fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Комеморација у Камничкој Бистрици Црногорцима, Бокељима и Херцеговцима умореним маја и јуна 1945.

У суботу 12. јуна 2021. одржани су у долини Камничке Бистрице, близу Љубљане, литургија и помен за душе између 3.500 и 6.000 жртава који ту леже, у шест масовних гробница, већ 76 година. Ријеч је о монархистичким борцима и људима придошлим са њима у збјегу из Црне Горе, Боке и Херцеговине, који су убијени након краја Другог свјетског рата.
Помен жртвама у Камничкој Бистрици

Приредио: Никола Милованчев

Долина Камничке Бистрице је једна од бројних локација на подручју Словеније, на којима се налазе посмртни остаци бројних припадника српског народа, бораца некомунистичких формација и чланова њихових породица, који су одлуком Јосипа Броза усмрћени без суда крајем маја и у јуну 1945. године. Било је то послије завршеног рата, противно свим међународним конвенцијама ратног права, и противно свим нормама човјечности а налогодавац и починиоци тих злочина су прошли некажњено, никада им није суђено. Убијани су ухваћени људи који су били старији од двадесет година – и неборци.

Мјесто једне од масовних гробница

Задње двије деценије је Република Словенија почела са уређивањем мјеста масовних гробница из 1945, а прије неколико година је донесен и закон, који осигурава поштовање основних цивилизацијских норми у вези пијетета према усмрћеним људима. Још 1994. се на обиљежавању стратишта у Камничкој Бистрици ангажовала општина Камник, а помоћ је пружало и друштво Демос из Камника.

Натпис на капели у Камничкој Бистрици

На идентификацији жртава су се дуго година ангажовали потомци жртава из Будве, окупљени око удружења Открићемо истину, коју су водили пок. г. Душан Никлановић и његов брат Владо, а сјећање на жртве подупирали су Митрополија црногорско-приморска СПЦ и почивши митрополит Амфилохије Радовић. На комеморацији 2015. је, у присуству митрополита Амфилохија, откривена и скромна спомен-капела; том приликом је био присутан и тадашњи градоначелник Камника а каснији предсједник владе Словеније г. Марјан Шарец. На жалост, ове године, због епидемиолошких разлога, потомака пострадалих из Црне Горе није било.

Бесједа Николе Милованчева

Након литургије и помена, присутнима на комеморацији се обратио замјеник градоначелника Камника г. Александер Уршич а затим је о догаљањима са краја 1945. бесједио правник и публициста г. Никола Милованчев, који је потсјетио на историјска догађања са краја Другог свјетског рата. Милованчев је на крају свог излагања прочитао имена митрополита Јоаникија Липовца, ухапшеног тада у Словенији а касније умореног код Аранђеловца, и још 64 свештенослужитеља и богослова Митрополије црногорско-приморске СПЦ, убијених маја и јуна 1945. у Словенији.

÷

За наше читаоце, ево кратког приказа тих дешавања.

Почетком априла 1945. се нешто више више од 10.000 монархистичких бораца из Црне Горе, Боке, источне Херцеговине и источне Босне , нашло на Лијевче Пољу код Бања Луке, у жељи да се пробију према Словенији и Савезницима. Са њима је било и близу 3.000 болесних од тифуса и рањеника, као и више хиљада чланова породица.

Преморени, са врло мало хране, а борци скоро без муниције и без тешког наоружања, нашли су се у обручу далеко надмоћнијих усташко-домобранских и партизанских снага: 27.940 усташа и домобрана и око 10.000 партизана са Козаре. Павелић је, иако крај рата био близу, оцијенио да је најважније бацити близу тридесет хиљада бораца на уништење јединица Павла Ђуришића.

И руководство партизанског покрета је очито сматрало да је то важнији задатак него нпр. усмјерити десет хиљада партизана према ослобађању логора у Јасеновцу, барем симболички, мјесец дана прије краја рата. У таквим околностима, успркос надљудском труду појединих јединица и привремених успјеха, пробој према западу је био немогућ.

Усташко-домобранско-партизански обруч био је помогнут и њемачком тешком далекометном артиљеријом, а усташе су у борбу убациле и тенкове и борна кола. Нацистички и усташки сарадник Секула Дрљевић је издао летак, који је бацан из усташких авиона.

У таквим околностима, Павле Ђуришић се одлучио на предају. Са њим су усташе ухапсиле око 150-200 људи, водећих официра и пратњу и одвеле их у систем јасеновачких логора. Усташе су улогу „судије“ препустиле свом слузи Секули Дрљевићу. „Суђење“ је било у складу са усташком праксом: Секули Дрљевићу је било довољно три минута времена да око 150 – 200 људи осуди на смрт (Весељко Копривица: Од Везировог до Зиданог Моста, недељник Монитор, 2009. год.), што су његови усташки господару са радошћу извршили.

За Павла Ђуришића и барем за тридесетак његових најужих сарадника се зна да су живи бачени у усташки крематориј инж. Пичилија у логору Јасеновац. Послије предаје, остатак војске и збјег су наставили пут према Словенији, гдје су их средином маја 1945. заробили партизани.

Осим стратишта у Камничкој Бистрици, једно од већих стратишта је код мјеста Дол при Храстнику: по свједочењу преживјелог, тада петнаестогодишњег младића, Драгољуба Мићовића из Рудог, тамо је убијено око двије хиљаде монархиста (Драгољуб Мићовић: Хроноика породице са Тромеђе, Београд, 2005, стр. 124 – 130).


Више од истог аутора: Колумнисти – пријатељи – Никола Милованчев

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: