Knjiga Milana Ružića „Narod za izdavanje“ – nagoveštaj novog velikog pisca

Akademik Matija Bećković imao samo reči hvale za mladog pisca, navodeći da se „sve na svetu mnogo promenilo, samo se pesme pišu kao nekada“.

BEOGRAD – Promocija knjige Milana Ružića „Narod za izdavanje“ održana je sinoć u Velikoj sali SKC-a, umesto u Maloj kako je planirano, jer je izazvala je veliku interesovanje publike.

Uz moderiranje Vesne Kapor, govornici su bili akademik Matija Bećković, Vladimir Kecmanović i Miloš Ković.

Bećković je imao samo reči hvale za mladog pisca, navodeći da se „sve na svetu mnogo promenilo, samo se pesme pišu kao nekada“.

Izvor: Iskra

„Ako onaj ko piše ima dara, treba se za njega i boriti. Kada sam ja počinjao, znalo se da je u kafani najgora uvreda reći da je neko netalentovan. Ne znam kako se to u međuvremenu izgubilo. Zato kažem da onaj ko uzme da čita Milana Ružića, videće kako su počinjali oni koji su daleko dogurali“, kazao je Bećković.

Akademik je ukazao i na današnje vreme gde je internet izbrisao sve granice, da je jezik nekada postojao da se njime nešto različito kaže, a da je danas nevažno kako je nešto rečeno, kao i da „kultura iskače iz džepa“.

„Živeo sam u vreme kada se u knjigu verovalo. Kriza kulture nastala je kada je svaki čobanin dobio svoj telefon, svima je kultura dostupna 24 časa, ali niko time neće da se bavi. Čoveku je lakše da pročita sa interneta nego da u stvarnosti doživi. Potrčko nam je za sve. Proputovali smo, a sa mesta se nismo mrdnuli“, rekao je Bećković.

Bez dubokog poniženja i prave patnje, smatra akademik, nema umetnosti ni kulture.

„Margina i besparica mogle bi biti istinski izazov za one koji imaju šta da kažu. Dobro je što nema para jer sve što valja, odavno je stvoreno. Šta će vam pare ako nemate šta da kažete. To je i poruka za Milana da ne odustaje ako je pravi, ako ima šta da kaže, ne predajte se ako imate zašta da se borite“, poručuje Bećković.

Svet je tako projektovan, kako ističe, da najgori prežive, a najbolji nestanu, umetnička scena zato liči „na kinesku pijacu za koju su krivi sami pisci koji su dopustili toliki poremećaj svih vrednosti“.

„Bilo bi dobro da postoje inspekcije za umetnička dela, poput inspekcija za procenu kvaliteta robe. Uprkos svemu čitaoci znaju šta je pravo. Znamo šta je odlivak, a šta unikat“, kaže Bećković.

Vrednost Ružićevog jasnog pisanja, smatra, leži u tom jasnom govoru jer je „poezija koja nije jasna završila svoje, a sada je vreme za onu uz koju čitalac ima doživljaj ravan onom koji je imao i pisac“.

„Ljudi su se umorili od izmišljotina, ali i dalje postoji vera u knjigu“, kazao je akademik.

Kaporova je istakla da se Ružić izdvaja od mladih danas jer je većina „opterećena defetizmom, dok se iz njegovog dela iščitava iskra dobrote, vere u život i čoveka, duboka veza sa iskonskim…“.

„U Milanovom pisanju može se prepoznati ono parničenje sa svetom koje poseduje Matija Bećković. Mislim da je on novi mladi glas koji obećava“, kazala je Vesna Kapor.

Miloš Ković smatra da Ružić poseduje izrazitu prisutnost, istorijsku svest u smislu sazrelog osećanja, zajedničkog sećanja i sudbine, razlikovanja laži od istine…

„Milan u svom delu ima tu spremnost da se laž nazove pravim imenom. Pokazuje da je naša najslađa reč – laž i da mi živimo u njoj, da nam je plasiraju. Dakle istorijska svest prepoznaje ono što jeste, ono što su ključne uporišne tačke našeg sećanja, početak naše moralne svesti“, kazao je Ković.

On je izdvojio nekoliko ideja kojom se Ružić u svojoj knjizi bavi, poput pokajanja, osećanja ogrešenja, ideje žrtve, identiteta, odricanje od svega što je prolazno – što ga kako ističe, čini dubokim moralistom koji je „dokaz sazrevanja mlade generacije koja hrabri i daje veru.“

Vladimir Kecmanović, kao urednik izdanja, kazao je da je svestan da izdavačka kuća Službeni glasnik, koja i izdaje „Narod za izdavanje“, ima dobre naslove, ali da nije komercijalna.

„Ako bi Milanu bila važna prodaja, onda bi morao da potraži tiražnijeg izdavača. Želim da istaknem svakako da je fascinantno to što neko na početku svog pisanja bude tako sposoban da piše tako jednostavno i bez viška reči, bez pompeznosti kojoj su skloni mladi pisci“, istakao je Kecmanović.

Smatra da je vrlo neobičan žanr kojim Ružić piše – između esejistike, proze i poezije, hibridni žanr koji mu ide dobro, i pri kome treba da ostane.

Oprema: Stanje stvari