Коме да кажемо да смо још живи? (3)

„Овде је све `на изволите`. Нема ни старих, а камоли младих да стану у одбрану сопственог прага. То Албанци користе и просто као да се утркују ко ће прије ући у српски посед и заорати бразду“, наводи Радош Јашовић из села Сига

Приредили: Неђељко ЗЕЈАК и Ненад ТАДИЋ

Село Сига, десетак километара удаљено од центра Пећи, претворено је у пустош и рај за лопове, док се неколико преосталих Срба, махом стараца, сваку ноћ брине за своју безбједност.

О СОПСТВЕНОМ СЕЛУ ИНФОРМИШУ СЕ ПУТЕМ МЕДИЈА?!

О страху и одсуству слободе кретања у Сиги најбоље говори чињеница да су малобројни мјештани тек путем медија сазнали да је спаљена кућа Максима Јашовића на другој страни села?!

Од 400 Срба, колико их је живјело до 1999. године, опстало је њих неколико. Уплашени су да ће за неку годину или најкасније коју деценију, село остати без Срба пошто је најмлађи становник рођен 1962. године, а и он, како каже Срни мјештанин Томо Јашовић, у родно село долази само љети да обиђе имање.

Згаришта, обијене и порушене куће, дворишта зарасла у трње и њиве у које посљедњих 16 година српска нога није крочила – најупечатљивије су слике села Сиге.

„Овде су Срби збрисани. Остало је неколико стараца у делу који се ослања на Брестовик. Бројимо дане и плашим се да за неку `ситнеж од година` овде неће бити Србина“, каже старина Томо.

Он живи са супругом Драгињом, која је, углавном, везана за постељу и покушава да, упркос поодмаклим годинама, ручном косом среди двориште да не зараста и да се пошаље порука да у његовом дому има живих душа.

У Сиги је прије неколико година на згариштима изграђено 35 кућа. Двије-три су већ спаљене, а већина осталих је опљачкана, објашњава и мјештанин Радош Јашовић.

„Овде је све – `на изволите`. Нема ни старих, а камоли младих да стану у одбрану сопственог прага. То Албанци користе и просто као да се утркују ко ће прије ући у српски посед и заорати бразду“, наводи Јашовић.

Преостали Срби страхују од јачег, моћнијег и заштићенијег, а то су данас Албанци.

Радош каже да је спаљена кућа његовог брата, који је преминуо прије три године. „Нема ко ни да се стара о нама, а камоли да обилази и брине се о голим зидовима“, резигниран и видно уплашен прича Радош и напомиње да сви знају ко су лопови и пиромани у Сиги.

СОЉА ЖИВИЋ: КОМЕ ДА КАЖЕМО ДА СМО ЈОШ ЖИВИ?

У Старом Грацку, код Липљана, познатијем по масакру над 14 српских жетелаца у јулу 1999. године, живот замире, а зимске ноћи опомињу насљеднике страдалника да је ово село, настањено Херцеговцима, на мети албанских тајкуна и криминалаца.

Никога нема да бар сврати и саслуша муке и невоље преосталих 250 Срба. Послије дужег времена навратио је Далибор Јевтић, министар за заједнице и повратак у привременој влади самопроглашеног Косова.

Већ 16 година преостали мјештани се жале и „исповиједају“ разним политичарима и „душебрижницима“ и апелују да буду пронађене и кажњене убице жетелаца, али од тога до данас нема ништа.

То је један од услова какве-такве нормализације живота у овом заборављеном селу које нестаје, мада у њему и даље има 27 дјеце до 18 година, која се надају да ће једног дана моћи бар да шутирају лопту без пратње родитеља.

Соња Живић, супруга убијеног Радована Живића, каже Срни да је због немоћи и безакоња, као и неодговорности и незаинтересованости оних који се испред табле са именима страдалих „заклињу у правду“, велики број породица продао имања.

„Не тражимо ништа друго изузев да сврате у Старо Грацко и чују да у овом селу има још живих“, каже Соња Далибору Јевтићу.

Огорчен је и предсједник села Зоран Ћирковић и наводи да су у центру села на темељима кућа страдалника никла здања у власништву Албанаца, који нису бирали начин како да уђу у срце Старог Грацка.

О убиству четрнаест жетелаца зна се сваки детаљ, планови и организација, зна се шта је група терориста под именом „Фортуна“ урадила и још ради. Позната су њихова имена, као и оних који су злочин у Старом Грацку прекрили велом тајне.

САМООДОБРАНА У ПАРАЛОВУ КОШТА 50 ЕВРА!

Безнађе и страх, не толико од смрти, колико од батина, оковали су Србе из села Паралова у општини Ново Брдо, удаљеном неколико километара од главног пута који Грачаницу повезује са Гњиланом.

У селу је од 1.000 становника, колико их је живјело до 1999. године, остало 150 мјештана настањених у педесетак кућа у махалама удаљеним по пет-шест километара.

Страх и безнађе додатно уноси косовска полиција, која сарађује са Албанцима насилницима, па они по одласку патроле настављају да тероришу преостале мјештане, махом старије људе.

Случај Петре Стојковић (74) потврда је безвлашћа и самовоље Албанаца пошто ова старица, иако је претучена, мора да плати казну од 50 евра или да оде у тродневни затвор јер је, истјерујући овце из врта у којем је засадила паприке, „нарушила јавни ред и мир“.

Прије двије године, каже она Срни, бивши пријатељ њеног супруга – Албанац из сусједног засеока чије име из страха не смије да помене, пустио је стадо оваца и крава у њено двориште и врт површине десетак метара квадратних.

Узела је штап без којег не може ни да се креће и покушала да истјера стоку. У том тренутку насилник, вршњак њених синова, притрчао је и дебелим штапом ударио је по ногама. Затим јој је запријетио да ће је заклати и да ће јој обје ноге поломити.

У врту је касније нашао син Драган, запослен као медицински техничар у локалној српској амбуланти.

Почетком ове године судија за прекршаје из Гњилана, умјесто да изрекне пресуду насилнику, казнио је ову старицу са 50 евра или тродневним затвором.

(наставиће се)

Извор:

Везане вијести:

Хроника прећутаног апартхејда (1)

Тапије нису довољне да се сачува земља (2)

Кад робијаши шаљу у затвор (4)