На данашњи дан прије 18 година током НАТО агресије на СРЈ убијена је трогодишња Милица Ракић из Батајнице. Трагедија се догодила након што су гелери од распрскавајуће бомбе улетјели у купатило и погодили дјевојчицу док је сједела на ноши. Стамбена зграда у којој станују Ракићи налази се у Улици Димитрија Лазаревића 8, на шест километара од војног аеродрома у Батајници. Милица Ракић је постала један од симбол српског страдања 1999. године, а њене слике и прича о њеној судбини брзо су обишли свијет. Милица Ракић је једна од бројних невиних жртава НАТО агресије на нашу земљу. (in4s.net) Извор: ИСКРА Везане вијести: Дан када је „Милосрдни“ почео да убија анђеле |

Јуче су, на осамнаесту годишњицу од погибије хероја са Кошара, Предрага Леовца, породица, пријатељи, родбина и чланови Културног центра „Предраг Леовац“ посјетили гроб бесмртног јунака. У једној посебно емотивној атмосфери, окупљенима се испред породице обратио господин Мишо Драгићевић, док је испред Културног центра говорио пјесник Александар Тошић. „Пуних 18 година, 14. април је дан када и мртав Пеђа окупља многе добронамјерне људе, свјесне његове племенитости и надалеко чувеног јунаштва. За неке од њих (Пеђини другови са класе) данашњи дан је и својеврсно поклоничко путовање – традиција која се, безмало 18 година, не прекида, поштује и надасве посебно цијени“, казали су из Центра, који је основан недавно, како би се проносило

Воз у Грделичкој клисури бомбардован пре 18 година Комеморативним скупом крај спомен-обележја које је подигнуто у знак сећања на страдале путнике и раднике „Железнице Србије“ у среду је обележена годишњица ракетирања воза на мосту у Грделичкој клисури. Авиони НАТО су пре 18 година са два пројектила погодили путнички воз 393, који је саобраћао на реалицији Ниш – Ристовац. Том приликом живот је изгубило најмање 15 особа, међу којима је било жена и деце, а тачан број погинулих никада није утврђен. Претпоставља се да је у бомбардованом возу било најмање 50 људи од којих се многи и данас воде као нестали. Венце и цвеће на споменик на ком је исписано да

Пилоти НАТО-а су прије 18 година пројектилима погодили међународни путнички воз на релацији Београд – Солун, у Грделичкој клисури, усмртивши најмање 55 људи. Мјесецима касније Велика Морава избацивала је на обалу, далеко низводно од моста, људска тијела. Пилоти НАТО-а су прије 18 година, 12. априла, током бомбардовања Србије, пројектилима погодили међународни путнички воз на релацији Београд – Солун, у Грделичкој клисури, усмртивши најмање 55 људи. Био је други дан Васкрса, понедјељак, кад је брзи воз број 393 из Ниша за Врање и Ристовац прошао кроз Грделицу. Мало касније, у 11.39 часова, јака експлозија затресла је куће, изваљујући врата и прозоре из лежишта. Мјештани, засути комадима стакла, одмах су знали –

Канцеларија за Косово и Метохију саопштила је, поводом 18 година од удруженог напада НАТО-а и албанских терориста на караулу Кошаре и друге војне положаје на српско-албанској граници, да се битка за Кошаре сврстава међу најсвјетлије тренутке српске националне и војне историје. „Наша војска је, уз немале жртве, успешно недељама одолевала бројно и технолошки надмоћнијем непријатељу, али ју је свест о томе да брани оно што је српском народу најсветије учинила непобедивом“, неведено је у саопштењу. Поручено је да ће херојска епопеја бранилаца Кошара вјечно подсјећати да је српски народ непобједив онда када се јединствено бори против зла и неправде и штити оно што му је најмилије и најдрагоцјеније. На данашњи

У Алексинцу је данас обиљежено 18 година од убиства 11 и рањавања 50 цивила у НАТО бомбардовању овог града. Осим великих људских жртава, у бомбардовању Алексинца 5. априла 1999. године разорено је 2.000 објеката, док је 180 домаћинстава са око 800 чланова породица остало без крова над главом. Оштећено је 755 станова, као и многе установе и институције. Извор: СРНА Везане вијести: Дан када је „Милосрдни“ почео да убија анђеле | Јадовно 1941. Признајем, судите, 1999. био сам војник… Осамнаеста годишњица НАТО бомбардовања

Они који су се легитимно борили против фашизма данас подржавају рађање нових фашистичких идеја Агресија на СР Југославију која се 1999. године догодила није завршена ни данас. На нивоу је статуса „контролисане кризе“, а по размерама на степену ниског интензитета глобалних димензија у измењеним геополитичким околностима. Деведесетих година имали смо Хладни рат, или једнополарни свет заснован, пре свега, на нуклеарној равнотежи. Потом је на лажима Сједињених Америчких Држава, уједињењем Немачке и распадом Совјетског Савеза настао сурогат од европске и светске безбедности и сарадње. Последица тога је униполарни свет, како смо означавали супремацију САД и НАТО, остварену геостратегијском, политичком и економском хегемонијом. Они који су се легитимно борили против фашизма данас

Љиљана Жикић Карађорђевић била је добровољац српске војске у току бомбардовања СР Југославије. Недавно је обележена годишњица смрти, а њене речи и песме које је оставила у аманет народу остаће урезане у српској и сторији као ожиљак на кожи. Била је једна од оних неустрашивих жена која је била спремна све да изгуби за своју земљу. Нажалост, изгубила је свој живот 1. априла 1999. године у близини села Љубенић приликом обављања борбеног задатка. Љиљана је написала песму „Бранићу Србију и кад будем мртва“ која је објављена 26. априла 1999. године у листу „Свет“, којом је опоменула свој народ да је важно да сачувамо барем зрно стида у себи. Бранићу Србију

На данашњи дан 1999. године за вријеме НАТО агресије на СР Југославију /СРЈ/ у сремском селу Буђановци срушен је амерички авион „Ф-117“, чиме је истовремено срушен и мит о његовој необоривости. Оборен је НАТО стелт авион „Ноћни соко“ који је до тада извршио низ акција у Либану, Панами, Ираку и стекао ореол „невидљивог“ и „необоривог“. Америчку летјелицу оборио је 3. дивизион 250. бригаде противваздухопловне одбране трећег дана од почетка НАТО агресије у 20.42 часа. Они су, захваљујући способности јединице, исправној техници и „малој техничкој иновацији“ успјели да летјелицу погоде са земље. Авион је пао у атар села Буђановци, пошто је претходно гађан са двије ракете типа „нева“, а јединицом која

Спустио сам гомилу ствари на земљу, пушку са метком у цеви сам и даље држао у рукама, запалио цигарету и загледао се у даљину, у планине које су нас окруживале. Долазио сам и ранијих година у те дивне пределе, док је још мир био, али сада сам некако другачије на те планине гледао. Деловале су ми некако огромне, непремостиве и опасне. Знао сам да из њихове утробе вреба смрт. Неки моји пријатељи су већ улазили у ту злокобну планину, у њену утробу и нису се вратили. – Шта се мислиш, носи ствари, чуо сам тихи глас свог командира, стајао је поред мене, затрпан својом опремом. -Идемо да се распремимо, напољу нема