Капиjа злогласног аустроугарског логора Вуксанлекић надомак црногорско-албанске границе пре 101 године, последњих дана 1917, занавек jе затворена. Међу jедва педесетак оних коjи су тог суморног дана изашли на слободу из логорских жица, коjи су преживели оваj девети круг пакла и остали да казуjу како jе било, била jе и Милица Минић са Гостиља код Даниловграда, оjађена маjка коjа jе са седморо деце доспела у ово мучилиште, а вратила се само са ћерком Милушом. – Кад надjача Шваба и би капитулациjа шеснаесте године, нас била пуна кућа – испричала jе своjевремено потписнику ових редака, већ двадесетак година покоjна Милуша Минић, удата Лакић, сећаjући се страхота коjе jе преживела. – Били отац

О Србину сахрањеном у Хрушовану код Брна сазнало се на основу писма заменика градоначелника тог чешког града послатог у Ужице Ужице – Управа чешког града Брна намерава да обнови споменик Србину, ратном заробљенику Трипку Марковићу, родом из Пониковице код Ужица, умрлом 1917. у селу Хрушовану код Брна. И док су код нас спомен-обележја јунацима Великог рата неретко препуштена забораву и зубу времена, Чеси после једног века, ево, не заборављају ни недовољно знане српске ратнике који су кратко код њих живели. Причу о судбини заробљеника Трипка отворило је прошле године писмо из Брна упућено ужичком градоначелнику Тихомиру Петковићу. Написао га је Павел Кадлец, заменик градоначелника овог другог по величини чешког града

Сан о Великој Бугарској пробуђен у Сан Стефану 1878. године никада није престао и он је важан узрок бугарских непочинстава у оба светска рата на територији источне и јужне Србије. Добро су знали да та идеја никада није прихваћена у овим областима, али су имали разрађен план шта треба чинити ако се дочепају тих крајева. Тако, чим су уз помоћ Немаца ушли на овај простор почетком новембра 1915. године, почели су насилну бугаризацију поробљеног становништва. Већ су до 11. новембра покупили све попове у околини Ниша и под изговором да их воде у заточеништво у Бугарској, потерали су прву групу према Белој Паланци. У предвечерје су стигли у ову варошицу,

Удружење линијских пилота данас у београдском аеро-клубу уручује захвалницу француском народу. Романтични јунаци и хероји неба летачко искуство стицали су у Граду светлости ПРВИ српски пилоти, ваздухопловни инжењери и техничари школовани у Француској уочи и током Великог рата били су романтични јунаци, авантуристи и изумитељи, хероји једне генерације, коју су у Београд донели одсјај Града светлости. Удружење линијских пилота Србије жели да подсети на изузетне личности које су пре једног века стварале српску “авијатику” и дух времена. – На културни идентитет српских пилота и целе друштвене елите Србије једног времена доста су утицали француски узори. Пилоти су били део културног миљеа Париза, средишта развоја културе и технологије тог доба. Они

Потомак Солунца, деде Миладина, Љиљана Стевановић већ деценију чува кичицом успомене на великане наше историје САМО је Првом светском рату и ослободилачким ратовима на српским територијама сликарка Љиљана Стевановић посветила више од 100 дела, а избор од 25 слика биће у Легату Милића од Мачве у Крушевцу, све до 26. марта. Већ је 34 града обишла ова неуморна уметница излажући део колекције “Великани наше славне прошлости”, додајући да је то њена обавеза, и као сликарке и као, потомка солунаца. Јер, Љиљанин деда Миладин преживео је као пешадинац Солунски фронт, а његов рођени брат Влада обрео се у коњици. – Са стрицем се догодила невероватна ствар, његов коњ стигао је у

Млади писац о запаженом роману “Лагер”. Желео сам да проговорим о искуству изопштености. Позорница дешавања је интернирски логор у Араду ПАЖЊУ критике и читалаца млади писац Љубомир Кораћевић (1982) скренуо је на себе романом “Лагер” (КОВ), који је доспео у ужи избор за Нинову награду и награду “Биљана Јовановић”. Позорница најчешћих дешавања у књизи је Царски и краљевски интернирски логор у Араду, али се, осим њега, помињу још нека места у којима су људи бивали интернирани током Првог светског рата. – Арад је, иначе, град у којем још увек стоје српска црква и зграде Табаковића и који је значајан за нашу историју уметности, бар колико и Трст. Осим тога, то

Највеличанственији, а уједно и најстрашнији тренутак бурне српске историје био је Први светски рат. О њему су писали бројни новинари, књижевници и историчари, а највећа похвала јунаштва и храбрости нашег народа дошла је са непријатељске стране. Српска историја пуна је примера великих победа и славних тренутака. Многи заљубљеници у прошлост ће вам рећи да је највеличанственији, а уједно и најстрашнији тренутак бурне српске прошлости био Први светски рат. О њему су касније писали новинари, књижевници и историчари… Ипак, можда највећа похвала јунаштва и храбрости нашег народа током те крваве четири године почетком 20. века дошла је са непријатељске стране. Када је крајем лета 1914. године далеко надмоћнија Аустроугарска напала Србију,

Највеће ратно одликовање засијало на грудима 329 ратника из ужичког краја, али су неки подаци погубљени и потиснути из сећања ЈУНАЧЕ, стекао си је својом крвљу и ранама – рекао је официр качећи Карађорђеву звезду са мачевима на груди Радише Гојгића, из Негбине, каплара 1. чете 3. батаљона 4. пешадијског пука Дринске дивизије, у дворишту болнице у Бизерти. У логор далеке Африке Радиша је стигао из Солуна, после четири тешке ране од куршума на Црним чукама подно Кајмакчалана у септембру 1916. Другови су га, под окриљем мрака, изнели са разбојишта, где је претходне ноћи кршни делија испод Муртенице први кренуо у љуту и крваву борбу, командујући: “Одшарафи бомбе!” У јединицама

Краљевина СХС настала је као плод најтежег и најкобнијег рата који је Србија водила у својој целокупној историји. Од самог почетка рата српска влада и политичке елите узеле су за циљ уједињење свих Југословена у једну демократску државу под скиптром династије Карађорђевића. Био је то логичан циљ. Идеолошки и политички, српске елите одгајане су на западноевропским традицијама које су прописивале да једну нацију чини народ који говори истим језиком. Све до 1910. у Србији није објављен уџбеник који у националном погледу раздваја Србе и и Хрвате. Српско-бугарски сукоб око Македоније показао је генерацијама српских политичара како је јединство боље од „ситничавог“ спора око границе. Коначно, прагматични разлози мотивисали су српске