Црно-жути команданти су говорили: Ово неће бити ратни поход, већ излет. Променада. Солдатски шпацирунг до Ниша, да се растера та хаjдучиjа и у пролазу казне непоћудни Срби. Опасне су комите, од оружjа опасуjу бомбе и дуге, оштре ножеве. ЋУТЕ воjници, католици, протестанти, православци, моjсиjевци, униjати, мухамеданци, веруjући и неверуjући. Неки таj папин благослов и не разумеjу, jер jезик не знаjу. Истина, и свештеник воjни jезик само натуца. А његова паства, регрути, у свакодневним вежбама и дрилу научили су и разумевали команде на немачком jезику, али мало шта изнад тога. Згледаjу се поданици Аустроугарске, Мађари, Чеси, Словаци, Хрвати, Тиролци, Босанци и Херцеговци, Јевреjи расути по Средњоj Европи, Срби са широкога подручjа

Душан Павловић (83), син др Димитриjа Павловића, оснивача Друштва за неговање традициjа ослободилачких ратова Србиjе до 1918. године, уступио jе „Политици” неку врсту вишедецениjског дневника у коме подсећа на места погибиjе српских ратника Француска, Тиjе Пре 45 година др Димитриjе Павловић (1894) и стари српски ратници балканских ратова и Првог светског рата основали су Друштво за неговање традициjа ослободилачких ратова Србиjе до 1918. године. Настоjали су да се сачуваjу од заборава светли догађаjи из историjе српског народа и да се младе генерациjе упознаjу са вековном борбом своjих предака за слободу, са њиховим страдањем, jунаштвом и бескраjном оданошћу отаџбини, каже за „Политику” Душан Павловић (83), син оснивача овог друштва. Господин Павловић

Органи јавне безбедности и француска масонерија побринули су се да јавност не сазна како је атентат стварно био изведен „Мрачни средњи век“ се готово искључиво доживљава у идеолошко-вредносном смислу. За историчаре тамно или мрачно доба је оно за које нема довољно писаних историјских извора – да би било „осветљено“. И најновији периоди могу припадати „мрачном добу“. У Новом Саду је дуго времена на једној фасади у ободном делу центра стајала спомен-плоча која је говорила да су се ту сакупљали „ти и ти“ како би се борили против „монархо-фашистичке диктатуре краља Александра“. Тако је једна од првих жртава балканских злочинаца – хрватских усташа и бугарских вмроваца, каснијих сарадника нациста и фашиста,

Ратна болница у Ваљеву постала jе симбол пожртвованости и хуманости током Првог светског рата. Ваљево jе по свом положаjу и близни фронта, у Великом рату био главни центар за приjем рањеника, избеглица, заробљеника и оболелих. Због лоших хигиjенских услова поjавио се и пегави тифус. Од децембра 1914. до маjа 1915. године епидемиjа пегавог тифуса толико jе узела маха да jе цео град постао болница. Око девет и по хиљада жртва подлегло jе последицама страшне епидемиjе пегавца. Поред српских лекара у учествовале су медицинске мисиjе из више европских земаља и Америке. На страхоте Ваљевске болнице подсетиће изложба Народног музеjа у Ваљеву коjа ће бити отворена 2. априла у 12 часова. „Изложба

Редакциjа „Стања ствари“ у изборима за „личност 2014. године“ определила се за Гаврила Принципа. Полемике вођене о њему у светскоj и домаћоj историографиjи, али и политици, учиниле су да, и читав век након Сараjевског атентата, његове сени узнемираваjу домаћу и (бело)светску господу. Историчар, др Милош Ковић, у уводу капиталне књиге године „Гаврило Принцип: документи и сећања“ (Прометеj, Нови Сад – РТС, Београд), чиjе jе делове уступио „Стању ствари“, одговара на питање ко jе био Гаврило Принцип у европском и националном контексту. А. Ж. Милош Ковић: Гаврило Принцип Гаврило Принцип (1894-1918) jе, уз Драгутина Димитриjевића–Аписа, у светским размерама, сигурно наjпознатиjа личност српске историjе. Ако се и jедан Србин помене у општим

