Кец из рукава – Ненад Кецмановић

Саветник Арие Током недавног боравка председника РС у САД, београдски „Данас“ jе обjавио занимљив коментар о томе како jе до jуче „лош момак“ Додик, захваљуjући jевреjскоj подршци, изненађуjуће добро примљен у званичном Вашингтону.

Дописник са лица места jе ту наглу промену везао, пре свега, за неизвесност предстоjећег гласања у Савету безбедности око апликациjе Палестине за чланство у УН. БиХ jе нестална чланица СБ, а њено опредељење зависи од односа снага у трочланом Председништву у Сараjеву. Изетбеговић ће, како jе већ наjављено, потврдити муслиманско-бошњачку солидарност са земљама исламског света, а Комшић ће, такође, следити расположење своjе муслиманско-бошњачке изборне базе. Потенциjално jедини глас против, коjи би ишао у прилог израелско-америчкоj блокади палестинских аспирациjа, припада Радмановићу. А пошто се БиХ у међународним организациjама изjашњава jедним гласом, то би било довољно да обавеже амбасадора Барбалића да се суздржи од гласања у СБ. Добар приjем на високом нивоу на коjи jе озлоглашени Додик наишао у САД само сведочи колико jе Вашингтону, односно Тел Авиву, драгоцена српска подршка, закључуjе Павловић и истовремено се пита „да ли ће Додик за Американце остати прихватљив и када ускоро истекне мандат БиХ у СБ УН и када подршка РС Израелу изгуби тренутни значаj“.
Одговор захтева да, без обзира на чврсте и многоструке израелско-америчке везе, наjпре обjаснимо њихов диференциран однос према Србима и Српскоj. Упорним инсистирањем на унитарноj и централизованоj грађанскоj држави, коjим практично фаворизуjе доминациjу бошњачке већине над Србима у БиХ и Хрватима у ФБиХ, Вашингтон jе jош пре 20 година изабрао своjе фаворите. И, ма колико се таква политика показала непродуктивном, jедина суперсила jе не мења, а у мандатима Клинтонових у Белоj кући, односно Стеjт департменту, постаjала jе додатно пристрасна. Али, док српско-америчко савезништво у два светска рата постепено пада у обострани заборав, српско-jевреjско приjатељство има дубље и траjниjе темеље jер jе сковано на заjедничком страдалништву током нацистичке окупациjе и усташке управе у БиХ. У квислиншкоj НДХ за Србе jе био предвиђен програм „трећину покрстити, трећину прогнати, трећину побити“, а за Јевреjе у целини само ово последње решење. Иако Бошњаци воле да истичу како jе средњовековна Босна била отворена према Сефардима прогнаним од шпанске инквизициjе, њихови гостољубиви домаћини нису били они, него jош само њихови ортодоксни, богумилски и турски преци. У Павелићевоj влади у Загребу седели су, међутим, Џафер Куленовић, Адемага Мешић и други дотпредседници и министри као представници већ културно и политички профилисаног „хрватског цвећа“ коjе jе опљачкало и запосело напуштене jевреjске и српске радње на Башчаршиjи. А биланс ликвидациjа само у Сараjеву био jе тако стравичан да се комунистичка власт, ради неговања заjедништва, све до 70-их година устезала да на Јевреjском гробљу на Врацама истакне плоче са бескраjним списком страдалника, међу коjима има много деце млађе од пет година и беба од неколико месеци.
Посткомунистички период jе започео српско-jевреjском политичком сарадњом. На вишестраначким изборима 1990. за чланове Председништва БиХ бирана су по два члана из сва три конститутивна народа, а jедно место било jе предвиђено за представника осталих народа. Јевреjина ниjе могао да предложи ХДЗ, jер jе његов лидер изjавио да jе „срећан што му жена ниjе ни Српкиња ни Јевреjка“, а СДА jе кандидовао „Југословена“ Еjупа Ганића. Једино jе СДС на своjу листу ставио председника Јевреjске заjеднице у БиХ Ивицу Черешњеша. Наивна замисао Вашингтона да ће подршком босанским муслиманима неутралисати антиамеричко расположење исламског света поводом палестинског питања, а посебно медиjске манипулациjе коjе су сабирни центар у Омарскоj фотомонтажом приказале као нацистички конц-логор, довеле су и код Јевреjа до захлађења односа према српском националном покрету. Ипак, у хуманитарним конвоjима у коjим су током целог рата сараjевски Јевреjи могли да оду из града била су обезбеђена места и за „jевреjске приjатеље“, међу коjима су се углавном нашли Срби.
Актуелно приближавање РС и Израела може се обjективно повезати са заjедничким проблемом притиска већинских муслиманских суседа, као и са све агресивниjим уплитањем Турске, како у израелско-палестински конфликт, тако и у српско-бошњачке тензиjе у БиХ. Али, део те приче везан jе и за Милорада Додика и његово приjатељство с Ариjем Ливнеом. Наш Јевреjин са међународним искуством, младић коjи jе прошле недеље прославио 90. рођендан, ангажовао се у Бањалуци по завршетку Додиковог првог премиjерског мандата. Када су многи сматрали да jе то краj политичке кариjере лидера мале странке са два посланика, оваj неуморни старац jе као пророк убеђивао неверне Томе да само Миле може да сачува Српску. „Почасни представник привредне коморе Израела“ сада jе и сенатор РС и саветник председника.
Када су Израелци летос зауставили турски брод са хуманитарном пошиљком за Палестинце, из РС им jе дошао jедан од врло ретких гласова подршке. А када су касниjе, поводом референдума, Американци ставили РС и њеног лидера на дневни ред Савета безбедности УН и када jе Кетрин Ештон њима уз нос стигла да „вади кестење из ватре“, у Бањалуци се на „jеднонедељном одмору“ нашао израелски министар спољних послова Либерман. Изгледа да му jе у граду на Врбасу било приjатно jер jе ономад, после краћег задржавања у Сараjеву, опет дошао у Бањалуку на прославу jевреjског националног празника, коjи jе Амбасада Израела у БиХ организовала у престоници РС. На приjем jе стигао и Додик, и то преко Атлантика, а да jе посета САД била успешна наjбоље сведочи велика секирациjа сараjевских медиjа.
Одговор на уводно питање дописника „Данаса“ гласи: резерве САД, па и ЕУ према РС тешко ће се и споро мењати, али српско-jевреjско приjатељство их може одржати на подношљивом нивоу. А, како jе рекао Черчил, „Американци увек повуку прави потез, али тек пошто испробаjу све остале“.

Извор: pressrs.ba