У Његошевом парку у Подгорици, на левој обали Мораче, недалеко од познатог Блажовог моста, опелом које су служили свештеници Митрополије црногорско-приморске и пригодном свечаношћу којој је присуствовао велики број грађана, јуче је одата пошта Љубу Јевтићу, Србину из Сребренице, којег су пре тачно 100 година, 16. септембра 1916, ту стрељали аустроугарски окупатори. скромно спомен-обележје које су му после Првог светског рата с поштовањем ту подигли захвални грађани Подгорице. Споменик је ту чамио у корову и зуб времена је чинио своје све до пре пет година када је историчар Вукић Илинчић једним кратким текстом подсетио на овог заборављеног хероја и подстакао акцију да се његов споменик обнови и уреди. На скромном

Коста Ракић (94), који је председнику Србије Томиславу Николићу предао ордење Петра Бојовића, за “Новости”: Морао сам да их спасем од комуниста Јака веза и пријатељство са породицом војводе Петра Бојовића, почела је пре готово девет деценија. Велики терет и дуг према најмлађем српском војводи скинут ми је са душе, када сам коначно испунио аманет дат њиховој породици и предао српском народу војводино одличје, које сам чувао 56 година. Овако за “Новости” почиње причу Београђанин Коста Ракић (94), правник и новинар, који је пре неколико дана ордење војводе Бојовића предао председнику Србије Томиславу Николићу. – Проценио сам да је сада тренутак да испуним завет породице Бојовић, да знамење заштитим пре

Да ли сте чули за Прву српску добровољачку дивизију и њену херојску борбу против удружених Немаца и Бугара под командом Фон Макензена? Да ли је 100 година касније проћердано све за шта су дали животе, а ништа нису тражили заузврат? Одмах по избијању Првог светског рата 1914. године, у Србији се спонтано покренуо добровољачки покрет, а Београђани су били први који су добровољно ступили у српску војску да би се борили против аустроугарских снага и њих су следили и многи Срби и Јужни Словени који су кренули у ослободилачки рат против двоглаве империје. Аустроугарска је, међутим, мобилисала велики број Срба који су живели њеним тадашњим провинцијама Босни и Херцеговини и Крајини и

Мештани планинског села Игриште, недалеко од Куршумлије, сакупили су 30.000 евра и подигли споменик Другом пешадијском пуку “Књаз Михајло”, познатијем као Гвоздени пук Мештани планинског села Игриште, недалеко од Куршумлије, сакупили су 30.000 евра и подигли споменик Другом пешадијском пуку “Књаз Михајло”, познатијем као Гвоздени пук, једној од најславнијих српских војних јединица свих времена која је у ослободилачким ратовима 1912-1918. имала изузетно велике губитке. У жељи да сачувају од заборава тај део српске историје, иницијативу за подизање споменика покренуло је неколико најстаријих мештана тог села, који су прво формирали Удружење “Гвоздени пук – Игриште”. С обзиром да они ретко долазе у град, само неколико пута годишње, на разне начине су

Драги пријатељи и сарадници, Са радошћу вас позивамо на отварање изложбе Албум сећања на наше претке из Првог светског рата у Новом Саду, коју организујемо у сарадњи са Архивом Војводине. Свечано отварање изложбе ће бити 15. септембра 2016. године у Архиву Војводине са почетком у 13 часова. Придружите нам се у намери да поносно испричамо велику причу о нашим прецима!   Извор: Славним прецима Везане вијести: 102 године од Церске битке Сурдулица – кланица Како је настала српска униформа Храбри српски војници сломили два царства!

Прича о Драгићу Матићу који је у рат отишао млад, а кући су се вратили сабља и два краљевска ордена Драгић Матић је био највећи јунак из осечанског краја у ратовима за ослобођење и уједињење 1912–1918. Једини је од пет Осечанаца који су добили Орден Карађорђеве звезде а да се није вратио жив из рата. Унук је Милића и син Саве званог Ћосо, земљорадника из засеока Јовићи у селу Осечина. Рођен је 1885. године, а растао је уз брата Радомира и сестру Радојку. Поред њих и родитеља у кући је живео и његов стриц Богић који се није женио. У варошици Осечина учио је Основну школу „Браћа Недић” која носи

Министар за рад, запошљавање, социјална и борачка питања Србије Александар Вулин поручио је данас да је историја Србије историја борбе за слободу и да Србија никада неће дозволити да се њена историја прекроји или прилагоди дневно-политичким потребама било кога. Он је код Споменика осматрачнице са Кајмакчалана у Пионирском парку у Београду, гдје је положио вијенац поводом 100 година од Битке на Кајмакчалану, рекао новинарима да је сто година мало да би се заборавили злочини као што је мало да се забораве прави пријатељи. “Захваљујући јунацима са Кајмакчалана, онима који су отворили Капију слободе, који су пробили зидове и ограде који су Србију држали у ропству, ми данас говоримо свој језик,

