Hrvat koji je srbovao u Aradu

Datum objave: nedelja, 3 aprila, 2016
Veličina slova: A- A+
Mihovil Tomandl
Mihovil Tomandl

U ćeliji sam sa Vasom Stajićem. Danas mi je držao predavanje da će Rusi potući Švabe i da će nas oni osloboditi. Vatren je rodoljub, napisao je 1914. godine u svom logorskom dnevniku internirac dr Mihovil Tomandl „Teško je bilo srbovati u Aradu”, reči su dr Mihovila Tomandla, Hrvata rodom iz Brčkog u Bosni, advokata i danas velikog imena u Pančevu. Zabeležio ih je sa samo dvadeset godina, tamnujući u rumunskom kazamatu, u koji je stigao odmah po objavi Prvog svetskog rata. U zloglasnoj aradskoj tvrđavi, grobnici hiljada nevinih, Tomandl je proveo teških 46 dana.

Vojni kazamat, a zapravo logor utamničenih nacionalnih boraca, ali i  mnogo žena, starih i nedužne dece, bio je oličenje patnje. Od oko 15.000 zatočenih, svaki treći nije preživeo. Mučili ih žeđu, tukli do smrti…

Logor je pre svega bio namenjen Srbima prognanim sa prostora tadašnje austrougarske provincije Bosne i Hercegovine, zatim iz Kraljevine Srbije. U očajnim uslovima, izgladneli, internirci su masovno poboljevali od pegavog tifusa, tuberkuloze. Dnevno je umiralo nekoliko desetina dece, žena, odraslih.

Sabijeni u podzemnim memljivim hodnicima bez dnevne svetlosti, gušili su se u neizdrživom smradu umirućih tela i memli, a zimi su držani u ledenim prostorijama, na betonskom podu od čega su im se smrzavale ruke i noge. Mnogi, naročito deca, obogaljena su, jer su im  promrzli udovi morali biti amputirani.

U pančevačkom „Letopisu” nalazimo nekoliko zabeležaka iz dnevnika, koji je tada golobradi internirac Mihovil krišom ispunjavao: „16. avgust 1914. godina. Ja sam u ćeliji sa Vasom Stajićem. On čita, a ja učim Rimsko pravo po Cihlarnu. Gospodin Stajić se ne može odvojiti od Getea, a ima i Bibliju i u njoj vodi dnevnik, da ga ne bi uhvatili. Danas mi je držao predavanje ’da će Rusi potući Švabe i da će nas oni osloboditi’. Vatren je rodoljub, povučen i ne meša se niskim. Čudim se samo što napada Gaja, a brani Preradovića.”

Evo još jedne zabeleške: „Svi ’drukamo’ za Srbiju.  Ovde se uveliko priča da će Rusi za mesec dana biti u Aradu. Postupak u tvrđavama je pooštren. Potpukovnik, ka to ču likujući priča g-đi Femki, koja je tu sa nama, da će Austrija zadržati Srbiju dvadeset godina. Gospođa mu je odgovora da to Austrija ne sme uraditi, a on joj je dobacio da je veleizdajnica! Sva je u peni i šoku. Kad sam joj doneo kantu vode pitam, šta je na stvari, a ona mi reče da nema da ćuti i da će za Srbiju da pogine. To je žena!”

Izmučenog Mihovila puštaju iz Arada posle mesec i po, da bi posle samo tri dana bio ponovo uhapšen s ove strane Banata, u Vršcu, zato što „laje”. Pričao je kako će Austrougaraska propasti i nisu pomagale ni batine, a poznat je bio i kao pravo „zakeralo” prema vojnim vlastima. Ostalo je zapisano da „ako bi ga o mađarski prekrstili i zvali ’Mihel’, on ćuti, ne odaziva se, dok ga pravilno ne oslove sa ’Mihovil’”. I sve tako…

Vlasti nisu odustajale od prevaspitavanja ovog hrvatskog „Sokola”, pa su se dosetili da ga u uniformu obuku i iz Vršca sprovodu, doslovce, na vojnu dužnost kao zastavnika. Ostala je priča da su ga već u prvoj bici zarobili Italijani. Samo toliko.

Šta se zapravo desilo, da li je bilo baš tako, ili je Austrougarima pobegao, ne zna se, jer mu se trag gubi. Bilo kako bilo, kući se vratio po oslobođenju i ujedinjenju, kako je govorio, „naše Jugoslavije”.

Još kao juristu, tokom studija u Beču, a i kasnije u Zagrebu, u kojem je doktorirao, policija ga je, takođe, zapazila po bujnom nacionalističkom temperamentu. Opet ga „bije” glas da mnogo priča, pa opet biva zatvaran i u austrijskoj prestonici i u Zagrebu, uvek isto ponavljajući da su „pod Mađarima podjednako patili i Srbi i Hrvati, jer su se podjednako i borili za svoje oslobođenje i ujedinjenje pod Arpadovim ugnjetavanjem i mađarizacijom”.

Dr Mihovil Tomandl se skrasio u Pančevu, bio je odličan advokat i više se bavio naučnim radom nego politikom. Tako ga Pančevci i danas pamte. Izabran je za redovnog člana „Istorijskog društva” u Novom Sadu, a gradu na Tamišu ostavio je nekoliko vrednih zavičajnih monografija i spomenica.

Izvor: POLITIKA

 

Vezane vijesti:

Srbi, prvi logoraši u Evropi

Logor Vuksanlekić: Kad su živi zavideli mrtvima

Rečima neprijatelja: Najveću pohvalu srpskom junaštvu dali su najljući protivnici

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top