Остала стратишта Архиве - Страница 3 од 51 - Јадовно 1941.

Почетна » Стратишта НДХ » Остала стратишта » Страна 3

Усташко свједочење о злочинима: Мучио сам и убијао Србе на све начине

24. јануар 2025.

Међу документима Динарске четничке дивизије у Војном архиву у Београду налази се и записник о саслушању усташе Анте М. Гојчете, који има шест густо откуцаних страница. Документ је објављен у књизи Милослава Самарџића „Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“. У заглављу документа стоји: „Учињено у Горском штабу Динарске војно-четничке дивизије, у планини, 2. септембра 1942. године. Обавештајни одсек. Предмет: Истрага. Испитивање заробљеног усташе Гојчета Милина Анте (79)“. Гојчета, која је затечена на одсуству, рођена је 1923. године у Читлуку. Прије рата био је рудар, а у то вријеме био је на служби у Главном усташком стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5. Оптужени је на почетку саслушања изјавио да

Црно језеро: Гробница за 2000 Срба

17. јануар 2025.

Одломак из записа Светозара Ћулибрка из Бушевића. Светозар је био првоборац и носилац Споменице 1941. „Мало затим, уђе један усташа и издвоји десет људи, затим их свеза и поново врати. Говорило се да ће у Госпић на рад или у Њемачку. Навече је улетио у цркву један усташа са исуканим бајонетом. Ишао је од човјека до човјека и сваком стављао бајонет под грло, пријетио и псовао. Тако их је припремио за покољ који је већ био почео те ноћи у Соколском дому. За њим је дошао други усташа и донио кутију „Ибра“ у којој је било 500 комада цигарета и свима их подијелио. Стављајући цигарету у уста, Илија је тихо

Сандра Благић: Логор Крушчица, данас мјесто зарасло у коров, купину и шибље

10. јануар 2025.

Недалеко од општине Витез, код Травника, налази се село Крушчица. Скривенa од главног магистралног пута, без икаквих путоказа и обиљежја, стоји Црна кућа. Логор Крушчица! Срамота за Босну и Херцеговину да крије велики злочин. Мјесто зарасло у коров, купину, разно шибље. Унакажена Црна кућа. Као из хорор филмова излијећу слијепи мишеви а дупље прозора остадоше црне. Стисло у грудима, притишће као камен и не да ми да дишем. На зиду куће стоји спомен плоча, оштећена од метка из протеклог рата. Страх ме да уђем. Оронула је, девастирана. Шкрипи дрвени под. Већ ми слике пред очима лете. Изгладњели, претучени и боси чекали смрт. Jeр су били Срби и Јевреји. Унутрашњи зидови унакажени

Књига пјесама, својеврсни тестамент будућим генерацијама

17. децембар 2024.

Дана 12. децембра 2024. године, у Кући Милановића у Бањалуци, одржана је промоција збирке поезије под називом „Хај набу“. Ово је прва књига аутора Павла Павлице и садржи пјесме које су настајале у времеском распону од четрдесетак година. Већ у свом наслову збирка носи занимљив анаграмски код који у свом семантичком разјашњењу крије оне танане, суптилне, поетске структуре које опредмећују већи број пјесама. Први циклус – Ламент над Крајином издваја се у врсту аутопоетичког и поетског исказа чији је епицентар трагедија подневља и људи некадашње Крајине. Други цикус пјесама – Тачка у вјечности упућен је на религиозно-традиционалне елементе српског православља, док је трећи – Зачарани круг у великој мјери усмјерен

Јово Бајић: ЗЛОЧИНИ ХРВАТА У ДОЊЕМ МАЛОВАНУ И ЋУРКОВОМ ДОЛУ ПОД ЦИНЦАРОМ

13. децембар 2024.

ДОЊИ МАЛОВАН, 22. АПРИЛ 1942. – СВЕДОЧЕЊЕ МОМЧИЛА ДУВЊАКА[1] Током прве ратне зиме купрешки Хрвати правили су план о упаду у Доњи Малован, српско село на Купрешкој висдоравни. Италијанска војска, у чијој се проширеној окупационој зони накратко нашла и Купрешка висораван, проценила је да се без губитака неће моћи одржати на овом простору па је у децембру 1941. године напустила Купрес и повукла се у Дувно. Док су држали Купрес, Италијани су, као и у осталим деловима новоформиране окупационе зоне, и овде развластили хрватску власт, распустили војне и полицијске јединице, обезбедили слободу кретања. У Купрес су у то време долазили и Срби из околних села где су могли да

Шамац: Помен за 137 Срба које су убиле усташе 1944. године

3. децембар 2024.

Код споменика у Српској Тишини и Шамцу служен je помен за 137 Срба које су 1. децембра 1944. године убиле усташе, међу којима је било десеторо дјеце. Лазо Вакић из Српске Тишине који је у Другом свјетском рату изгубио седам чланова породице, међу којима три стрица, док је отац одведен у логор, рекао је да је најстарији члан фамилије Вакић. – Усташе су потрпале у два камиона становнике Српске Тишине, њих највише, те из Писара и Шамца, које су превезли преко Саве и стријељали код моста. Усташе су бацале бомбе на нејач која је остала у кућама – испричао је Вакић. Потомак жртава Лазар Станојевић, којем су усташе отјерале у

Дете из логора

5. новембар 2024.

Сведочење Гојка Шашића који је своје прве кораке направио у усташком логору у Славонској Пожеги. Пише: Оливера Радовић Гледајући Гојка Шашића на позорници, слушајући његове реплике из текстова Душка Радовића, док увесељава публику, многи су сигурно видели шармантног времешног господина који своје пензионерске дане проводи радећи нешто што је можда читавог живота прижељкивао. Много пута је насмејао или разгалио публику играјући у аматерским представама, наступајући на различитим скуповима. А он је, уз сву љубав и посвећеност театру и писаној речи, тамо заправо – лечио душу. Душу велику као кућа, али рањену још од првих дана које памти. И које не памти, али су га свеједно формирали као особу. Гојко је

Покољ у селима Паланчиште и Јеловац кроз документа и свједочења преживјелих

24. октобар 2024.

Апстракт: Села Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац, најмногољуднија села приједорске општине, током Другог свјетског рата претрпјела су огромне губитке. На ово је утицао положај ових села, а затим и наклоњеност становника комунистичком покрету. Смјештена уз цесту Приједор–Дубица, испод саме Козаре, села су страдала током сваке непријатељске офанзиве. Са друге стране, овај положај и добро познавање терена Козаре изнад села, омогућили су становницима да преживе велику офанзиву на Козару, љета 1942. године. Највеће и најужасније страдање догодило се исте године у октобру, када су припадници 2. сата 8. усташке дјелатне бојне извршиле страховит масакр над цивилним становништвом ових села. Велики број сачуваних докумената о овом догађају, као и свједочења оних

С. Аврамов: Негирање наших жртава већ јако иритира Србе, оснивамо Меморијални центар

26. септембар 2024.

Пред крај живота, проф. др Смиља Аврамов је била свјесна снажног и континуираног процеса извртања и негације истине о Покољу, геноциду почињеном над Србима од стране НДХ. Ангажовала се око идеје о формирању Мемориjалног центра за српске жртве. Сматрала је немогућим да се у Београду, на мјесту Старог Саjмишта формира Мемориjални центар jевреjских жртава jер се, како је рекла, зна колико jе тамо Срба страдало. Данас, када је очито да се на том мјесту подиже Музеј Холокауста а да Срби нису смогли снаге, памети и историјске одговорности да подигну Музеј Покоља, вриједи се подсјетити њених ријечи. ОВАКО ЈЕ ГОВОРИЛА СМИЉА АВРАМОВ Без обзира на стварност да су Срби балкански народ

Невјероватна судбина Србина који је умакао усташком ножу (ВИДЕО)

23. септембар 2024.

Невјероватна судбина Србина из села Доњи Придјел код Добоја саткана је од боли, трагедије, ратног злочина, губитка идентитета и ипак – срећног краја. Као двогодишњак претекао је испред усташког ножа, двије деценије живио је под наметнутим муслиманским именом и презименом. Ексклузивно за Печат говори о животној потрази за изгубљеним српским коријеном, идентитетом и износи сумњу да су стотине и стотине српске сирочади након Другог свјетског рата изгубиле сопствени и силом прилика пригрлиле други национални идентитет. Извор: РТРС

Адолф Хитлер у Сарајеву већ 1937. године

3. септембар 2024.

