Ko se plaši mrtvog kralja

Zašto se i danas krije prava istina o ubistvu Aleksandra Karađorđevića. Evropski arhivi nedostupni za istraživače, koji bi da reše misteriju marseljskog zločina

POLITIČKA pozadina atentata na jugoslovenskog suverena, 9. oktobra 1934. godine, ostala je velika nepoznanica. Interes evropskih sila da se ne insistira na otkrivanju ko je zapravo bio organizator ovog krvavog događaja, u kontekstu rasporeda snaga s početka tridesetih godina prošlog veka, može biti lako shvaćen i objašnjen. Međutim, nejasno je i neobjašnjivo zašto su pojedini evropski arhivi, i to oni u kojima bi se, po svemu sudeći, pronašao odgovor ko su inspiratori i finansijeri ovog političkog zločina, i u 21. veku zatvoreni i nedostupni za istoričare istraživače. Kome i zašto odgovara da istina o marseljskoj tragediji ostane pod velom istorijske tame?

PRVI nagoveštaj da nikome ne odgovara da se otkrije pozadina marseljske tragedije koja je uzbudila ne samo Evropu već i vasceli svet, stigao je iz Londona. Još se nije osušila štamparska boja sa stranica vodećih svetskih prestoničkih listova o sahrani u Beogradu kada je 30. oktobra 1934. godine (svega tri nedelje posle atentata) u britanskom Kraljevskom institutu za međunarodne odnose održano predavanje Siton-Votsona, poznatog istoričara i odličnog poznavaoca južnoslovenskih prilika, „Ubistvo kralja Aleksandra – Pozadina i efekti“. Ključni aspekti i glavni tok sa ove tribine, sa iscrpnim i dobro ilustrovanim stavovima učesnika u raspravi – a to su bili predstavnici političke i naučne britanske elite, publikovani su u januaru 1935. godine.

U diskusiji posle predavanja, predstavnici britanskog establišmenta, koji su činili publiku, nemilosrdno i cinično su napali Siton-Votsonov „suviše blagonaklon“ stav prema kralju Aleksandru i Jugoslaviji. Njihov stav je bio da se ne sme dozvoliti da istraga o ovom zločinu ode suviše daleko…I nisu dozvolili. Istraga nije otišla „suviše daleko“. Pored ovakvih saveznika, kome su još potrebni neprijatelji…

U VREME održavanja ove tribine, i zvaničan stav Britanije i Francuske prema događaju u Marselju jasno se iskristalisao. Počeo je neviđeni pritisak na Jugoslaviju da nikako ne sme da optuži Musolinija, već da oštricu napada treba da usmeri na severnog suseda. Direktiva je glasila – optužujte Mađare do mile volje. Međutim, ni to nije dugo trajalo. Kneza Pavla upozoravaju da se propaganda protiv Mađarske smanji, navodno zbog ispada prema mađarskoj manjini u Jugoslaviji.

Novembra 1934. godine, ser Aleksander Kadogan, direktor Forin ofisa, na margini izveštaja o atentatu na Aleksandra je napisao: „Za ubistvo u Marselju najveća odgovornost leži na Italiji, ne na Mađarskoj, ali mi to ne možemo i nećemo javno reći.“

I Francuska će se ponašati kao Britanija. Čak i gore. Ona je imala trojicu Pavelićevih terorista u svom zatvoru, ali nije uopšte žurila da ih izvede na suđenje. Odmah posle pogibije Bartoua, Pjer Laval postaje ministar spoljnih poslova, čovek koji će biti predsednik Petenove izdajničke vlade u Višiju. On je izjavio da je njegov prvi potez u spoljnoj politici da poseti Musolinija i da tako izgladi odnose sa Italijom.

I MNOGO decenija kasnije, odnos Londona prema presudnom političkom atentatu, između dva rata, nije se promenio. O tome najbolje govori svedočenje Staniše Vlahovića, profesora na Univerzitetu u Birmingemu u Velikoj Britanija, koji je objavio prilog u „Političkoj reviji“ broj 2, za 2004, godinu, „Pogibija kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju 1934. godine“. Autor u prilogu piše o jednom neverovatnom događaju kada je iz britanskog državnog arhiva nestala sva dokumentacija o likvidaciju jugoslovenskog mohnarha.

– O ovoj temi počeo sam ozbiljno razmišljati 1984. godine… Mislio sam tada da tekst (studiju) o ubistvu kralja Aleksandra podelim u dva dela, da prvo obradim deo njegove vladavine od 1921. do 9. oktobra 1934, kad je poginuo u Marselju u Francuskoj. Drugi deo bi obuhvatio istraživanje o tome kako je do pogibije došlo… Zbog toga sam rešio da prvo proučim ono što postoji u Britanskom državnom arhivu. To je bilo 9. i 10. februara 1984. godine, kada sam proveo dva dana u Arhivu u Londonu. Na moje veliko iznenađenje, pored dokumenata na engleskom jeziku koji su mi bili neophodni, naišao sam i na obilje važnih dokumenata na francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku – naveo je Vlahović.

