„Katolici ne smeju da pokušavaju da preobrate pravoslavne…“

Da li reči pape Franciska, izgovorene u pravoslavnoj Gruziji, predstavljaju suspenziju beatifikacije i kanonizacije zagrebačkog nadbiskupa i potonjeg kardinala dr Alojzija Stepinca?

Poseta pape Franciska Gruziji početkom oktobra 2016, u vreme velikih globalističkih obmana, dočekana je od strane pravoslavnih Gruzina s nepoverenjem i sumnjom. Svoje nezadovoljstvo iskazali su demonstranti nedaleko od stadiona na kome je papa održao misu za grupu pripadnika gruzinske rimokatoličke zajednice. Demonstranti su istakli transparent „Vatikan – duhovni agresor“.

NEUSPEH U GRUZIJI

Papa Francisko nije im ostao dužan. Pružio je nezadovoljnim pravoslavnim Gruzinima drugi obraz: „Katolici ne smeju da pokušavaju da preobrate pravoslavne. Pokušaj nasilnog vrbovanja vernika je greh protiv ekumenizma.“ Naknadno je dodao: „Podele u hrišćanstvu treba prevazići i zalečiti strpljenjem, poverenjem i dijalogom.“ Ovim rečima potvrdio je devizu svoje posete Kavkazu: „Mir vama!“

Demonstracije nezadovoljnih Gruzina i prazan stadion na kome je održana misa protumačeni su kao neuspeh misije pape Franciska. Rečeno je, na osnovu viđenog, da papa Francisko nije prihvaćen od Gruzijske pravoslavne crkve. GPC odbila je da pošalje delegaciju koja bi prisustvovala misi koju je služio sam papa. Odsustvo svojih predstavnika GPC je objasnila time što pravoslavni ne mogu da učestvuju u rimokatoličkim misama zbog dogmatskih razmimoilaženja.

DAČIĆEVO ZAPAŽANjE

Ovaj događaj, zajedno s izjavom pape Franciska da katolici ne mogu nasilno da preobražavaju pravoslavne, podstakao je ministra inostranih poslova Srbije Ivicu Dačića da shvati i protumači njegove reči kao poruku da nasilje nad ljudima koji ne pripadaju rimokatoličkoj zajednici, a hrišćani su, nema opravdanje niti danas niti u prošlosti. Izjavu pape o prozelitizmu kao grehu ministar je povezao sa „slučajem Stepinac“, tumačeći je kao najveću osudu i ogradu Vatikana od postupaka nadbiskupa zagrebačkog 1941–1945. godine.

Kao i obično kod nas, stav pape prošao bi nezapažen u javnosti, osim u krugovima Srpske pravoslavne crkve, da ministar Dačić nije uočio njegov istorijski značaj. Saopštio je srpskoj javnosti da se stav pape Franciska tiče i konfesionalne i nacionalne sudbine Srba na teritorijama na kojima su nastajale srpske države, gde su živeli i žive i gde traje njihova istorija i kultura.

Ovim zapažanjem Ivica Dačić je ukazao na suštinu genocida izvršenog nad pravoslavnim Srbima 1941–1945. godine koji je po obimu i trajanju ušao u anale svetske istorije kao okrutni verski rat predvođen Crkvom u Hrvata u kroatonacističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Potvrdio je da su istorija i istoriografija osnova politike. Zato pitanje „Stepinac svetac“ i proces nasilnog katoličenja Srba, kao i promenu njihovog identiteta, treba stalno ispitivati u skladu s nacionalnim stanovištem s ciljem izrade racionalne sinteze. Na videlo je ponovo izbio politički značaj kanonizacije osuđenog ratnog zločinca nadbiskupa Zagreba dr Alojzija Stepinca, kojem je savremena duhovna i politička elita u Hrvata namenila misiju da na duhovnom planu ostvari konačnu integraciju raznorodnih rimokatoličkih grupa u savremenoj Hrvatskoj, i ostane u istoriji kao osnivač moderne hrvatske katoličke države 1941,  poput Svetog Ištvana kod Mađara 1000. godine.

Pored rečenog ukazivanja, reči pape Franciska izgovorene u pravoslavnoj Gruziji protumačio je Dačić i kao suspenziju beatifikacije i kanonizacije zagrebačkog nadbiskupa i potonjeg kardinala dr Alojzija Stepinca za univerzalnog sveca. Politikolog s ozbiljnim diplomatskim iskustvom, ministar je svoj stav oslonio na poznate hrišćanske vrednosti i kanone koje je papa Francisko svojom izjavom potvrdio.

MUČENIŠTVO JEDNOG ZLOČINCA

Otvorenost pape Franciska pred pravoslavnim narodom u Gruziji predstavlja poruku zagrebačkom Kaptolu. Ovu sasvim jasnu poruku razumeo je ministar Ivica Dačić i preneo je srpskoj javnosti kao takvu. Na drugoj strani, Kaptol i mediji u Zagrebu su požurili da umanje značenje papine izjave i da je obrnu kao: reči pape nisu dovoljno jasne, tu je nešto sumnjivo, treba videti šta one znače…

Bezočni ponos elite zagrebačkog Kaptola i medija u Zagrebu „mučeništvom“ Stepinca kao stradalnika za veru, zapravo predstavlja zataškavanje genocidnog zločina sveštenika, redovnika i pastve Crkve u Hrvata 1941–1945, na koji se nadovezalo ćutanje vlasti nove Jugoslavije o zločinu i dezinformacijama koje od nadbiskupa, osuđenog ratnog zločinca, stvara sveca.

