„Католици не смеју да покушавају да преобрате православне…“

Да ли речи папе Франциска, изговорене у православној Грузији, представљају суспензију беатификације и канонизације загребачког надбискупа и потоњег кардинала др Алојзија Степинца?

Посета папе Франциска Грузији почетком октобра 2016, у време великих глобалистичких обмана, дочекана је од стране православних Грузина с неповерењем и сумњом. Своје незадовољство исказали су демонстранти недалеко од стадиона на коме је папа одржао мису за групу припадника грузинске римокатоличке заједнице. Демонстранти су истакли транспарент „Ватикан – духовни агресор“.

НЕУСПЕХ У ГРУЗИЈИ

Папа Франциско није им остао дужан. Пружио је незадовољним православним Грузинима други образ: „Католици не смеју да покушавају да преобрате православне. Покушај насилног врбовања верника је грех против екуменизма.“ Накнадно је додао: „Поделе у хришћанству треба превазићи и залечити стрпљењем, поверењем и дијалогом.“ Овим речима потврдио је девизу своје посете Кавказу: „Мир вама!“

Демонстрације незадовољних Грузина и празан стадион на коме је одржана миса протумачени су као неуспех мисије папе Франциска. Речено је, на основу виђеног, да папа Франциско није прихваћен од Грузијске православне цркве. ГПЦ одбила је да пошаље делегацију која би присуствовала миси коју је служио сам папа. Одсуство својих представника ГПЦ је објаснила тиме што православни не могу да учествују у римокатоличким мисама због догматских размимоилажења.

ДАЧИЋЕВО ЗАПАЖАЊЕ

Овај догађај, заједно с изјавом папе Франциска да католици не могу насилно да преображавају православне, подстакао је министра иностраних послова Србије Ивицу Дачића да схвати и протумачи његове речи као поруку да насиље над људима који не припадају римокатоличкој заједници, а хришћани су, нема оправдање нити данас нити у прошлости. Изјаву папе о прозелитизму као греху министар је повезао са „случајем Степинац“, тумачећи је као највећу осуду и ограду Ватикана од поступака надбискупа загребачког 1941–1945. године.

Као и обично код нас, став папе прошао би незапажен у јавности, осим у круговима Српске православне цркве, да министар Дачић није уочио његов историјски значај. Саопштио је српској јавности да се став папе Франциска тиче и конфесионалне и националне судбине Срба на територијама на којима су настајале српске државе, где су живели и живе и где траје њихова историја и култура.

Овим запажањем Ивица Дачић је указао на суштину геноцида извршеног над православним Србима 1941–1945. године који је по обиму и трајању ушао у анале светске историје као окрутни верски рат предвођен Црквом у Хрвата у кроатонацистичкој Независној Држави Хрватској. Потврдио је да су историја и историографија основа политике. Зато питање „Степинац светац“ и процес насилног католичења Срба, као и промену њиховог идентитета, треба стално испитивати у складу с националним становиштем с циљем израде рационалне синтезе. На видело је поново избио политички значај канонизације осуђеног ратног злочинца надбискупа Загреба др Алојзија Степинца, којем је савремена духовна и политичка елита у Хрвата наменила мисију да на духовном плану оствари коначну интеграцију разнородних римокатоличких група у савременој Хрватској, и остане у историји као оснивач модерне хрватске католичке државе 1941,  попут Светог Иштвана код Мађара 1000. године.

Поред реченог указивања, речи папе Франциска изговорене у православној Грузији протумачио је Дачић и као суспензију беатификације и канонизације загребачког надбискупа и потоњег кардинала др Алојзија Степинца за универзалног свеца. Политиколог с озбиљним дипломатским искуством, министар је свој став ослонио на познате хришћанске вредности и каноне које је папа Франциско својом изјавом потврдио.

МУЧЕНИШТВО ЈЕДНОГ ЗЛОЧИНЦА

Отвореност папе Франциска пред православним народом у Грузији представља поруку загребачком Каптолу. Ову сасвим јасну поруку разумео је министар Ивица Дачић и пренео је српској јавности као такву. На другој страни, Каптол и медији у Загребу су пожурили да умање значење папине изјаве и да је обрну као: речи папе нису довољно јасне, ту је нешто сумњиво, треба видети шта оне значе…

Безочни понос елите загребачког Каптола и медија у Загребу „мучеништвом“ Степинца као страдалника за веру, заправо представља заташкавање геноцидног злочина свештеника, редовника и пастве Цркве у Хрвата 1941–1945, на који се надовезало ћутање власти нове Југославије о злочину и дезинформацијама које од надбискупа, осуђеног ратног злочинца, ствара свеца.

