Uskoro se čuje sa svih strana: „Zbor, zbor“. Kad smo već dobro ušli u Veliku Peratovicu, ugledasmo komandantovog konja. Svezan za šljivu. Dvorište je urednije, štalska vrata otvorena kao i ona na kući. Na ogradi bunara kanta iz koje cure mlazevi vode. Mora da je skoro zagrabljena. Tu se nekako i meni pojavi osjećaj žeđi. Još smo išli neko vrijeme i tu je stalo čelo kolone. Svi se vrzmaju oko bunara pa i mi prilazimo. To je još jedno živo domaćinstvo pa imaju kantu i lanac na vratilu. Skidam lončić sa lačinjaka. Sad on dolazi do punog izražaja jer postaje kolektivno dobro. Malo ga saplanem, a onda mi ga punog

Idu prema putu oni sa desne strane, a onda se oglasi i naš komandir: „Kreći“, pa i mi zavismo za ostalima. Uskoro se vidi kolona sviju ispred nas. Idu uzbrdo. Idemo po dva u koloni pa ispade mnogo dugačka. A ima ih još dosta i iza nas. Konačno savladasmo to podugačko i dosta strmo brdo i idemo po ravnici kroz selo. Jedna kolona ide putem, a druga (desna) stazom. Taman smo se nekako odmorili od onog brijega i nekako uvagali korake, gledajući lijevo i desno, a ono viču: „Stoj! Odmor“. Posjedasmo na suhu brinu obrasle grabe, a komandir nas obilazi i kaže da podesimo obojke, čarape, obuću i kapute. Puške

Kad su nas postrojili za ručak, rekoše da smo mi u bilogorskom partizanskom odredu. Pored nas je dvadesetak mladića iz Grubišnog. Ima ih tu još toliko koje i ne poznajemo. Poslije ručka opet – stroj. Rasporede nas u tri voda i odrediše nam komandire, partizane. Oni će nam pokazati gdje ćemo spavati i oni će nas postrojavati. „Danas se odmorite, a sutra poslije doručka počinje borbena obuka. Vidim da ovaj ima lovačku pušku. Da li još netko ima oružja“, upita komandir voda. Svi šute, a on veli: „Sad se odmarajte. Ti sa puškom dođi ’vamo“. Saopšti mi da sa tom puškom ne mogu ići na obuku i da je najbolje

Poslije podne, kad sam nešto razgovarao sa Lojzom kod njihovog plota, dođe jedan partizan i kaže nam da idemo u stroj, da smo mobilisani. Vidimo u stroju poznate mladiće iz gornjeg kraja. Ali, oni su svi bar dvije, tri godine stariji od mene. Požuruje on nas, a mi hoćemo da se javimo kući, da nešto ponesemo. Ja se pohvalim i puškom. Uzmem pušku i, nekako smotan, nespretan, nisam se javio ni mami ni Jovanki. Izađem na put pa u stroj. Dolje još pokupiše nekog Zagorca iz Izdovića kuće, Boška Preradovića i još poneke. Predvečer smo krenuli za Gakovo. Pustili su nas da svratimo kući i ponešto ponesemo. Mama se nešto

Krenem ja napajati krave, kad u varošu poče pucnjava – rafali, puške, ali iznenada i sve gušće. Uskomešaše se drugovi. Pripasuju opasače, kupe svoje rance, drže puške u rukama. U dvorište uđe kasom na konju neki oficir. Ode u bašču vičući: „Na položaj, svi na položaj prema varoši“. Potrčim u kuću. Vidim, Tina pobježe kući, a putem prema gore jure nekakva kola. Idu cestom, ali i po tratoaru. I sa druge strane bježi svijet. Ima tu i muškaraca i žena u uniformi. Pucnjava ne prestaje, postaje sve žešća, a čini se, kao, bolje se i čuje. Vidim da je vrag odnio šalu. Valjda se banda vraća. Utrčim u kuću, uzmem