Kada je Stepinac umro 1960. godine, javno se ništa nije desilo, ali je u ustašoidnom podzemlju njegova smrt dočekana kao katastrofa, a potom je usledila, takođe, podzemna kampanja duhovne i svetovne elite, desnice i levice, da se od grobnog mesta i njegovih zemnih ostatak stvore mošti novog sveca mučenika.

Poruka pape Franciska pravoslavnom svetu, javno saopštena u Gruziji, jeste generalni stav Svete stolice. Ona u Hrvatskoj treba da pokrene preispitivanje blaženstva Stepinca, što je, posle protoka vremena od 1960. godine i svega učinjenog a potom napisanog u medijima Crkve u Hrvata, i bolno i nužno. Preispitivanje zahteva hrabrost upravo zbog moralne odgovornosti Alojzija Stepinca za ćutanje dok je trajao genocid nad Srbima 1941–1945, i ćutanja na suđenju 1946. godine koje ga dodatno tereti izjavama svedoka. Njegovo ćutanje dok su trajali pokolji Srba a potom i na suđenju pokazuje njegovu odbojnost prema istini i suočavanja s njom. Istina nije zanimala Stepinca, jednostavno, njegovo ćutanje predstavlja bahatost prema odgovornosti, po svom statusu, koju je odbio da prihvati.

Ćutao je na suđenju zato što je znao da može kao optuženi da laže, ali problem su mu bili svedoci koji moraju da govore istinu jer lažno svedočenje podleže, po zakonu, odgovornosti. Zapisnik sa suđenja u zagrebačkom sudu nadbiskupu Stepincu predstavlja izvanredni izvor za sagledavanje zločina ćutanja i nečinjenja nadbiskupa, potonjeg kardinala Stepinca.

ISPITIVANjE PROŠLOSTI

Crkva u Hrvata, njena elita, zajedno s političkom u Saboru i naučnom u HAZU, imaju pravo i dužnost da ispitaju motive revolucionarne vlasti i da ispitaju motive za pokretanje sudskog procesa protiv nadbiskupa. Istinu treba da saopšte javnosti, posebno rimokatoličkim vernicima koji izdržavaju Crkvu u Hrvata.

Hrvati kao narod imaju prvo da ispituju svoju prošlost i prošlost svoje državnosti, koja nije bila međunarodno priznata devet vekova nego je fragment državnosti tavorio kao banovina, zbir nekoliko ugarskih županija. Rasvetljavanje prošlosti fragmenta državnosti tri kajkavske županije rasvetlilo bi i pitanje genocida nad Srbima koji dugo traje. Jer, nije važan samo rat 1941–1945, kada je taj genocid dobio najdrastičniji oblik koji je ostavio dubok trag u evropskim i svetskim okvirima i kao takav je zabeležen ne samo od Srba.

Od 16. veka, naime, živi u zagrebačkom Kaptolu ideja da pravoslavne Srbe/Vlahe krajišnike i druge treba „sjekirom“, kao i pritisak da ih treba pokatoličiti.

Vatikan, tačnije papa Francisko, svojim stavom ohrabruje Kaptol da preispita beatifikaciju i sve što je sumnjivo u vezi s nadbiskupom/kardinalom dr Alojzijem Stepincem.

Podsećamo, pitanje kanonizacije nadbiskupa/kardinala Alojzija Stepinca dobilo je novu dimenziju kada su Svesveti vaseljenski patrijarh Vartolomej i Njegova svetost patrijarh srpski Irinej 10. septembra služili pomen nastradalim mučenicima u Jasenovcu. Jasenovac i zločini počinjeni u njemu time su dobili novu osudu i mogućnost da se sagleda uloga vrha Crkve u Hrvata, njenog prvog čoveka Stepinca, i njegovog ćutanja dok se taj zločin odvijao.

Pravoslavni Srbi, zajedno s drugim pravoslavnim narodima okupljeni oko njihovih pomesnih crkava i arhiepiskopija kao stubova hrišćanstva, vide napredak u stavu pape Franciska da je potrebno utvrditi pravo stanje stvari i istinu o nadbiskupu/kardinalu Alojziju Stepincu i uzrocima njegovog navodnog stradanja. Takođe, u papinom stavu vide odustajanje od prisiljavanja da rimokatolički misionari menjaju njihov konfesionalni identitet koji za sobom povlači i nacionalni.

Izrečeni stav pape Franciska u Gruziji je poziv da se preispitaju odnosi Crkve u Hrvata i Stepinca prema pravoslavnim Srbima 1941–1945, i predstavlja podstrek da se u proces utvrđivanja istine uključe druge pomesne crkve čija pastva je bila izložena prozelitizmu.

Piše: Jovan Pejin

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Papa Franjo lično zaustavio kanonizaciju Stepinca | Jadovno …

Patrijarh Irinej: Vladike različito gledaju na papin

Patrijarh Irinej: Papa mi je rekao da nije hvalio Stepinca …

Dva ordena za pokrštavanje Srba | Jadovno 1941.

Vatikan krsti krštene!