АДОЛФА ХИТЛЕРА ОБАЛА је назив једне улице у Сарајеву 1937. године. Наиме те године је извршено преименовање улица, односно брисање старих називиа са српким именима. Умјесто старих назива уведени су нови и тако је Адолф Хитлер добио улицу у Сарајеву. Поред Адолфа Хитлера добили су улице и будући кључни учесници догађаја, као што је Анте Павелић, Кватерник, Мусолини. Увођењем нових назива улица у Сарајеву, који су наведени у доњем попису, најављено је извјестан начин долазеће бурно вријеме и стардање Јевреја и Срба у Сарајеву 1942. године.. Попис нових назива улица у Срајеву 1937. Извор: Алманах адресар града Сарајева 1937. Штампарија „Босанска пошта“ Сарајево Алманах Адресар града Сарајева 1937. (насловна страна

Јован Мирић: Труднице и породиље у НДХ

23. август 2024.

У извештају др Стација вишој италијанској команди 1941. наводи се да је велики број људи убијен тврдим предметом, да је нађено неколико женских лешева са исеченим грудима, те неколико трудница распорених стомака и у стомацима деца зашивена жицом. Анте Павелић са фрањевцима (Фото: ИН4С) Жена Душана Вуруне из Водичева, Госпа, рођена 1916. године, била је у високој трудноћи када се, на Илиндан 1941. године са бројним земљацима склонила у подрум своје куће. Док су сви други изашли пред усташе из подрума, Госпа је остала у подруму. Поред ње био је и њен четворогодишњи син Милорад. Њега су пред мајком мрцварили и заклали. Потом су ухватили мајку, распорили јој стомак, мушко

Годишњица злочина над двије хиљаде невиних Срба у Босанској Бојној

22. август 2024.

22. августа 1941. године дан геноцида над српским становништвом у Стабаниџи, Зборишту, Градини, Глиници, Пољани, Бојни, Варошкој ријеци и Црваревцу Дана 22. августа помолимо се за душе невино покланих и живих спаљених српских жена, деце стараца из српских села Стабанџа, Збориште, Градина, Глиница, Пољана, Бојна, Варошка Ријека и Црваревца, од стране њихових муслиманских комшија из Босанске Отоке, Бужима, Варошке Ријеке, Црваревца, Врнограча и других муслиманских села. На тај дан 1941. године војно способни муслимани предвођени жандармеријским наредником Пилингером, наоружани ножевима, секирама, косама и другим хладним оружјем, су кренули у „хајку“ на српску нејач у наведним селим и све жене и децу, које су стигли, поклали тамо где су их стигли, кога

Масовни покољ Срба на „Мехином стању“ августа 1941.

15. август 2024.

На Мехином стању у времену од 30. jула до 14. аугуста 1941. године убиjено jе 7.000 Срба, мушкараца, жена и дjеце. Само из села: Комесарца, Савић Села, Боговље, Маљевца, Бухаче, Црног Потока, Глинице, Гоjковца, Шиљковаче, Крстиње, Широке Риjеке, Јагровца, Свињице, Рушевице, Делић Пољане, Пашин Потока, Жрвнице, Купленског и Селишта убиjено jе 4.000 српских сељака. Мехино стање jе земљиште на граници Слуњског и Кладушког котара гдjе jе пред рат 1941. године jугославенска воjска ископала противтенковске ровове. Њих су усташе Независне Државе Хрватске краjем jула и почетком аугуста 1941. године искористиле за масовни Покољ српског народа с подручjа котара Слуња и котара Велика Кладуша. Србе су затварали у Српскоj православноj цркви у

ЧЕТНИЦИ ИЗ ПРИЈЕДОРА СПАШАВАЛИ СРБЕ ИЗ ЛОГОРА „ЦИГЛАНА“

24. јул 2024.

Након офанзиве на Козару (10. јун-18. јул 1942.) у усташким логорима нашло се на десетине хиљада српских цивила, највише жена и дјеце. Један од највећих логора био је у Приједору. У кругу фабрике за производњу цигле – Циглана (Прва крајишка творница цријепа и зидне цигле Приједор, подигнута 1926. године), формиран је „логор на Циглани“. Кроз тај логор прошло је око 14.500 Срба. Затвореници су мучени, убијани, и умирали од многих болести. Свако јутро „купили су оне који су умирали од глади и тифуса, стављали их на такозвани „шпрајц“ (плато са точковима) и одвозили у непознатом правцу.“ Какви су монструми стражари били у логору, свједочи један од преживјелих логораша, Дадо Стајковић: