Kec iz rukava – Nenad Kecmanović

Savetnik Arie Tokom nedavnog boravka predsednika RS u SAD, beogradski „Danas“ je objavio zanimljiv komentar o tome kako je do juče „loš momak“ Dodik, zahvaljujući jevrejskoj podršci, iznenađujuće dobro primljen u zvaničnom Vašingtonu.

Dopisnik sa lica mesta je tu naglu promenu vezao, pre svega, za neizvesnost predstojećeg glasanja u Savetu bezbednosti oko aplikacije Palestine za članstvo u UN. BiH je nestalna članica SB, a njeno opredeljenje zavisi od odnosa snaga u tročlanom Predsedništvu u Sarajevu. Izetbegović će, kako je već najavljeno, potvrditi muslimansko-bošnjačku solidarnost sa zemljama islamskog sveta, a Komšić će, takođe, slediti raspoloženje svoje muslimansko-bošnjačke izborne baze. Potencijalno jedini glas protiv, koji bi išao u prilog izraelsko-američkoj blokadi palestinskih aspiracija, pripada Radmanoviću. A pošto se BiH u međunarodnim organizacijama izjašnjava jednim glasom, to bi bilo dovoljno da obaveže ambasadora Barbalića da se suzdrži od glasanja u SB. Dobar prijem na visokom nivou na koji je ozloglašeni Dodik naišao u SAD samo svedoči koliko je Vašingtonu, odnosno Tel Avivu, dragocena srpska podrška, zaključuje Pavlović i istovremeno se pita „da li će Dodik za Amerikance ostati prihvatljiv i kada uskoro istekne mandat BiH u SB UN i kada podrška RS Izraelu izgubi trenutni značaj“.
Odgovor zahteva da, bez obzira na čvrste i mnogostruke izraelsko-američke veze, najpre objasnimo njihov diferenciran odnos prema Srbima i Srpskoj. Upornim insistiranjem na unitarnoj i centralizovanoj građanskoj državi, kojim praktično favorizuje dominaciju bošnjačke većine nad Srbima u BiH i Hrvatima u FBiH, Vašington je još pre 20 godina izabrao svoje favorite. I, ma koliko se takva politika pokazala neproduktivnom, jedina supersila je ne menja, a u mandatima Klintonovih u Beloj kući, odnosno Stejt departmentu, postajala je dodatno pristrasna. Ali, dok srpsko-američko savezništvo u dva svetska rata postepeno pada u obostrani zaborav, srpsko-jevrejsko prijateljstvo ima dublje i trajnije temelje jer je skovano na zajedničkom stradalništvu tokom nacističke okupacije i ustaške uprave u BiH. U kvislinškoj NDH za Srbe je bio predviđen program „trećinu pokrstiti, trećinu prognati, trećinu pobiti“, a za Jevreje u celini samo ovo poslednje rešenje. Iako Bošnjaci vole da ističu kako je srednjovekovna Bosna bila otvorena prema Sefardima prognanim od španske inkvizicije, njihovi gostoljubivi domaćini nisu bili oni, nego još samo njihovi ortodoksni, bogumilski i turski preci. U Pavelićevoj vladi u Zagrebu sedeli su, međutim, Džafer Kulenović, Ademaga Mešić i drugi dotpredsednici i ministri kao predstavnici već kulturno i politički profilisanog „hrvatskog cveća“ koje je opljačkalo i zaposelo napuštene jevrejske i srpske radnje na Baščaršiji. A bilans likvidacija samo u Sarajevu bio je tako stravičan da se komunistička vlast, radi negovanja zajedništva, sve do 70-ih godina ustezala da na Jevrejskom groblju na Vracama istakne ploče sa beskrajnim spiskom stradalnika, među kojima ima mnogo dece mlađe od pet godina i beba od nekoliko meseci.
Postkomunistički period je započeo srpsko-jevrejskom političkom saradnjom. Na višestranačkim izborima 1990. za članove Predsedništva BiH birana su po dva člana iz sva tri konstitutivna naroda, a jedno mesto bilo je predviđeno za predstavnika ostalih naroda. Jevrejina nije mogao da predloži HDZ, jer je njegov lider izjavio da je „srećan što mu žena nije ni Srpkinja ni Jevrejka“, a SDA je kandidovao „Jugoslovena“ Ejupa Ganića. Jedino je SDS na svoju listu stavio predsednika Jevrejske zajednice u BiH Ivicu Čerešnješa. Naivna zamisao Vašingtona da će podrškom bosanskim muslimanima neutralisati antiameričko raspoloženje islamskog sveta povodom palestinskog pitanja, a posebno medijske manipulacije koje su sabirni centar u Omarskoj fotomontažom prikazale kao nacistički konc-logor, dovele su i kod Jevreja do zahlađenja odnosa prema srpskom nacionalnom pokretu. Ipak, u humanitarnim konvojima u kojim su tokom celog rata sarajevski Jevreji mogli da odu iz grada bila su obezbeđena mesta i za „jevrejske prijatelje“, među kojima su se uglavnom našli Srbi.
Aktuelno približavanje RS i Izraela može se objektivno povezati sa zajedničkim problemom pritiska većinskih muslimanskih suseda, kao i sa sve agresivnijim uplitanjem Turske, kako u izraelsko-palestinski konflikt, tako i u srpsko-bošnjačke tenzije u BiH. Ali, deo te priče vezan je i za Milorada Dodika i njegovo prijateljstvo s Arijem Livneom. Naš Jevrejin sa međunarodnim iskustvom, mladić koji je prošle nedelje proslavio 90. rođendan, angažovao se u Banjaluci po završetku Dodikovog prvog premijerskog mandata. Kada su mnogi smatrali da je to kraj političke karijere lidera male stranke sa dva poslanika, ovaj neumorni starac je kao prorok ubeđivao neverne Tome da samo Mile može da sačuva Srpsku. „Počasni predstavnik privredne komore Izraela“ sada je i senator RS i savetnik predsednika.
Kada su Izraelci letos zaustavili turski brod sa humanitarnom pošiljkom za Palestince, iz RS im je došao jedan od vrlo retkih glasova podrške. A kada su kasnije, povodom referenduma, Amerikanci stavili RS i njenog lidera na dnevni red Saveta bezbednosti UN i kada je Ketrin Ešton njima uz nos stigla da „vadi kestenje iz vatre“, u Banjaluci se na „jednonedeljnom odmoru“ našao izraelski ministar spoljnih poslova Liberman. Izgleda da mu je u gradu na Vrbasu bilo prijatno jer je onomad, posle kraćeg zadržavanja u Sarajevu, opet došao u Banjaluku na proslavu jevrejskog nacionalnog praznika, koji je Ambasada Izraela u BiH organizovala u prestonici RS. Na prijem je stigao i Dodik, i to preko Atlantika, a da je poseta SAD bila uspešna najbolje svedoči velika sekiracija sarajevskih medija.
Odgovor na uvodno pitanje dopisnika „Danasa“ glasi: rezerve SAD, pa i EU prema RS teško će se i sporo menjati, ali srpsko-jevrejsko prijateljstvo ih može održati na podnošljivom nivou. A, kako je rekao Čerčil, „Amerikanci uvek povuku pravi potez, ali tek pošto isprobaju sve ostale“.

Izvor: pressrs.ba