Koruški pohod – bitka za slovenačku severnu granicu

Novostvorene države proistekle samovoljnim priznanjima bivših republika zajedničke države (Jugoslavije) od strane članica EU i NATO imaju jedan zajednički predznak, uporno negiraju presudnu ulogu srpske vojske u Velikom ratu i svaki doprinos u borbi za njihove nacionalne granice tokom raspada Austro-Ugarske, te kasne jeseni 1918. godine.

Slovenija kao državna celina, nije ni postojala te 1918. godine već je nekoliko austrijskih pokrajina imalo homogeno slovenačko stanovništvo u različitom procentu, od većinskog do značajno manjinskog.
Dolazeći raspad Dvojne monarhije aktivirao je malu grupu nacionalno svesnih građanskih političara da se uključe u rad Jugoslovenskog odbora u Londonu, tačnije njegovog radnog dela u Ženevi, plašeći se izraženih talijanskih aspiracija za proširenje svoje dominacije kao države pobednice nad Austro-Ugarskom, ali i Austrijanaca i Mađara kao „državnih“ naroda carevine. Oktobarski raspad alpskog fronta uzrokovao je da masa od 1,5 miliona vojnika KuK armije raznih nacionalnosti, krene do svojih matičnih zemalja preko delova Slovenije u ešalonima kamiona, vozova i konjskih zaprega. Istovremeno, iz evropskog dela tadašnje Rusije pristižu i nekadašnji KuK zarobljenici koji su usput pokupili „miraz“ – antiratne ideje, boljševičku revoluciju i ideju o „komunizmu“! Sve to stvara ogromne teškoće malobrojnim aktivistima borbe za Sloveniju kao državnu celinu. Situacija u Sloveniji bila je specifična, vraćajući se sa talijanskog fronta slovenački vojnici i oficiri su već 29. oktobra 1918.godine održali u Ljubljani demonstracije. Poručnik, dr. Mihailo Rostohar javno je predložio da odreknu poslušnost austro-ugarskom caru i polože zakletvu svojoj novoj „nacionalnoj državi – Jugoslaviji“, pominjući prvi javno ime državne zajednice koja će na ovim prostorima trajati sedamdeset godina sa nasilnim prekidom tokom fašističke okupacije u Drugom svetskom ratu!

Carskim dekretom od 1.novembra 1918. godine, biti će naređeno da sve „narodne zajednice“ u Austro-Ugarskoj formiraju svoje nacionalne vojne jedinice, kako bi moglo da se spreči bezakonje i pljačka koji divljaju teritorijem „preteče EU“ u času njenog raspada, iako je bila „primer pravne države“ kako to danas uporno lažu usmereni srpski „EU usrećitelji“!

Samoproglašeno Narodno vijeće SHS (samoproglašena država Slovenaca,Hrvata i Srba) u Zagrebu donosi odluku o stvaranju „narodne vojske SHS“, deleći teritoriju na četiri vojna okruga. Slovenija kao teritorija potpada pod II vojni okrug, kome je za komandanta imenovan general-lajtnant Nikola Ištvanović, Hrvat a za načelnika štaba pukovnik Ulmanski, Srbin, obojica aktivni oficiri KuK armije.

Uprkos protivljenja iz Ljubljane, Narodno veće za Štajersku dodelilo je čin general-majora narodne vojske Rudolfu Majsteru, Slovencu, majoru KuK armije! On je već 3.novembra 1918. godine preuzeo kompletnu vlast u Marburgu (Maribor) i celoj Štajerskoj, samo sa 26 oficira i 160 vojnika 26.pešadijskog puka. Majster proglašava opštu mobilizaciju Slovenaca-vojnih obveznika i odmah počinje da stvara jedinice Narodne straže!

