Колинда зна историју, а диви се усташама

Театрална шетња председнице Хрватске пацовским леглима пацовских канала саставни је део пројекта рехабилитације усташких злочинаца

Оно што не би смело никада да се догоди, управо се догађа у Хрватској. Свеукупне антифашистичке снаге, унутрашње и спољне, полако али сигурно губе битку против рехабилитације усташтва јер је сваки њихов протест пуцањ у празно. Отпори усташтву све су блеђи: српска мањина је из прагматичних разлога званично у коалицији са проусташким ХДЗ; држава Србија је увела тромесечни мораторијум на изјаве о проблемима из прошлости који оптерећују међудржавне односе; осуду Хрватске од стране јеврејских организација анулира партнерски однос јеврејске државе са Хрватима око куповине ескадриле половних ловаца и тако укруг. Критике од стране дела хрватске опозиције су политикантске, јер их они данас осуђују а сутра подржавају. Утисак је да су се сви уморили од скретања пажње онима који једини то могу зауставити, а јасно је да неће. Да није понеке проусташке дрскости хрватских званичника, процес би текао још неприметније. Тако нас је недавно хрватска председница Колинда Грабар Китаровић једном провокативном изјавом заинтересовала за мотиве и циљеве њене јужноамеричке турнеје, која би иначе протекла потпуно незапажено.

ПОЧАСНА ГРАЂАНКА 

Колинда је, примајући повељу почасне грађанке Буенос Ајреса, рекла: „Многи су Хрвати у Аргентини пронашли слободу након Другог светског рата у којој су могли сведочити своје домољубље и истицати своје оправдане захтеве за слободу хрватског народа и домовине.“ Свакога ко ишта зна о бекству усташких злочинаца по завршетку Другог светског рата, ова изјава подсетила је на чувене пацовске канале Ватикана. Тек након те изјаве њена посета је добила прави публицитет. Реаговао је и Ефраим Зуроф, директор Центра „Симон Визентал“: „Или се диви усташама, или не зна историју.“ Постало је потпуно јасно да циљ турнеје није посета исељеницима нити некаквим хрватским заједницама насталим из економских разлога него управо пацовским леглима пацовских канала. Зашто баш њима, када је хрватска заједница у Јужној Америци много шири појам?

Усташе су после рата оснивале своје усташке организације и удружења, али су врло брзо, онако агресивни какви су били, преузели иницијативу и у неким старим удружењима Хрвата. Колинда није наивна, и потпуно је свесна кога посећује јер готово да нема удружења или заједнице Хрвата у Јужној Америци који традиционално не обележавају „10. травањ“, дан оснивања НДХ. Ако жели њихову наклоност, мора бар нешто да каже што би домаћине уверило да су на истим политичким ставовима. Постоји неколико јаких разлога Колиндине турнеје. Први разлог је већ поменут – придобијање наклоности, пошто Колинда због економских проблема нагло губи поверење гласача у Хрватској, па то жели надоместити гласачком машином из дијаспоре. Други разлог је настојање да Хрвате из дијаспоре подстакне на повратак у Хрватску, како би се бар донекле неутралисао горући проблем исељавања младих. Трећи разлог је новац, јер хрватска дијаспора је још од оснивања ХДЗ и „Домовинског рата“ крава музара која намиче своте потребне за очување проусташке власти. Поред тога, наравно да је турнеја саставни део плана рехабилитације усташких злочинаца, и то њени домаћини јасно морају да виде.

КРВАВО ЗЛАТО

Новац јужноамеричке усташке емиграције и богатство појединих усташких породица веома су спорни, и данас подложни преиспитивању, пошто ратни злочин не застарева. Први задатак главног организатора пацовских канала, свећеника Крунослава Драгановића, саветника делегације НДХ при Светој столици, био је да у Аргентину тајно пребаци усташко злато опљачкано од српских и јеврејских жртава у НДХ. То злато је након пребега усташких главешина у Аргентину раздељено и приватизовано. Усташки покрет и усташке главешине све време су овај транспорт приказивали као легалне државне резерве злата НДХ, што је неодржива тврдња јер се ради о квазидржави која није имала баш никакве економске основе да током рата легално ствара резерве у злату, него је гола истина да је све резултат злочиначке пљачке и убистава. Међу тим златним полугама било је и оних које су претопљене од златних зуба жртава из Јасеновца.

