезане гонило и над jаму догнало. Тако иг и бацило превезане. Казивали послим да jе jеднога убило из пушке па таj у jаму повукао и онога другога…

Драгиња Лалић, рођена Шуњка, жена покоjног Бранка Лалића, носила jе у наручjу двогодишњег сина. Кад jе дошла над jаму и схватила шта jе чека, бацила jе сина на страну и ухватила се у коштац са усташом Марком Бараћем, покушаваjући да и њега повуче са собом у jаму. Тако би, изгледа, и било да ниjесу остали притрчали и припуцали из пушака и пиштоља на њу те свог друга курталисали из загрљаjа оjађене маjке. Драгиња jе у самртном ропцу полетjела у jаму а за њом су одмах бацили и њеног двогодишњег сина.
Што ниjесу стигли на метак да наврзу и на нож да набоду, што ниjесу успjели у jаме да побацаjу, усташе су настоjале да покрсте и превjере. Важно jе било само да не остане крста од три прста, да погине име православно и траг се српству утре за сва времена.

Зарад спаса дjеце и породице, људи су понегдjе и пристаjали и криво се клели да примаjу вjеру католичку, сматраjући да jе боље и грешна душа него мртва глава — да ће им, кад зло мине, таj гриjех бити опроштен.
Тако се изгледа криво заклела и стара Ружа Лалић, звана Гламочка, и спасила снаху Драгињу и унуке Љепосаву и Боjу.

Потврда неког жупника из околине Купреса којом овјерава да је нека удовица са четворо чланова породице из православне прешла у католичку вјеру

Потврда неког жупника из околине Купреса коjом овjерава да jе нека
удовица са четворо чланова породице из православне прешла у католичку
вjеру

    Кад су жене и дjецу из Горњих и Доњих Руjана дотjерали на домак jаме Равни долац, међу њима jе била и Драгиња Лалић, жена покоjнога Миjа Лалића, са двиjе ћеркице. Народ су ту потрпали прво у jедну пећину и одатле почели да прозиваjу породицу по породицу и одводе их и бацаjу у jаму. На списку су прво били Бачковићи и Бошковићи, али, за чудо, прво су прозвали Драгињу Лалић и са дjецом jе упутили да иде кући гдjе jоj jе била остала стара и болесна свекрва.

Народ коjи се jош надао и вjеровао усташким причама да их воде у Србиjу и обећањима да никоме неће фалити длака са главе ако се утврди да се ниjе огриjешио о усташку власт, повjеровао jе да су усташе некако утврдиле да стара Гламочка никоме ниjе воду натрунила и да су због тога пустили Драгињу и дjецу.
Никада се ниjе сазнало шта се заправо десило и ко се смиловао Драгињи и њеноj дjеци. Причало се да jе час приjе него што jе почело бацање у jаму стигло тобож наређење више команде усташке да се прекине са убиjањем и да jе Драгиња, захваљуjући томе, случаjно избjегла жалосну судбину осталих, а да jе потом ипак прекршено наређење и до краjа остварен паклени план.

Ближе jе истини, међутим, оно што ми jе испричала Госпава Бошковић, jедна од преживjелих из jаме Равни долац.
— Неки Перић, мешчини звали га Илчина Перић, живио добро са Драгињиним човиком Миjом Лалићем, званим Мићула, коjега су од драгости звали Старешина jер jе као дите остао сироче и домаћин у кући. Били по прилици заjедно у регрутима и завjетовали се jедан другоме да ће се пазити и помагати. Е таj Перић, по прилици, ниjе дао Мићулину фамилиjу…

Све то jе, изгледа, имало своjу циjену jер су се стара Гламочка и њена снаха морале поклонити и криво заклети злогласном фра Божу Шимлеши да примаjу вjеру католичку, али су и оне, наравно, престале да иду у католичку цркву чим jе прошла усташка сила и стрепаца…
На другоj страни и самом Миjу – Мићули Лалићу се тих дана замео сваки траг и нико никада ниjе дознао шта се са њим десило, ни гдjе jе и како завршио, а по своj прилици  та моћна риjеч коjа jе спасила његову  фамилиjу ниjе могла сачувати и његову главу…

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска” у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – НАСЛОВИ – 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге “ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА” у Светосавском културном клубу у Бања Луци

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top