Неугодно и изненада, грубим дрмусањем за раме, пробуди ме мама: „Дижи се! Јој, нешто се дешава“. „Ма, шта“, питам још потпуно бунован и нераздријеман. „Ма, некакви људи прођоше кроз двориште и двојица сједе у Трегнеровој граби. Не дирајте у фиранге и не провирујте! Шутите“, брзо говори. „Ето ти сад“, почињем ја, „сад је готово. Кад ја, бена, слушам“. „Шути, молим те, и никоме се нећемо јављати“, упозори нас мама. Дрхтимо од страха и од студени. Шутке се облачимо. На тротоару се чују кораци више људи. Иду одоздо и отварају наша мала дворишна врата. Зачас уз оне двије степенице улазе у гањак. Готово је, закључује сватко за себе. „Не јављамо се

Нешто прије ручка, наврати к нама Ката Гашпаревића, била је у варошу. Остала је, јадна, сама. Супруг Стево отјеран је 1941. у Копривницу, син Ђуро је са мном остао у Јасеновцу, а млађи син јој је одузет у Сиску. Ђуро је нестао у оном строју са Пером Амиџића. Преварили су их да иду на рад у Њемачку, па су их у тој радости отјерали на клаоницу. Као и раније, и овај пут су сутрадан живи препознали одијела и шешире. И овај пут ме, јадна, припитивала о мом посљедњем виђењу њезиног Ђуре. Млађег синчића, који је имао четири, пет година, нашла је негдје у Пригорју. Довела га је кући, али ускоро

Прође тако још неколико уобичајених дана. Можда баш и не уобичајених, али ипак нема значајнијих догађаја. Ноћи су исто тако уобичајене. А можда и нису. Ипак ми, макар и шутке, од њих и у њима очекујемо велика догађања. Управо оне треба да буду пресудне, да пресијеку! Зато и јесмо у некој полусвјесној неодлучности – да ли бдијети и чекати или спавати? Да, те ноћи, које су раније биле пуне неизвјесности и злослутњи, постају и постале су ноћи наде, ноћи надања. То је нека, тко зна како надошла замјена. Прије замјена, него промјена. Замјена је нешто као готово, свршен чин, а промјена је нешто шире, неодређеније – као да може и

Једног дана око подне одједном је почела страшна пуцњава негдје у правцу Диоша и Дарувара. Тако јака и изненадна још се никад до сада није чула. Потрајало је то једно пола сата и онда одједном престаде. Ми смо се код крава уплашили и кренули смо кући. Кад смо већ изашли из Сталовице, почеше у варошу да пуцају топови. А онда се са православне цркве чују гласови. Чују се и тристо метара даље, двјесто десно па опет на неких стотину метара. Опет грмљавина топова. Не знамо шта је, али, ето, сад се тамо далеко не чује пуцање, а чује се овдје близу. Тамо далеко чују се само крупне експлозије. Већ сам

Кроз Сталовицу смо прошли углавном шутећи. На прозорима и плотовима нема никога. Ваљда се опет спремају за дочек неке ноћи пушкарања, па су се рано повукли у куће. Ваљда је и то некакав знак да се и они нечега боје, размишљам са задовољством. А можда то слути и на то да све неће тако дуго ни потрајати, како је рекао Гојко. Сам враг нек’ зна на што то све слути, али сад ја видим да се и они боје. Сад и ја то видим. Сад ми, послије Луцине и Звонкове приче, Гојкова и не треба. Сад ја видим да је то тако – боје се. Али, опет, немају они школу

Одједном врисну Бара, настави да гласно плаче и оде кући, а коња-ждријебе остави. Имбра без ријечи отрча за њом кући, па се ускоро са мамом Кларом врати по коња. Ваљда јој је рекао да печемо кукурузе и да би он хтио бити с нама. Клара отјера коња. Објашњава нам да је Бара сјела одмах иза коња, он се ритнуо и избио јој зубе, а усну расјекао. Кад се умила, и мама је почела да плаче. Мишко ће је водити доктору јер то јако гадно изгледа. Сад сви коментирамо како она увијек сједи скоро под репом ждребету и увијек сиса палац. Иначе, Бара је словила за најбалавију Циганку у Сталовици. „Ваљда

Нас тројица смо прескочили канал па идемо према мјесту гдје се обично крмачамо. „Виђ’, овдје је опет некаква фришка стаза“, огласи се Живко. „Изгледа да је од ноћас. Има угажене траве која је још зелена“, додам ја. „Мора да су опет партизани“, вели Звонко, „мора да су то они ноћас пуцали па су овуда побигли“. Ево и Цигана са кравама – Перо и Јошко, Ђурини синови. Ево и Мишкових, Баре и Имбре. Оставише краве на лијевој страни канала. И они виде стазу. Нешто гласно расправљају цигански, а онда нас поздраве. „Рано јутрос су туда ишли партизани“, огласи се Имбра. „Имају свакаквих униформи и капа са црвеном петокраком. Неки имају капе

Откако сам дошао са Полума, само два пута сам ишао са кравама у ливаду. Није било питања око мога боравка у Орловцу. Помагао сам Милеви и дјеци цијепат и уносити дрва. На томе се завршило. Оно мало жита што смо имали, свега два воза, одвезли смо Трегнеровима и тамо смо измашинали. Лојзо нам је у два наврата довезао сламу коју смо истрпали у увоз штагља. Ето, сад је и слама лијепо суха и под кровом. Ако затреба, поред настирања, ваљат ће помијешана са сијеном и за хранит’ краве – далеко је прољеће. Откидам вилама сламу од гомиле и бацам на врх да не заузима пуно простора у увозу. Ту мора