Тим опљачканим крвавим златом покренут је бизнис и стечено богатство пробраних усташких породица. На пример, једна од најбогатијих и најуспешнијих личности из пацовске колоније у Аргентини био је нико други до зет Анте Павелића, усташки официр и дипломата Срећко Пшеничник. Никоме ко има савест није било тешко закључити да је опљачкано злато било подлога његових банкарских успеха. Срамно је за Јужноамериканце, али и за неке Европљане што су га третирали као успешног пословног човека, тако да је једно време био на престижној функцији директора француске фабрике аутомобила „Ситроен“ за Јужну Америку.

Други пример успешног „пословног човека“ из пацовског легла је млади усташа (како га зову) Томислав Фрковић, унук министра шумарства НДХ Ивице Фрковића. Он је – као председник хрватских удруга и установа Републике Аргентине, челник Хрватске републиканске заједнице, уважени члан усташке причуве у Аргентини која сваке године обележава „10. травња“ – био један од главних домаћина хрватске председнице. Тешко је отети се утиску да су и његови пословни успеси и богатство проистекли из опљачканог усташког злата које је у расподели припало његовом деди. Све то Колинди Грабар Китаровић није сметало, чак ни онда када се Фрковић ватрено устремио на хрватски Устав на који се заклела, и тражио брисање свега што асоцира на антифашистичку прошлост Хрватске.

Многи усташки злочинци умрли су у Аргентини као слободни људи. Наравно да њихова деца и унуци не могу бити одговорни за злочине. Међутим, они су васпитани по усташкој традицији и користили су новац опљачкан од српских и јеврејских жртава, тако да њихово богатство није легално нити законито. Веза: Јасеновац – Блајбург – Аргентина и данас је јасно видљива, иако Колинда редовно спомиње Блајбург, а на Јасеновац заборави. Тако без стида и срама по Јужној Америци јури донације и инвестиције за ХДЗ и Хрватску, па и оне настале од златних зуба усташких жртава.

ТРАНСФОРМАЦИЈА ХРВАТСКИХ АНТИФАШИСТА

То што Колинди не смета језиво порекло новца проусташких „бизнисмена“ јесте помало чудно, ако се зна да она потиче из партизанске породице и да јој је деда био партизан. Да ли је као средњошколка променила став током школовања у САД па је злочинце прогласила жртвама а жртве злочинцима, или је злочин као нешто нормално прихватила касније, током службовања у централи НАТО-а, који је због својих војних интервенција по свету и сам постао злочиначка организација? Можда та трансформација антифашиста у усташе у Хрватској није толико чудна јер је постала пракса – Стипе Месић, Зоран Милановић, Фрањо Туђман, Јосип Перковић, па зашто не и Колинда Грабар Китаровић.

УСТАШКА ТЕРОРИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА ХОП 

Наравно да је хрватској председници добро позната злочиначка историја усташког покрета у Аргентини. Усташки лоби посебно је јак у овој држави и многи проусташки настројени Хрвати су у државном апарату. Није Колинда случајно постала почасни грађанин Буенос Ајреса, иако нема баш никакве заслуге за овај чувени град. Једино хрватско што је било јако у овом граду је изворна и најважнија усташка терористичка организација – Хрватски ослободилачки покрет (ХОП) који је далеке 1956. године основао поглавник НДХ др Анте Павелић, и који се разгранао широм света, где год је било одбеглих усташких злочинаца.

Све се одвијало под будним оком америчких и енглеских обавештајних служби, које су подржале усташко организовање јер се савршено уклопило у њихове велике тајне операције припреме специјалних снага за борбу против комунистичких земаља. Није сметало што је ХОП извео бројне терористичке акције према југословенским представништвима и грађанима у иностранству, па и у Југославији. Ту је први пут Запад прихватио поделу на добар и лош тероризам. Та несретна подела одржала се до данас, и представља основни проблем у борби против тероризма.

Већ седамдесетих година покренут је конкретан план западних сила за разбијање Југославије по старој идеји усташа из Аргентине. Са том идејом у Торонту је основано Хрватско народно вијеће (ХНВ) као „кровна“ организација у коју ће ући скоро све усташке организације широм света.

Америчке обавештајне службе буквално су „опрале биографију“ усташких организација и од фашистичких злочинаца и терориста направиле „политичку“ организацију која се касније колективно утопила у ХДЗ. Како би замаскирали везу са усташама, за председника је постављен Мате Мештровић, син познатог вајара Ивана Мештровића, свеучилишни професор и ратни ветеран САД.

