Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Čajetinski profesor istorije Milisav Đenić odužio se svojim zemljacima. Prikupio imena 2.500 palih ratnika iz 18 opština zlatiborskog sreza
Dve udovice, Stojka Srgilović iz Čajetine i Stanka Maca Šukilović iz Šljivovice, ispratile su u vihor Velikog rata po petoricu sinova. Kuće su ostale bez muške glave, nijedan ne htede da ostane kao hranilac, smatrajući da je potrebniji otadžbini.
– Neka ih, neće me, valjda, Bog kazniti, da svi izginu – govorila je Stojka komšijama, opraštajući se od sinova.
Na rastanku, Stankino uzdrhtalo srce izgovorilo je pretešku kletvu vojnicima:
– Sinovi moji, neka vam je srećan put i neka vas Bog čuva. Ali ako budete kukavice, dabogda se nijedan majci ne vratio!
Njima se pridružila i Milenija Rajevac, kad je sinu Radomiru uputila kletvu koja je odzvanjala zlokobnim prizvukom:
– Pođi, sine, ali ako budeš izdao kralja i otadžbinu, dabogda te moje mleko poprelo!
PALI NA BRANIKU
Stotine zlatiborskih majki ostalo je bez dva sina, a desetine su oplakivale po tri junaka. Na braniku otadžbine ostadoše braća Dragutin, Ilija i Joksim Kostadinović, Borisav, Dobrisav i Ranko Kaljević iz Šljivovice, pa Blagoje, Ilija i Mihailo Cerović iz Krive Reke, Anđeljko, Neđeljko i Stojko Spasojević iz Bele Reke, Anđelko, Milinko i Luka Pjevović iz Sirogojna…
Od ove tri majke, dostojne čuvenih Spartanki, jedino se Stanki sudbina osmehnula – s ratišta joj se vratiše sva petorica sinova: Miloš, Dragutin, Čedomir, Ljubomir i Božo. Srgiloviće i njihovu majku sreća nije pratila: sustizale su vesti jedna drugu o pogibiji Miloja, Sretena, Radosava i Vidosava. Svake noći kraj kandila molila je Boga da joj poštedi bar Đorđa. Kad je već bila izubila svaku nadu, jedne noći on dođe iz zarobljeništva. Da srećom ozari i odmeni majku…
Primeri toga s kojim su zanosom majke i ratnici ispoljavali rodoljublje i patriotizam istrgnuti su sa stranica knjige „Zlatibor u Velikom ratu“, Milisava R. Đenića (85),čajetinskog profesora istorije i hroničara toga kraja. Knjigu objavljenu 2006. godine dopunjuje zrncima junaštva i podseća na obavezu da se junaci pamte i spominju.
Predstavljajući udeo Zlatiboraca u odbrani zemlje, njihovo sedmogodišnje krvarenje i teror okupatora, Đenić je prikupio imena više od 2.500 palih ratnika iz 18 opština zlatiborskog sreza, među kojima je i devet sela sadašnje novovaroške opštine na desnoj obali Uvca. Braneći rodnu grudu, oni su, pod zastavom slavom ovenčanog Četvrtog puka, pa Drinske divizije i drugih jedinica, ostavili živote na ratištima od Drine do Krfa, „plavih grobnica“ i logora.
Iz priča saboraca i potomaka, iz požutelih spisa, sa spomen-česama i krajputaša, tumarajući zlatiborskim zabitima i grobljima, Đenić je pleo venac tuge, nesreća, ponosa i čudnih sudbina.
– Čajetinci Todor Pavlović i Ljubomir Ćirović poginuli su od jednog metka dok su na Vračem brdu pripaljivali cigaretu. Od jedne granate na Solunskom frontu poginula su petorica Kremanaca. Radomir Velanac i sin mu Ljubomir umrli su u istom danu: otac u skopskoj, a sin u štipskoj bolnici. Braća blizanci Bogosav i Radoje Milikić iz Jablanice poginuli su istog dana u borbi na Markovici…
Podsećajući na to da je Veliki rat, jedan od najznačajnijih perioda naše novije istorije, bio ponižavajuće zapostavljen u drugoj polovini 20. veka, pa je za samo jedan školski čas trebalo obraditi tu obimnu građu u osmom razredu osnovne škole, dok su za NOB bila izdvojena 33 časa, profesor istorije objašnjava zašto se latio mukotrpnog posla:
– Nasuprot takvoj klimi u društvu, osećao sam dužnost i imao obavezu prema svom zavičaju da se angažujem u prikupljanju građe, sačuvane u narodu, a toliko dragocene u pisanju lokalne istorije. Ponela me je želja da se sačuva uspomena na velike pretke i na to vreme našeg najdubljeg bola, a ujedno i najvećeg ponosa. Trebalo je iskoristiti zadnji čas, pre no što zamru i poslednji glasovi koji su imali mnogo šta kazati, mnoge događaje opisati…
Veoma dragocene podatke Đenić je prikupio o najhrabrijim ratnicima, nosiocima Karađorđeve zvezde, od kojih su na Zlatiboru neki bili zaboravljeni. Među 54 viteza slobode je i trostruki nosilac ordena, armijski general Krsta Smiljanić, komandant Drinske divizije u otvaranju „vrata slobode“ na Kajmakčalanu.
Autor: Dragoljub Gagričić
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti:
Fotografija tuge: Srpska majka je svaki dan spremala ručak za sina sa fronta, ali ga nije dočekala
