Pucajte, bez oklevanja, u svakoga

Datum objave: petak, 2 oktobra, 2015
Veličina slova: A- A+

Crno-žuti komandanti su govorili: Ovo neće biti ratni pohod, već izlet. Promenada. Soldatski špacirung do Niša, da se rastera ta hajdučija i u prolazu kazne nepoćudni Srbi. Opasne su komite, od oružja opasuju bombe i duge, oštre noževe.

Mobilisani vojnici crno-žute armade iz Bosne
Mobilisani vojnici crno-žute armade iz Bosne

ĆUTE vojnici, katolici, protestanti, pravoslavci, mojsijevci, unijati, muhamedanci, verujući i neverujući. Neki taj papin blagoslov i ne razumeju, jer jezik ne znaju. Istina, i sveštenik vojni jezik samo natuca. A njegova pastva, regruti, u svakodnevnim vežbama i drilu naučili su i razumevali komande na nemačkom jeziku, ali malo šta iznad toga.

Zgledaju se podanici Austrougarske, Mađari, Česi, Slovaci, Hrvati, Tirolci, Bosanci i Hercegovci, Jevreji rasuti po Srednjoj Evropi, Srbi sa širokoga područja nekadašnje Vojne Krajine, od obala mora Jadranskog pa do Banata temišvarskog. Sem pravoslavnih, u austrougarskoj su vojsci, kako su to pisali romantičari-književnici u devetnaestom veku, “Srbi sva tri zakona”, Srbi unijati ili katolici, pa i muhamedanci. Svakakvih tu u vojsci ćesarskoj ima Srba.

I dok gledaju sav jutarnjom sunčevinom poškropljeni krajolik, predvodnici im, komandanti, zureći u karte, govore i pokazuju puteve prodora, udoline rečica, bregove, kote… Pretpostavljeni se i naprežu lomeći jezik da bi izgovorili nazivlje svih tih parametara u karte detaljno upisanih.

PRVA na udaru im je Lešnica.

Karte, mape i sekcije su precizne. Iscrtane su i štampane u Beču na osnovu brojnih izveštaja špijuna koji su, počevši od XVI stoleća, prolazili balkanskim krajevima. I, kako su obično govorili, istim jezikom kojim zbori i narod što po tim zemljama živi, to su opisali sve što osmotriše i saznaše: naselja, broj kućnih numera, puteve i razdaljine, ćuprije i gazove na vodama, crkve, mehane, manastire, utvrđenja, bogomolje pretvorene u džamije, ruševine opsadnih zidova, osmatračnice, straže…

Osim tih čistih geografskih i vojnih podataka, znatiželjnici sa zapadnih strana su, uz mape, ponekad u posebnu sveščicu zapisivali i opštija zapažanja o narodu, neke narodne pesme, pa i čak i pojedine običaje. Jeste, Beč ih je proučavao, pa i pomagao, koristeći i “austrijske” i “osmanlijske” Srbe kao udarne snage u povremenom ratu Austrije protiv Otomanskog carstva.

Tako i sada, u ovom pohodu na Srbiju, Austrougarska i Turska – saveznice su.

Jeste, sve se na kartama vidi i prepoznaje, brda i doline, naselja. Dobre su mape, sa prilično tačnosti, jedino što na njima ne vidiš ljude. Ali tamo, preko valovite vode, mora ih biti! Jer, neko je podigao te domove, ozidao crkve, zasadio voćnjake, orezao vinograde, posejao žito. Eno, kroz dalekozor se lepo vidi, neko založio vatru: Viori se dim iz dva-tri dimnjaka, a na mapi ni d od dima.

Ko li potpali oganj?

Ako su to marljive domaćice, gde li su im, onda, muži? Kud li su im muškarci sada, pitaju se, pod ratnom opremom, komandiri bečkih soldata čas čitajući karte a čas motreći kroz dvoglede. Gledaju danima preko rečnog brega. Mirno i pusto, nigde nikog! Bar u vidokrugu – ni živa stvora. Sumnjičavo primaju ono što starešine zbore. A što komandanti viši čin nose, to češće i ponavljaju kako će se oni brzo iz Srbije vratiti. Jer kakvi su to ratnici, i kakva je to država koja ne čuva svoju teritoriju? I još se zove – Kraljevinom!

AUSTRIJANCI NA ISTOK, NEMCI NA ZAPAD

BEČKA kruna su: Donja i Gornja Austrija, Dalmacija i Primorska, Slovenačka ili Koruška, Bohemija ili Češka, Moravska, Bukovina, Šlezija, Štajerska, Tirol, Galicija i Bukovina. Plus, uža Ugarska sa Slavonijom, Hrvatskom i Rijekom. Pa – Neusssterreich, kakvo je zvanično nazivlje Bosne i Hercegovine. Velikoj Habsburškoj monarhiji je iza leđa Nemačka, ne tako raširena ali vojnički jača. Austrijanci će na istok, Nemci na zapad.

KRALjEVINA, a granica nezaštićena! Nigde osmatračnica ni branilaca.

Većina je bila na redovnom služenju kadra i odatle, iz vojarni, takoreći, stražarno sprovedena u Bosnu, na manevre. Drugi su i služili u Bosni i Hrvatskoj. Treći, pak, tvrdo se kaju što su se uopšte odazvali mobilizaciji. Drhtureći, kore se što nisu u hodu dovde već utekli! A bilo je prilika pri transportu i premeštanju trupa. Pa mogli su zbog sudara vozova još u Subotici umaći. Bilo je takvih zastoja i na drugim železničkim postajama, kod Brčkog i Sremske Mitrovice. Istina, i pored strogih regula, fizičkih kažnjavanja, bilo je dezertera, ali i onih uhvaćenih pa i streljanih.

Ovo govoraše vojnicima nadređeni, i neće biti ratni pohod, već izlet. Promenada. Soldatski špacirung do Niša. Biće i pucnjave, ali to će oni, carski vojnici, opaljivati kako bi zastrašili i rasterali tu hajdučiju. Da prolazeći kazne nepoćudne Srbe, koji se tako malobrojni i nikakvi, jednoj moćnoj carevini mešaju u poslove. Ubacuju svoje ljude u Bosnu. Podbunjuju bosanske ne samo pravoslavce, već i neke katolike pa i muslimane, bečke podanike. A i ovi Bosanci i Hercegovci, učitelji, popovi, trgovci, đaci slušaju šta im Beograd kaže. Bune se i po Crnoj Gori pa i Dalmaciji. Osnivaju nekakva društva i pobratimstva, đačka i studentska, trezvene mladeži. Pa i sokolska, slovenska. Drže sabore, zastave razvijaju, Srbiju veličaju. Neke poete iz Mostara i Sarajeva više vole prestonicu Srbije nego svoju stolicu, Beč. Guslaju ili tamburaju po strunama, žicama serbskog rodoljublja. Otvoreno se bune protiv austrougarske vlasti, protiveći se redu koji im uvedoše Pešta i Beč.

BOSNU je Austrougarska izgradila. Podigla tvrđe gradove, utvrđenja, prosekla čvršće puteve, postavila pruge. Austrijanci su im otvorili rudnike, podigli pilane, počeli seći šume.

No, uprkos svom tom boljitku bune se ti tvrdoglavi Bosanci, užareni varvari što se drznuše da Krunu uvrede. Za srce da je ujedu ubivši prestolonaslednika i njegovu časnu suprugu, majku dvoje maloletne dece, plemenitu Sofiju. Pokazaće oni tim divljacima ko je Austrougarska.

Crno-žuta carevine drži skoro polovinu Evrope.

Srce joj je u Beču.

Evropu će voditi germanska ruka. Neće ih ništa zaustaviti.

Glasove umiruje naredba.

SOLDATIMA na pokret spremnim obraća se Stojan fon Lasotić.

Srbi su, viče Lasotić, iscrpeni, gladni i slabo naoružani. Bez topova, mitraljeza, pušaka. Čak ni municije nemaju dovoljno. Jer dve su vojne u poslednje dve godine vojevali. Iznemogli su. Ma, oni su i bez uniformi. U čemu oru u tome i vojuju. Od službene odeće imaju samo vojničku kapu, a i to što na glavama nose ne zovu kapom već šajkačom. Zato i pucajte, odmah i bez ikakvoga oklevanja u svakoga ko je pod šajkačom a odeven u koporan i čakšire, tako oni zovu mundir i hoze. To je njihova, srbijanska vojnička, komitska uniforma.

Opasne su komite. Od oružja samo opasuju bombe i duge, oštre noževe. Nožekanjama se služe munjevito, u jednom potezu vrat prerežu ili bodu direktno u srce, bodež uvrćući… Zato, soldati dičnoga Beča, nikoga u toj nošnji ne puštajte blizu sebe. Pucajte, čim vidite tako obučenog.

Sutra: Nema milosti prema stanovništvu

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Feljton Preobraženje na Ceru (1)

Feljton Preobraženje na Ceru (3)

Feljton Preobraženje na Ceru (4)

Feljton Preobraženje na Ceru (5)

Feljton Preobraženje na Ceru (6)

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top