Када је Степинац умро 1960. године, јавно се ништа није десило, али је у усташоидном подземљу његова смрт дочекана као катастрофа, а потом је уследила, такође, подземна кампања духовне и световне елите, деснице и левице, да се од гробног места и његових земних остатак створе мошти новог свеца мученика.

Порука папе Франциска православном свету, јавно саопштена у Грузији, јесте генерални став Свете столице. Она у Хрватској треба да покрене преиспитивање блаженства Степинца, што је, после протока времена од 1960. године и свега учињеног а потом написаног у медијима Цркве у Хрвата, и болно и нужно. Преиспитивање захтева храброст управо због моралне одговорности Алојзија Степинца за ћутање док је трајао геноцид над Србима 1941–1945, и ћутања на суђењу 1946. године које га додатно терети изјавама сведока. Његово ћутање док су трајали покољи Срба а потом и на суђењу показује његову одбојност према истини и суочавања с њом. Истина није занимала Степинца, једноставно, његово ћутање представља бахатост према одговорности, по свом статусу, коју је одбио да прихвати.

Ћутао је на суђењу зато што је знао да може као оптужени да лаже, али проблем су му били сведоци који морају да говоре истину јер лажно сведочење подлеже, по закону, одговорности. Записник са суђења у загребачком суду надбискупу Степинцу представља изванредни извор за сагледавање злочина ћутања и нечињења надбискупа, потоњег кардинала Степинца.

ИСПИТИВАЊЕ ПРОШЛОСТИ

Црква у Хрвата, њена елита, заједно с политичком у Сабору и научном у ХАЗУ, имају право и дужност да испитају мотиве револуционарне власти и да испитају мотиве за покретање судског процеса против надбискупа. Истину треба да саопште јавности, посебно римокатоличким верницима који издржавају Цркву у Хрвата.

Хрвати као народ имају прво да испитују своју прошлост и прошлост своје државности, која није била међународно призната девет векова него је фрагмент државности таворио као бановина, збир неколико угарских жупанија. Расветљавање прошлости фрагмента државности три кајкавске жупаније расветлило би и питање геноцида над Србима који дуго траје. Јер, није важан само рат 1941–1945, када је тај геноцид добио најдрастичнији облик који је оставио дубок траг у европским и светским оквирима и као такав је забележен не само од Срба.

Од 16. века, наиме, живи у загребачком Каптолу идеја да православне Србе/Влахе крајишнике и друге треба „сјекиром“, као и притисак да их треба покатоличити.

Ватикан, тачније папа Франциско, својим ставом охрабрује Каптол да преиспита беатификацију и све што је сумњиво у вези с надбискупом/кардиналом др Алојзијем Степинцем.

Подсећамо, питање канонизације надбискупа/кардинала Алојзија Степинца добило је нову димензију када су Свесвети васељенски патријарх Вартоломеј и Његова светост патријарх српски Иринеј 10. септембра служили помен настрадалим мученицима у Јасеновцу. Јасеновац и злочини почињени у њему тиме су добили нову осуду и могућност да се сагледа улога врха Цркве у Хрвата, њеног првог човека Степинца, и његовог ћутања док се тај злочин одвијао.

Православни Срби, заједно с другим православним народима окупљени око њихових помесних цркава и архиепископија као стубова хришћанства, виде напредак у ставу папе Франциска да је потребно утврдити право стање ствари и истину о надбискупу/кардиналу Алојзију Степинцу и узроцима његовог наводног страдања. Такође, у папином ставу виде одустајање од присиљавања да римокатолички мисионари мењају њихов конфесионални идентитет који за собом повлачи и национални.

Изречени став папе Франциска у Грузији је позив да се преиспитају односи Цркве у Хрвата и Степинца према православним Србима 1941–1945, и представља подстрек да се у процес утврђивања истине укључе друге помесне цркве чија паства је била изложена прозелитизму.

Пише: Јован Пејин

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести:

Папа Фрањо лично зауставио канонизацију Степинца | Јадовно …

Патријарх Иринеј: Владике различито гледају на папин

Патријарх Иринеј: Папа ми је рекао да није хвалио Степинца …

Два ордена за покрштавање Срба | Јадовно 1941.

Ватикан крсти крштене!