У Културном центру Источно Ново Сараjево синоћ jе изведена монодрама коjа говори о животу Милунке Савић, наjодликованиjе жене у историjи ратовања на овим просторима, коjа jе провела седам година учествуjући у ратовима на подручjу Балкана. Глумица Југословенског драмског позоришта из Београда Весна Станковић, коjа тумачи лик Милунке у монодрами „Милунка… исповиjест о животу од прве пушке до прве метле…“, истиче да jе ова храбра жена заправо jедан епски лик коjи се ниjе родио ни приjе ни послиjе ње, а коjи тек сада након много времена добиjа своjу сатисфакциjу. Станковићева истиче да jе Милунка Савић из наjплементиjих побуда отишла у Први балкански рат, да заштити брата, али и са страшним поривом

У Галериjи науке и технике Српске академиjе науке и уметности синоћ jе отворена изложба „Жене у Првом светском рату“, коjа говори о доприносу жена током Великог рата у Србиjи, о чиjим храбрим и пожртвованим дjелима готово да нема трагова у српском друштву. „Организовали смо ову изложбу да би на наjлепшиjим, наjпосвећениjим наjпожртвованиjим примерима показали колико jе дубок наш заборав и колико наша захвалност мора бити већа, пре свега кроз знање о овим судбинама коjе су вредне не jедне изложбе, него филмског сериjала“, рекла jе аутор изложбе Александра Нинковић Ташић. Академик Драгољуб Живоjиновић указао jе на то да жене, како странкиње коjе су долазиле као медицински радници, тако и Српкиње заслужуjу

Представници Удружења ратних добровољаца 1912-1918 данас су у Алеjи великана на београдском Новом гробљу одржали помен и положили виjенце на гроб српске хероине из Балканских ратова и Првог свjетског рата Милунке Савић, поводом обиљежавања 41 године од њене смрти. Потпредсjедник Удружења ратних добровољаца 1912-1918 Михаjло Јовановић рекао jе Срни да jе за то Удружење веома важно одржавање сjећања на српску хероину jер jе и она као добровољац Милун учествовала у ратовима и добила броjна одликовања, између осталог двиjе Карађорђеве звиjезде и француски орден Легиjе части. „Она jе персонификациjа учешћа свих наших жена у ратовима као ратника, добровољаца, медицинских радника. То jе жена пред коjом су стаjали у ставу мирно пукови

Председник Комисиjе за одликовања Оливер Антић уручио jе орден српске заставе другог степена Ђорђу  ихаиловићу, чувару српског воjничког гробља “Зеjтинлик” у Солуну Председник Комисиjе за одликовања Оливер Антић уручио jе данас у Солуну, у име председника Србиjе Томислава Николића, орден српске заставе другог степена Ђорђу Михаиловићу, чувару српског воjничког гробља “Зеjтинлик” у том граду. Реч jе о одликовању за нарочите заслуге у очувању културног и историjског наслеђа Србиjе, као и за развиjање и учвршћивање сарадње и приjатељских односа Србиjе и Грчке, jавља Ало.рс. Антић jе, приликом уручивања одликовања, рекао да jе председник Србиjе на 100. годишњицу избиjања Првог светског рата одликовао “високим српским орденом човека, коjи и сам представља симбол српског воjничког вечног почивалишта,

Ђорђе Михаjловић, чувар Зеjтинлика и сећања на славу страдања српске воjске у Великом рату. Пола века бдиjе над хиљадама хумки српских ратника. Дочекуjе, испраћа и упозорава: Не заборавите jунаке Мени је судбина наменила ову дужност. Часну дужност. Исто, као што су је, судбински, преузели моји: деда Сава и отац Ђуро. Има ли часније дужности од ове да чуваш гробове јунака који су нас све надвисили љубављу према отаџбини и слободи. Овако говори старина Ђорђе Михајловић, чувар Зејтинлика, српског војничког гробља у Солуну. Часна старина троши осамдесет седму годину живота, а више од пола века бдије над уснулим, српским пуковима. Над осам хиљада хумки – именованих и безимених српских ратника. Дани

У шуму код места Јиндриховице, на граници Чешке и Немачке, довео нас је наш земљак, Дејан Ранђеловић, који од деведесете године прошлог века живи у оближњим Карловим Варима, монденској бањи за богате Европљане. Закорачио у шуму коjа би требало да буде света – Јел осећате мирис смоле ? – пита Дејан – Има је на сваком стаблу, а, кажу, да смола истиче само на светим местима. Та шума, надомак Јиндриховица, за Србе би требало да буде света. Требало би, али као што много тога Србима није свето, тако ни она није. У њој почива, у једва видљивим хумкама, око 1600 српских војника и официра, заробљених 1914. и 1915. године, током

Прошло jе стотину година откада су „ратни сликари“ направили незаборавне кадрове из Првог светског рата ПРОШЛО jе стотину година од када jе почео Велики рат. У то време мучено човечанство ниjе слутило да би сукоб тако гигантских и морбидних размера могао да буде поновљен, па jе тек после Другог, Велики рат прекрштен у Први светски. Српска држава је тада процентуално поднела најтеже жртве од свих народа у Европи, сахранивши око 1,2 милиона становника. Велике силе које креирају данашњицу углавном су, драговољно, намерно или из чистог немара заборавили наш допринос тадашњој борби против угњетавања. Да ми сами то не бисмо урадили, потрудили су се стручњаци који пажљиво чувају документа тог стравичног

Вест о трагичноj смрти краља Александра изазвала jе у Дубровнику запрепашћење. На улицама народ  се  окупљао у групама  интересуjући се за  вести. У листу ,,Дубрава” истакли су да се у први час веровало да  краљ ниjе мртав, али су убрзо све наде пропале. Лист „Дубрава” описао jе реаговање света у Дубровнику на  вест о смрти краља : „На лицима грађана читала се jе бол и страва, а ужурбаност службених фактора поjачавала jе мучан утисак прве ноћи послиjе кобног догађаjа. Све радње су спонтано затворене, а кад су и посљедни отишли своjим кућама  да тамо наставе препричавања, град jе имао изглед jедног мртвог напуштеног мjеста. У jутро приjе сванућа дана започело

Кад цар грди амбасадора: историjски важан документ из политичког Архива немачког Министарства спољних послова настао непосредно после Сараjевског атентата као увертира за избиjање Првог светског рата. Година (пре)пуна историjе: 2014. На листи важних датума немачког Министарства спољних послова, као актуелни „изазови“ за националну дипломатиjу, нашли су се: сто година од избиjања Великог рата (Првог светског) седамдесет пет година од почетка Другог светског рата, четврт века од пада Берлинског зида и „мирне револуциjе“ у Источноj и Средњоj Европи, децениjа од великог „скока“ Европске униjе на исток. У овом низу нема 1999: петнаест година од првог немачког „ватреног (ратног) крштења“ после 1945. године и (веома) ангажованог учешћа у НАТО агресиjи на Савезну

Уочи стоте годишњице избиjања Првог светског рата, у западноj jавности jе вишеструко поjачано одраниjе присутно кривотворење историjе, према коjем на Србе пада наjвећа или чак искључива кривица за крвопролиће, па и за Хитлеров нацизам  На тему jесу ли и коjе западне земље биле савезнице Србиjе у Првом светском рату, темељно и на основу богате документарне грађе писао jе jедан од наших наjбољих историчара Драгољуб Живоjиновић, у књизи „Невољни ратници: велике силе и Солунски фронт, 1914-1918“. Он jе чак доказао да jе Велика Британиjа у том рату била неприjатељ Србиjе, само не отворено као Немачка, Аустро-Угарска и Бугарска. О мешању политике у писање историjе, а на тему ратова деведесетих, историjе БиХ и