Сутрадан је дошла кума Марица Брицинка. Одмах се договорише о разлогу доласка ако би то било тко питао – дошла да си однесе нешто крумпира, гринцајга и који парадајз. Она је тједан дана била у Дарувару код сестре Јулке. Тамо се, каже, пуца, и то јако, сваку ноћ. „Једне ноћи тако је јако пуцало да је ноћ била к’о дан. Могла си игле купит како се свијетлило од експлозија. Напали су партизани Дарувар и Бадљевину. Прича се да је било пуно мртвих и рањених домобрана и усташа. У Дарувару нема болнице, па су тек други дан рањенике успјели отпремити за Пакрац. Кажу да су мртве са’рањивали на гробљу под Калваријом.

„Ту ћемо откинути неколико клипова и свезати их у салвету, направити цуло. Од тада имамо изговор да смо ишли обилазити курузе. Даље преко ливаде Грабара, па покрај Шимуновића куће“, каже ми мама. Јасновачка дворишта и куће су углавном празни. Неки Срби су отјерани у Србију па су ту насељене усташке породице. Већи дио је у октобру 1942. године поубијан и поклан, а остатак отјеран у логоре Јасеновац и Сисак, одакле се готово нитко није вратио. Усташке породице су послије октобарског масакра Срба и повратка партизана побјегле у Грубишно Поље или Вировитицу. Једино је двориште Стојана Микелића уређено, види се и неколико кокоши. Има лијепо сложено ђубре, а у каналићу од

Покуцам. Чујем Гојков глас и отворим врата. За столом сједи Гојко и моја мама!? Станем као укопан и гледам, а она пође према мени, пригрли ме и поче ме љубити. Кад сам дошао себи, питам: „Ђе је Јованка“. „Код куће је. Ја сам дошла по тебе“, одговори она. „Сједите, тета Евица. Сједи и ти, Мили, ту на кревет. Ево, да чујеш какве вијести је донијела твоја мама. ’Ајте, тето, почните некако испочетка“, рече Гојко. „Па, за ова два, три дана пуно тога сам чула и свакако сам то слагала и превртала док нисам одлучила да идем по тебе. Горе су, Такачима и Вимеровима, ишли домобрански официри и неки усташе, да

„Него, ’ајде да се сада ми договоримо како ћемо с тобом. Знаш, ако ти остајеш овдје, мама и Јованка су у смртној опасности. Оне се не могу изговарати да си ти потребан Милеви у Орловцу. Они могу отићи и тамо па установити да те нема. Пуно сам размишљао о свему томе и мислим, Мили, да је најбоље да се вратиш кући. Ето, остани који дан и код мојих у Барни па да се увјериш да усташе више неће дирати жене и дјецу“, каже ми Гојко. „Гојко, да ти кажем, то ја ни једно ни друго нећу. Ако сам у Барни, тамо је несигурније него у Грубишном откако вам је Ногало

Оде он, а ево Гојка. Некако ми наздрави и сједе на пањ. Однесем ја већ сложен нарамак пред кухињу и брзо се вратим, узбуђен и знатижељан шта ће ми рећи. Сад имам некакав осјећај да ја са њим више не могу онако разговарати као кад смо се сретали тамо у Барни. Сад ја овисим о неком његовом рјешењу које ће у потпуности промијенити мој живот. Није то више оно – дођем Шукићима, кажем шта имам, саслушам шта морам рећи другима и идем кући. Увијек исто. Сад, међутим, очекујем некакву његову одлуку, коју ћу морати поштивати и по којој ћу морати живјети. Али, шта је ту је. Ја њему вјерујем, он

Заспао сам изненада, нисам ништа размишљао. Била је то прва сигурна ноћ, ноћ без злослутних неизвјесности, каквих је било на стотине од почетка 1941. године. Док сам ја опрао ноге, Стево је већ заспао. Ујутро је устао и отишао, нисам га ни чуо. У једном моменту ми се учини као да чујем куцкање и стругање жлица, онако иза сна. Приберем се и схватим гдје сам – ваљда то ти партизани доручкују. Не знам да ли је баш сад паметно да устанем. Или да то учиним кад они оду? Лежим и шутим. Чујем неки одлазе, поздрављају се, жлице се не чују. Устанем, обучем хлаче, навлачим чарапе и обујем се па пођем

Е, па сад је стварно доста и превише. Имам крваво, стравично, појединачно и групно, погибељно, самртничко искуство. Још само немам нож у грлу, а то ми свакога дана стално пријети. Морам се макнути од џелата. Више им не могу и нећу бити доступан. И, откачим: „Мама, ја идем у партизане! Не можеш ми то забранити“! Мук потраја још кратко. „А шта ће бити са нама, са мном и с Јованком? Нас ће поубијати или заклати“, рече мама. „Ајте и ви“, одговорим и наставим, „ја идем одмах. Не знам које ћу ципеле понијети, велике или оне друге“? „Ма, шта ће ти велике, да ти направе жуљеве“, одговара мама. Обујем се и