Nekako istovremeno u Sloveniji se pojavljuju i prve grupe povratnika Srba, bivših ratnih zarobljenika iz Nemačke i Austro-Ugarske, koje vozovima, kolima i peške stižu do Štajerske. Ugledavši poveću grupu Srba – bivših zarobljenika na čelu sa poručnikom Mirkovićem u mestu Sent Ilje, RKC sveštenik Evald Vračko istakao je na zvonik crkve obrnutu slovenač ku trobojku, stvarajući privid „srpske trobojnice“! Kada su Srbi videvši zastavu zapitali u koje mesto su stigli, objasnio im je gradonačelnik da su stigli na granicu buduće države Srbije – Hrvatske – Slovenije i da će im oni pomoći da se železnicom prebace za Srbiju. Odmah su organizovali prevoz kamionima u kasarnu Maribor, izvestivši hitno generala Majstera o njihovom prispeću i to kao vojnika Antante! Majster je insistirao da se Srbi angažuju kao oružane snage Antante u rešavanju spora sa dotadašnjim austriskim vlastima u gradu Mariboru i oružanim odredima Austrijanaca, koji su nasilno pokušavali da zaposednu celu Štajersku kao dotadašnju austrijsku pokrajinu.

Tako je formirana četa od 150 srpskih dobrovoljaca, koji su promarširali gradom Mariborom uz pratnju češke muzike a iznenađeni austrijski lokal-patrioti i policajci koji su pri premali preuzimanje Marburga, pobegoše glavom bez obzira. Pojava srpske šajkače, tada simbola pobede za sve Slovene u mrskoj carevini, učvrstila je severnu slovenačku granicu. Srpski dobrovoljci bili su embrion za nastanak mariborskog pešadijskog puka, kada je pristigla grupa slovenačkih „solunaca“ koji su bili u sastavu Jugoslovenske divizije. Njih ukupno 21 (dvadeset jedan) iz zarobljeništva u Rusiji, bili su dobrovoljci u srpskoj vojsci i oni takođe predstavljaju snage Antante, što je Majster veoma vešto koristio u rešavanju graničnih sporova sa Austrijancima.

Prva veća organizovana grupa srpskih zarobljenika iz Nemačke stigla je vozom u Ljubljanu 10.novembra 1918., gde im je priređena srdačna dobrodošlica. Transport povratnika (470 oficira i 800 vojnika) predvodio je potpukovnik Stevan Švabić koji je već bio upoznat sa odlukom o formiranju nove države. Na molbu Narodnog veća iz Ljubljane koje nema adekvatne vojne snage u samoj Ljubljani a kamo li u pokrajini Primorskoj, da im pomogne, telefonirao je Švabić pukovniku Milanu Pribićeviću u Zagreb, gde je već bila misija srpske vrhovne komande. Oni su stigli na preklinjanje predstavnika Narodnog veća SHS da im pomognu da se organizuju i spasu šta se spasti dade, od otvorenog nasrtaja novoformirane vojske Mađarske i Austrije, koje zaposedaju rubna područja koja bi trebalo da uđu u sastav buduće zajedničke države SHS, i to upravo po predlozima Hrvata-delegata Jugoslovenskog odbora.

Pukovnik Pribićević ovlastio je potpukovnika Švabića da formira srpsku vojnu jedinicu i koordiniše svoje aktivnosti sa njim kao nadređenom komandom, i predstavnicima Narodnog veća u Ljubljani. Švabić, od polovine ljudstva formira bataljon za dejstva u Ljubljani a drugi deo pod komandom potpukovnika Borisava Subotića upućuje u Zagreb. Po naređenju srpske vrhovne komande formira u Ljubljani 26.pešadijski puk kao formaciju srpske vojske, jer samo tako ima status oružane sile Antante i može da reguliše pitanja razgraničenja sa Austrijom, ali i Italijom, iako je članica Antante.

Kada su talijanske jedinice prešle demarkacionu liniju kod Vrhnike krenuvši da zaposednu rudnike uglja u Trbovlju, potpukovnik Švabić ih je najpre upozorio notom a potom uputio bataljon srpskih dobrovoljaca sa 12 mitraljeza pod komandom kapetana Kujundžića, kao otvorenu pretnju agresoru.

Talijani su se hitno povukli do utvrđene demarkacione linije koja im je dodeljena Londonskim ugovorom 1915., ne želeći oružani sukob sa srpskom vojskom.