Marijana nema. Vjerojatno je ostao kod šefa jer i oni se u ovoj izmijenjenoj situaciji ugodnije osjećaju kad imaju u kući partizana. Namirili smo blago, zatvorili kokošinjac i idemo spavati kod otvorenih prozora. Da, otvorenih prozora, a oni su, koliko sinoć i prošle noći, predstavljali neku granicu između straha i slućene strave epiloga. Umjesto svega, nastupio je užitak od nastale zamjene. Zaspat ću mirno kao na Polumu. Još mirnije i sigurnije. Blažena i blagoslovena mirna i sigurna noć konca avgusta 1944. godine. Imam nezamisliv osjećaj sigurnosti da ću se ujutro živ i normalno probuditi. Toga osjećaja nije bilo u preko hiljadu i dvije stotine prošlih noći. Osim one tri na

U dvorištu kuće niže Vecka stoji stražar, neki Živkov rođak, pa smo mu prišli da ga pozdravimo. „Šta ti radiš tuj Đuro“, pitamo ga. „Ma, evo, čuvam neku bandu dok ne dođu oni što će ih tjerat’ u Djakovac“, kaže. „Ima li koji odavle, naš poznati“, pripitam ja. „Ma, znaš, ja nji’ baš ni ne poznam. Jedino poznam ovoga pandura iz gornjeg kraja, a i njemu nit’ znam ime, nit’ prezime“, reče. „E l’ Pavli Jozing? Ajd’ ga zovni“, kažemo mi. „Ma, vrag nek’ mu jebe mater, šta ć’ ga zvat’“, odmahuje on rukom. „Ajd’, molim te, zovni ga da baš čujemo je l’ on“, nagovaramo ga. „Kako reče“, pripita.

Čujem komentar: „Ima dosta plijena“. Bunkeri pred našom crkvom presijecaju cestu, svaki polovicu sa svoje strane, pa je moguć prolaz između njih, oštećeni su. To su borovi balvani iz cintora. Vide se friška oštećenja od metaka i gelera. Prije mene u prolaz ulaze dva partizana i zastanu kod mrtvog gestapovca. Glava mu je sva krvava. Krv se već sasušila. „Vidi, boga ti, ima i švapski križ. Pa on još diše. Ma, taj je jutros na nas ispalio onaj rafal kad smo pretrčavali cestu. Eto mu tu i mitraljeza. Vidiš, potrgan. Valjda pala mina ili je neki naš ubacio bombu. Dokrajči ga“, reče onaj prvi. Drugi izvadi pištolj i opali mu

Izađem ja van i vidim da je plot između đedove bašče i našeg dvorišta razvaljen. Prođem kroz taj otvor, pa na mala dvorišna vrata i preko puta u Romića sokak. Da vidim topove! Stvarno – četiri topa, partizani oko njih, a jedan sjedi na topu u nekoj stolici. Tu je i Živko. Došao je prije nego ja. Sad nas jedan partizan tjera da idemo kući jer kad počnu pucati, probit će nam uši. To nam je tako oštro rečeno da smo odmah zbrisali. Nisam ni ušao u kuću, kad u varošu poče pucnjava. Prašte puške nekako gusto, a onda i po koji rafal. Odjednom se zdrma sva zemlja – zagrmiše

Neugodno i iznenada, grubim drmusanjem za rame, probudi me mama: „Diži se! Joj, nešto se dešava“. „Ma, šta“, pitam još potpuno bunovan i nerazdrijeman. „Ma, nekakvi ljudi prođoše kroz dvorište i dvojica sjede u Tregnerovoj grabi. Ne dirajte u firange i ne provirujte! Šutite“, brzo govori. „Eto ti sad“, počinjem ja, „sad je gotovo. Kad ja, bena, slušam“. „Šuti, molim te, i nikome se nećemo javljati“, upozori nas mama. Drhtimo od straha i od studeni. Šutke se oblačimo. Na trotoaru se čuju koraci više ljudi. Idu odozdo i otvaraju naša mala dvorišna vrata. Začas uz one dvije stepenice ulaze u ganjak. Gotovo je, zaključuje svatko za sebe. „Ne javljamo se

