Двадесети дан крваве НАТО агресиjе на СРЈ започео jе стравичним ваздушним нападом  НАТО авиациjе на међународни путнички воз на прузи Београд-Солун у Грделичкоj клисури, 15 километара од Лесковца.   Воз се том приликом налазио на железничком мосту на Јужноj Морави, а погођен jе са два проjектила НАТО алиjансе. Трећи и четврти вагон су потпуно уништени, док су локомотива и први вагон у већоj мери поприлично оштећени. Тачан броj рањених и погинулих до данас ниjе са сигурношћу утврђен. Током истраге пронађено jе девет лешева и jош четири дела људског тела, а многи се воде као нестали. По неким незваничним информациjама наjвише цивила током читаве НАТО агресиjе на СРЈ погинуло jе управо

Обраћам вам се као Новосађанин Новосађанима. Тражим да се 3. маjа сетите страдања наше и ваше куће. На таj дан пре 15 година, зграда Радио-телевизиjе Нови Сад, данас Радио-телевизиjе Воjводине, срушена jе у бомбардовању. Немоjте поновити мук од 24. марта, када годишњица бомбардовања ниjе заслужила ни наслов у рубрици посвећеноj годишњицама. Сопственом страдању сте посветили свега неколико секунди програма, ниjе урађен ниjедан специjал, ниjедна екипа ниjе известила са рушевина некадашњег радног места. У врхунцу цинизма, РТВ jе у ударном термину потпуно прећутала бомбардовање Новог Сада, али jе говорила о бомбардовању Сараjева.     Можда jе тренутна уређивачка политика РТВ слична политици Жена у црном, коjе ових дана ћуте о српским

Сећање на дане од коjих jе прошло 15 година а коjи су и даље тако живи у памћењу многих. Мало jе тренутака коjе време на замагли или потпуно избрише из сећања. Ипак, потпуно jасно се сећам вечери од коjе се данас навршава тачно 15 година. Негде са првим мраком, Бранко и jа смо са торбама на рамену стаjали у дворишту испред моjе куће. Упорно смо убеђивали моjу маjку да нас пусти на тренинг. Три дана касниjе требло jе да почне завршни турнир првенства СР Југославиjе у кошарци за кадете. Моjи приjатељи и jа смо живели за таj дан. Сви наши снови, дечачка маштања, године тренинга, срећа коjу су доносле победе,

Прошло jе четрнаест година од хероjске смрти Зорана Радосављевића. Смрт у неравноправном сукобу са вишеструко надмоћниjим НАТО ловцима га jе учинила хероjем, али та државна почаст га jе неоправдано мимоишла.  Витезови, хероjи. Синови неба. Творци историjе. Јунаци… Тако су, током и неко време после НАТО агресиjе на СРЈ, власти хвалиле и славиле пилоте нашег Ратног ваздухопловства. А онда су временом, тихо, њихове подвиге и жртве – скраjнули. Преживели ратници у борби са вишеструко надмоћним неприjатељем, постали су “незгодни сведоци” и сметња нашим новим курсевима. Пензионисани су, у наjвећоj снази и врхунском искуству коjих се не би одрекла ниjедна држава коjа држи до своjе одбране. А мртви… Они су заборављени, а

Аутор: БРАНИМИР НЕШИЋ Прошло је једанаест година од НАТО-бомбардовања Србије. Хиљаде мртвих и рањених, на десетине хиљада порушених зграда, домова, фабрика, мостова… Непопуларна тема за садашњи режим у Србији, који се из петних сила труди да нам западне „савезнике“ прикаже као пријатеље који су нас касапили зато што смо ми заиста били лоши, а они, као вајни цивилизатори и демократе, били су ту да нам укажу на странпутицу којом смо кренули покушавајући да одбранимо своје. Баш као у Балканском шпијуну: „Хајде, лепо признај да си крив, па ће ти Ђура опростити што те је тукао…“ Чак и шиптарска продаја српских бубрега и срца није довољно заступљена на телевизији. Плаше се