IZ OBJEKTIVNIH okolnosti profesor Vlahović je morao da prekine istraživanje, pa se ponovo obreo u lodonskom arhivu februara 1987. godine. I doživeo je šok: „… u arhivu nije više bilo ni traga od dokumenata na francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku. Čak nije bilo ni dokumenata na engleskom o periodu od kraja 1929. do oktobra 1934. godine. Nije bilo ni kataloga u kojima su dokumenti bili zavedeni.“ Vlahovićevi pokušaji da dozna šta se dogodilo sa dokumentima ostali su bezuspešni, bez odgovora. Očevidno da je građa od njega sklonjena.

I osamdeset godina od osude na smrt prvog jugoslovenskog kralja, arhivi nastavljaju da kriju tajne o zaveri protiv njega. Sličnu sudbinu, poput profesora Vlahovića u britanskom državnom arhivu, doživeće nekoliko naših istraživača u Parizu.

Krajem aprila 2014. godine, profesor Predrag Simić izjavio je za „Večernje novosti“ da se izveštaj francuske državne komisije o atentatu na kralja Aleksandra Karađorđevića 1934. u Marselju nalazi pod embargom i 80 godina posle tog događaja, verovatno zbog toga što bi njegovo objavljivanje i danas moglo da proizvede političku štetu.

Simić je rekao i da su bili uzaludni svi njegovi pokušaji da u Francuskoj dobije taj izveštaj dok je bio ambasador u Parizu i da je odbijan pod raznim izgovorima. On ocenjuje da su, verovatno, odnosi sa Italijom razlog zašto Francuska i danas drži izveštaj o atentatu pod embargom.

Mile Bjelajac, poznati istoričar vojno-političkih prilika, u nekoliko navrata boravio je u Francuskoj. Otišao je do Eks an Provansa gde je bilo suđenje atentatorima i stalno je doživljavao istu stvar. Kada bi uneo na kompjuteru odrednicu u bezi sa atentatom, na ekranu bi se pojavila crvena boja s natpisom „nedozvoljeno za upotrebu“. Pokušao je da u dosijeu Andrea Tardijea, poznatog francuskog diplomate, proveri prepisku s kraljem Aleksandrom. Takođe je dobio odgovor da to ne postoji. Inače, Tardije i Aleksandar su bili prisni prijatelji, i Francuz ga je ubedio da 1929. godine privremeno suspenduje parlamentarni život dok se koliko-toliko političke prilike u zemlji normalizuju.

U VREME kada je Simić bio ambasador, u Parizu je boravila i Vjera Mitrović, tada direktor Arhiva Jugoslavije, kasnije Arhiva Srbije i Crne Gore. I ona je prošla poput njenih prethodnika: uz jednu dopunu da gospođi Mitrović nije bio dostupan ni dosije kralja Petra Karađorđevića Oslobodioca. Kao znak dobre volje, Francuzi će joj ponuditi dokumentaciju o Marinkoviću, prvom poslaniku Srbije u Parizu, pre Berlinskog kongresa.

Otvaranjem ove Pandorine kutije i „čeprkanjem“ po njoj otkrićemo da ona nije imala jedno, ni duplo, ni troduplo, već petoduplo dno. Berlin, Moskva, Rim, Budimpešta, Sofija…, svako je imao poneki razlog da Aleksandar i Bartu nestanu s političke scene u tom trenutku. Svojih razloga imale su i ustaše, VMRO i jugoslovenski komunisti. A Pariz i London sigurno ne bez razloga drže pod embargom dosijea o ovom političkom atentatu… Verovatno zato je njihovo ubistvo još pod velom tajne.

RAZREŠENjE MARSELjSKOG ČVORA

PREĆUTKIVANjE ovog dela istorije tridesetih godina prošlog veka nameće otvorene sumnje da se u Marseljski atentat upetljala gotovo sva versajska Evropa, i da je svim glavnim i sporednim igračima bilo u interesu da se sklone i kralj Aleksandar i Luj Bartu. Na inicijativu kralja Aleksandra, Mala antanta, vojni savez Čehoslovačke, Rumunije i Jugoslavije, početkom februara 1933. godine prerastao je u političku i ekonomsku zajednicu, jednu vrstu preteče Evropske unije, koja postaje peta sila Starog kontinenta.

Sa nestankom Bartua, na političku scenu Francuske i Evrope nastupa Pjer Laval, koji će vrlo brzo izmenjati sve značajne ministarske portfelje i završiti kao predsednik kvisliške Petenove vlade u Višiju.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Kralj Aleksandar I Karađorđević – zablude i činjenice

Žalost u Dubrovniku posle atentata na kralja Aleksandra

Dragomir Anđelković: Temelji moderne srpske tragedije