Nešto prije ručka, navrati k nama Kata Gašparevića, bila je u varošu. Ostala je, jadna, sama. Suprug Stevo otjeran je 1941. u Koprivnicu, sin Đuro je sa mnom ostao u Jasenovcu, a mlađi sin joj je oduzet u Sisku. Đuro je nestao u onom stroju sa Perom Amidžića. Prevarili su ih da idu na rad u Njemačku, pa su ih u toj radosti otjerali na klaonicu. Kao i ranije, i ovaj put su sutradan živi prepoznali odijela i šešire. I ovaj put me, jadna, pripitivala o mom posljednjem viđenju njezinog Đure. Mlađeg sinčića, koji je imao četiri, pet godina, našla je negdje u Prigorju. Dovela ga je kući, ali uskoro

Prođe tako još nekoliko uobičajenih dana. Možda baš i ne uobičajenih, ali ipak nema značajnijih događaja. Noći su isto tako uobičajene. A možda i nisu. Ipak mi, makar i šutke, od njih i u njima očekujemo velika događanja. Upravo one treba da budu presudne, da presijeku! Zato i jesmo u nekoj polusvjesnoj neodlučnosti – da li bdijeti i čekati ili spavati? Da, te noći, koje su ranije bile pune neizvjesnosti i zloslutnji, postaju i postale su noći nade, noći nadanja. To je neka, tko zna kako nadošla zamjena. Prije zamjena, nego promjena. Zamjena je nešto kao gotovo, svršen čin, a promjena je nešto šire, neodređenije – kao da može i

Jednog dana oko podne odjednom je počela strašna pucnjava negdje u pravcu Dioša i Daruvara. Tako jaka i iznenadna još se nikad do sada nije čula. Potrajalo je to jedno pola sata i onda odjednom prestade. Mi smo se kod krava uplašili i krenuli smo kući. Kad smo već izašli iz Stalovice, počeše u varošu da pucaju topovi. A onda se sa pravoslavne crkve čuju glasovi. Čuju se i tristo metara dalje, dvjesto desno pa opet na nekih stotinu metara. Opet grmljavina topova. Ne znamo šta je, ali, eto, sad se tamo daleko ne čuje pucanje, a čuje se ovdje blizu. Tamo daleko čuju se samo krupne eksplozije. Već sam

Kroz Stalovicu smo prošli uglavnom šuteći. Na prozorima i plotovima nema nikoga. Valjda se opet spremaju za doček neke noći puškaranja, pa su se rano povukli u kuće. Valjda je i to nekakav znak da se i oni nečega boje, razmišljam sa zadovoljstvom. A možda to sluti i na to da sve neće tako dugo ni potrajati, kako je rekao Gojko. Sam vrag nek’ zna na što to sve sluti, ali sad ja vidim da se i oni boje. Sad i ja to vidim. Sad mi, poslije Lucine i Zvonkove priče, Gojkova i ne treba. Sad ja vidim da je to tako – boje se. Ali, opet, nemaju oni školu

Odjednom vrisnu Bara, nastavi da glasno plače i ode kući, a konja-ždrijebe ostavi. Imbra bez riječi otrča za njom kući, pa se uskoro sa mamom Klarom vrati po konja. Valjda joj je rekao da pečemo kukuruze i da bi on htio biti s nama. Klara otjera konja. Objašnjava nam da je Bara sjela odmah iza konja, on se ritnuo i izbio joj zube, a usnu rasjekao. Kad se umila, i mama je počela da plače. Miško će je voditi doktoru jer to jako gadno izgleda. Sad svi komentiramo kako ona uvijek sjedi skoro pod repom ždrebetu i uvijek sisa palac. Inače, Bara je slovila za najbalaviju Ciganku u Stalovici. „Valjda