Иако је ХОП практично утопљен у ХДЗ, Павелићев зет Срећко Пшеничник је ипак 1991. године регистровао странку у Загребу под тим именом, партију која је учествовала на изборима у Хрватској. Била је то порука свима да ће се и нова Хрватска градити на усташким принципима. ХОП није имао већег успеха на изборима, али по томе не треба закључити да Хрвати нису прихватили усташе, јер су они већ били увелико распоређени у званичне државне институције Хрватске линијом ХДЗ-а коме су се колективно прикључили.

БРИСАЊЕ СРБА ИЗ ИСТОРИЈЕ ХРВАТСКЕ 

Бледа осуда Колиндиног понашања у Аргентини подстакла је нове државне акције засноване на идејама усташког покрета које треба да се реализују кроз измене Закона о гробљима. Више нема дилеме да је усташки покрет претопљен у ХДЗ постигао пун успех о питању етничког чишћења Срба из Хрватске, уз сагласност и конкретну помоћ водећих држава НАТО-а. Државне институције Хрватске сада врше техничке припреме да, након етничког чишћења живих, етнички почисте и мртве Србе. За то им није потребна конкретна помоћ него прећутна сагласност Запада, која сигурно неће изостати. Још се није охладила аргентинска афера, а одмах по повратку Колинде у Хрватску покренута је нова – гробљанска. Веће за суочавање са прошлошћу тражи измене Закона о гробљима јер је утврдило „да се споменици који величају српску агресију налазе на хрватском тлу“. Ову тезу потврђује и највиша научна институција у Хрватској, Хрватска академија знаности и уметности (ХАЗУ), која каже да су то „гробови агресора са непримереним садржајем“. Суштина је у томе да такве споменике треба уклонити „на законит начин“ и у вези с тим се тражи најбоља солуција.

Као пример наводи се запис на споменику Вукашину Шошкоћанину на гробљу у Борову Селу: „И сада гледам Борово, рођено моје село, браћу и сестре и српске борце. Моје битке бију жестоко, поносно дижу чело и српске заставе високо и тврдо у српској земљи стоје.“ Готово је сигурно да ће хрватска власт по основу овог натписа претрести сва српска гробља у Хрватској и порушити све што асоцира на Србију и српско. Нагађа се да би и ћирилични натписи могли бити спорни. Било како да се реализује ова срамна и нецивилизована намера, јасно је да јој је циљ брисање историјских трагова српског постојања на тлу садашње Хрватске по идеји усташког покрета.

Види се да хрватска власт и научне институције Хрватске имају великих проблема око писања нове хрватске историје. Још увек не могу, јер још није време, да у историју Хрватске убаце усташки покрет као позитиван и државотворни. У тој историји не сме да се види ни улога Срба у стварању Хрватске, јер би се тада знало да Срби нису случајно у Републици Хрватској били државотворни конститутивни народ и да су злочином и прогоном претворени у националну мањину. Зато предстоји етничко чишћење и мртвих Срба и потпуно брисање Срба из историје Хрватске.

Ако ово могу да остваре председница Колинда Грабар Китаровић и премијер Андреј Пленковић, онда све могу, и у праву су када сматрају да је све што се дешавало у Аргентини обична ситница према ономе што се сада дешава у Хрватској. За то време, они што могу да их обуздају – ћуте, а антифашистичке снаге, укључујући и српски корпус, посустају и губе битку.

Стравичан злочин у Јасеновцу је највећи проблем у процесу рехабилитације усташког покрета. Зато ових дана Влада Хрватске званично тражи документа која сведоче о злочину а која су архивирана у Србији. И то не било каква него оригинална, и позивају се на некакав међудржавни договор који је потписао Горан Свилановић. Јасно је да они не траже документа да их проуче (за то су им довољне и копије) него да их униште. Тако би могли наставити умањивање усташких злочина и усташки покрет ставити у светли део историје нове независне Хрватске, као револуционарни и државотворни. То је само покушај, јер и они добро знају да у овој Влади Србије нема идиота који би био саучесник у њиховом прикривању злочина.

Аутор: Љубан Каран

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Ово су сви високи усташки званичници који су побегли у Аргентину и затровали хрватску дијаспору

Китаровићева ћутала пред усташком реториком

Колинда Грабар Китаровић у вртлогу политике и усташтва