Сетну химну српских ратника без земље „Тамо далеко“ певали су од 1917. сви савезнички војници на солунском фронту на својим језицима, али са обавезним стихом „Живела Србија“. Песма малог народа у Великом рату остала је дуго популарна у Европи и после Другог светског рата захваљујући француском маестру Жоржу Маринковичу, који је наступао и под псеудоним Жорж Мариел. Њему су 1922. у Паризу призната ауторска права на песму „Тамо далеко“. Каталог Француске националне библиотеке у Паризу у штурој биографији открива: „Аутор је интерпретатор и композитор, инструменталиста и професор цитре, српског порекла, у Француској од 1920. године, држављанство Француске, рођен 18.., умро 1977. године“. Жорж Маринкович био је у ствари Ђорђе Маринковић

Како је и зашто пропао први покушај историјског измирења Срба и Хрвата. Аустроугарски официри Хрвати нису остали верни заклетви Краљевини СХС Примајући НИН-ову награду јануара 1990. године за роман “Вазнесење”, данас, већ помало заборављени писац Војислав Лубарда, подсећајући на 70 година од постанка југословенске државе и првог “историјског помирења” Срба и Хрвата, рећи ће да су Срби из Србије учинили оно што им је одвајкада лежало у природи – “да праштају и најгорим душманима”. Овај књижевник, који је седамдесетих година прошлог века морао да избегне из Сарајева само зато што није могао лицимерски да прикрива ко је и шта је, додао је том приликом “да Срби, односно њихови политички прваци,

Сивомаслинаста униформа војске краља Петра I Карађорђевића створила је такав култ непобедивости у народу да и дан-данас, век касније, нико не може ни да замисли бранитеља државе без препознатљиве боје панталона, блузе, шињела и капе. Победе у оба балканска и херојске борбе у Првом светском рату нераскидиво су повезале војску са становништвом те да је ратна униформа постала народна ношња. Мало ко зна да су боја и модел војничке одеће, па чак и чувена шајкача, увезени у Србију из иностранства још у 19 веку. УТИЦАЈ АУСТРИЈЕ – У то време највећи утицај на униформу наше војске имали су Аустрија и Русија, а у мањој мери Немачка и Француска. Пре увођења

Државна церемонија обиљежавања 102. годишњице Церске битке биће одржана у оквиру спомен-комплекса “Церска битка” у мјесту Текериш код Лознице. Церемонију ће предводити државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Драган Поповић, а организатор је Одбор за његовање традиција ослободилачких ратова Србије Владе Србије. Крај спомен-костурнице у Текеришу венце ће положити и представници Министарства одбране и Војске Србије, градова Лознице и Шапца, општине Крупањ, као и представници бројних удружења и грађани опредијељени за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, наводи се у саопштењу Одбора. Церска битка, која се одиграла током августа 1914. године, представља једну од најзначајнијих и највећих побједа српске војске у Првом свјетском рату. Она је

Дело и племенито име Дарје Коробкине, милосрдне сестре из Санкт Петербурга, по много чему равни су античком миту Склони смо забораву, заборављамо хероје, препуштамо матици времена и вредне уметнике. Затајено је много тога драгоценог, немаром, али и суровим животним околностима. Борхес је једним стихом давно забележио: „Одважни мрамор вређа свемоћ заборава.” Велики писац заиста је био у праву. Међутим, моћ заборава, показаће се, није и свемоћ из Борхесове песме. После више од сто година, овде код нас у Србији, јавља се једна благотворна искра духа да осветли велико, племенито име Дарје Коробкине, милосрдне сестре чије је хумано дело по много чему равно античком миту. Овог августа у Бачевцима откривена је

Алексеј Чагин, председник Удружења народних хероја Русије. Жртвовање је део војничке заклетве, ви то знате – каже храбри Рус У Бачевцима испод Гучева, на обали Дрине, пред спомеником палим борцима Дринске дивизије, само један човек је седео на столици испред спомен-плоче Дарје Александрове. Остали су стајали мирно. У почетку на пристојној дистанци од човека који нема ноге. Мајор Алексеј Чагин, народни херој Русије, некадашњи командант антитерористичке групе Севернокавкаског војног округа, инвалид је. Позван је у Бајину Башту као гост Завичајног удружења “Стрмово”, на одавање почасти Рускињи која је 1914. дошла у Србију као болничарка и која је само у једном дану страшне Церске битке превила више од 100 бораца Дринске

Шта је Арчибалд Рајс писао у извештајима са фронта, који су објављени у швајцарској штампи пре 100 година. Против Србије „истребљивачки рат“. Стравични злочини над цивилима. Немају ни педаљ земље, али се не предају До 3. октобра Београд је бомбардован 36 дана и исто толико ноћи. Упркос томе, бројни становници нису хтели да напусте град. А треба имати храбости па остати у овом граду јер су последице разарања огромне: оштећено је 700 кућа, од којих 60 државих. Универзитет је готово потпуно уништен, Државна фабрика дувана потпуно је изгорела, зграда „Државне лутрије“ и Стари двор озбиљно су оштећени, а највише је страдала градска тврђава. Непријатељ је бацао све врсте пројектила на