Kada je 1. decembra obnarodovano ujedinjenje sa Srbijom i nastanak zajedničke države u Ljubljani je održana veličanstvena proslava, te tako časopis „Slovenski narod“ u broju od 2. decembra opisujući svečanost citira reči Antona Korošeca vođe slovenačke Ljudske stranke koji radosno izjavljuje:
„Slovenci su zahvalni Srbiji i srpskoj vojsci, jer ona mnogo čini za odbranu naše teritorije“.

Na svoju inicijativu, a bez usaglašavanja sa pukovnikom Pribićevićem kao predstavnikom srpske vrhovne komande kod Narodnog veća SHS u Zagrebu, pokreće Narodno veće u Ljubljani „veliku ofanzivu“ prema Koruškoj pod komandom slovenačkog pukovnika Milana Bleiweisa i majora Alfreda Lavriča. Oni planiraju upotrebu 610 oficira i 8315 vojnika koliko ih imaju u evidenciji, ali u borbama aktivno učešće uzima samo 2500 boraca, od čega je 500 Srba – dobrovoljaca. Kada je energična austrijska ofanziva zapretila potpunim vojnim porazom te slovenačke vojske, po naređenju srpske vrhovne komande pokrenuo je general Krsto Smiljanić kontraofanzivu sa jedinicama srpske vojske (tri pešadijska puka i artiljerija) i potisnuo austrijske trupe nazad, prodirući u Korušku. Na mirovnoj konferenciji u Parizu, žaliće se austrijski predstavnici da su ove borbe vođene posle potpisivanja sporazuma o prekidu neprijateljstava i zahtevaće da im se vrate te teritorije, dobivši odmah zato otvorenu podršku Italije. Srpski naučnik Mihajlo Pupin lično će pisati američkom predsedniku Vilsonu, insistirajući da se Bled dodeli Sloveniji kao njen neotuđivi deo. Međunarodna arbitraža u Parizu presuđuje da se u Koruškoj održi plebiscit, izjašnjavanje svih stanovnika u kojoj od novih država žele da ostanu, u Austriji ili SHS. Te odluke srpska vlada i prihvata i poštuje, jer samo ona ima legitimitet u novonastaloj državi SHS.

Srpska vlada je prepustila Narodnom veću u Ljubljani da organizuje rad na terenu sa slovenačkim građanima, koji su većina u Koruškoj. Međutim, sveštenstvo RKC organizuje aktivnu kampanju za ostanak u Austriji i pod njihovim uticajem na izjašnjavanju se većina Slovenaca odlučuje za katoličku državu Austriju, a ne za zajedničku državu SHS u kojoj su Slovenci narod, ali u zajedničkoj državi sa pravoslavnim Srbima i SPC što veoma brine RKC i Vatikan.

U vreme komunističke vlasti, uporno su slovenački komunisti umanjivali učešće, značaj i rezultate uloge srpske vojske u borbi za slovenačku severnu granicu, uz zlonamerno isticanje navodno nedovoljne angažovanosti srpske vlade oko priprema slovenačkog stanovništva za plebiscit u Koruškoj, kao primer „velikosrpske“ šovinističke politike.

Pre bilo kakve „zaboravnosti“ o učešću Srba u borbama za severnu granicu nekadašnje zajedničke države, neka slovenački istoričari ponovo pročitaju tekst one spomen-ploče u Austriji gde jasno piše čija je konjica stigla dotle, te daleke 1918. godine! Jesu li možda nosili domobran ske kape (slovenačkih domobrana )ili pobedničku srpsku šajkaču?!

Danas, vek posle, „zahvalna slovenačka braća“ učestvuju u obuci buduće vojske Kosova i glasaju za učlanjenje dela Srbije u UNESCO, vraćajući tako zahvalnost potomcima svojih oslobodilaca!

Izvor: Fond Strateške Kulture

Vezane vijesti:

Dvanaest odličja ratnika Stojana

Lenka, hrabra ratnica sa Tare

„Šlihtanje“ ili uzaludna nada EU preumljenika