Аустроугарска је искористила почетак Првог светског рата за систематско чишћење Подриња од српског народа. Ван закона било „непоуздано становништво“. Формирано око 300 концентрационих логора Систематско истребљење српског народа из Подриња и источне Херцеговине, с намером да се ту насели становништво лојално Хабзбурзима почело је у првим данима Првог светског рата. Рат је био идеална прилика да се активира план стварања „етничког зида“ – простора очишћеног од Срба у Босни и Херцеговини дуж границе са Србијом и Црном Гором, која се родила 1872. у главама тадашњих аустроугарских управитеља Босне и Херцеговине. – Дошао је рат. Код нас се показао не само као страхота борбе државе против државе, него као страхота борбе

Тадија Р. Сонденмајер (*19. II 1882, Београд – †10. Х 1967, Београд) био је син познатог пуковника др Романа Сонденмајера, који је у Мајском преврату 1903. оперисао рањеног пуковника Аписа, док му је мати Станислава била кћи ђенерала Димитрија Ђурића (1838–1893). Велики испит зрелости положио је 1909/1910. у Другој Београдској гимназији. Определио се да студира техничке науке у Немачкој. Када је започет Први балкански рат 1912, Тадија прекида студије и враћа се у Београд где се као добровољац пријављује за војску. Учествовао је у оба балканска рата у коњици где је добио не само чин трупног потпоручника, већ, пошто је био храбар у борбама, и сребрну медаљу „Обилић”. Униформу није

У историји Србије било је, нажалост, страшних ратних страдања. Двадесети век је био препун таквих, за многа се зна, али је једно херојство умало остало заборављено. После ослобађања Балкана од османске власти 1912, дотадашњи савезници нису могли да се договоре око разграничења. Зато је недуго после Првог балканског рата, у лето 1913. отпочео Други, када је Бугарска без званичне објаве ратног сукоба напала српску војску на Брегалници, а Грке нешто јужније. Иако је трајао свега 32 дана, тај страшни сукоб проузроковао је око 16.500 српских жртава, а можда и највеће херојство извели су војници Тимочке дивизије другог позива на врху знаном као „Орлов баир“ (називан још и „Орла баир“, и

Државном церемонијом у Топчидерском парку свечано је обележена годишњица смрти истакнутог хуманисте, криминолога и пријатеља Србије Арчибалда Рајса. Генерални секретар председника Републике Никола Селаковић сматра да доктора Арчибалда Рајса нисмо заборавили све док га се не сећамо само на данашњи дан којим се обележава годишњица његове смрти, “већ и на сваком кораку понављајући оно што је он понављао у читавом периоду од 1914. докле је био жив”. “А понављао је истину о страдању српског народа нарочито 1914-1915, али и сведочио његову голготу, повлачење кроз Албанске гудуре, васкрс државе на Крфу, Солунском фронту и ослобођење”, рекао је Селаковић. Али, како истиче, Рајса Срби не треба само да се сећају по његовом

Ретки су народи у свету као што су Срби који имају кратко памћење и олако препусте забораву такве хероје као што је био мајор Драгутин Гавриловић, који је пре 102 године одржао један од најчувенијих говора у историји ратовања. Недавно се навршило 72 године од трагичне смрти мајора, потом и пуковника Гавриловића чије се историјско обраћање војницима и данас проучава као пример херојства српског официра на престижним светским војним академијама Вест Поинт, Сен Сир, Фрунзе, Краљевској војној академији Велике Британије… Док у свету проучавају говор мајора Гавриловића уочи одбране Београда, у Србији се о јунаку готово и не говори, осим у неким посебним приликама. Колико смо склони незнању и непоштовању

Kако би која југословенска република постајала „независна“, журно би почела доказивање „претрпљених мука под великосрпском диктатуром“, остављајући притом у Београду бројну колонију својих некадашњих функционера, који су успешно „федерирали“ дотадашњу заједничку државу, све до њене коначне пропасти. Да би уопште могли бити именовани на одговорне разбијачке функције у Београду, од усвајања устава из 1974.године, антисрпство је свима било обавезна декларација! Ипак, на тим пословима најдуже су се задржали монтенегрински кадрови, који су успешно преживели и вишестраначку транзицију, повезујући се племенско-рођачко-интересном основом, изграђујући притом своју „хоботницу“ у државним службама, привреди (остатцима), култури, али нарочито на универзитету, који је од њиховог ослобођења Београда, иако је то претходно успешно извела Црвена армија, постао

Млађе генерације мало знају кроз какве је патње прошао наш народ у Првом светском рату. Једна од страшнијих ствари су концентрациони логори, посебно они који су се налазили у Добоју и Араду. У својој анти – српској хистерији Аустро – Угарска је осмислила, разрадила и  основала у Добоју 1915. године  први концентрациони логор у Европи. Идеју логора је конципирала интелектуална политичка елита и злочиначка власт Аустро – Угарске монархије и реализовала је заједно са својим сатрапима Хрватима а дјелимично и муслиманима. Концепт злочиначких логора стравичних размера, усавршиле су касније Хитлерова Немачка и Независна држава Хрватска, додајући им гасне коморе. Континуитет логора настављен је и у рату 1991-95, а најпознатији су

У куршумлијском селу Игришту постављен је темељ за изградњу спомен-собе посвећене Гвозденом пуку, најелитнијој јединици Српске војске из Првог светског рата У куршумлијском селу Игришту постављен је темељ за изградњу спомен-собе посвећене Гвозденом пуку, најелитнијој јединици Српске војске из Првог светског рата. Спомен-соба биће саграђена надомак споменика који је посвећен овој јединици, а који је откривен у октобру прошле године. Уз помоћ Војске Србије и мештана, наше удружење је завршило радове око темеља за изградњу будуће спомен-собе која ће бити отворена у част седамнаесторо младића, колико их је тада било у селу, који су тада с поносом и сложно отишли у рат – истиче Живота Јевремовић, председник Удружења “Гвоздени пук”.

Они који војску цене на основу марша или униформе, неће се најпохвалније изразити о српској војсци (мада, треба нагласити да је путна опрема српског војника једна од најбољих у Европи), но као борбена машинерија, обогаћена искуством последња два рата, не може се оспорити њен огроман значај, поготово имајући у виду да је то војска земље која има само четири милиона становника. Данас је све шире прихваћено мишљење да је Србија тријумфално одбранила своју позицију у редовима савезника, и да је изузетно допринела заједничком добру, у тој мери да има право да буде пуноправно размотрена у поравнањима којима се рат завршава. Шта онда значи српски успех за општу ствар? Најпре, Срби

На данашњи дан пре сто година на Крфу потписано стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца Уједињени народ Срба, Хрвата и Словенаца састављао би државу, која би бројала око 12 милиона држављана. Она би била гарантнија народне независности и свестраног народног културног напретка, јак бедем против германског надирања, неразлучни савезник свих оних културних народа и држава, које су истакле принцип права и слободе народа и принцип међународне правде, и достојан члан нове међународне заједнице.” Ово је закључак Крфске декларације, првог заједничког политичког акта Владе Краљевине Србије и Југословенског одбора, којим је договорено оснивање заједнице Срба, Хрвата и Словенаца. Декларација је у целости објављена у српским новинама, јула 1917. године, потписана

Позивамо вас да подржите иницијативу: 1) Да се у Пионирском парку, преко пута Народне скупштине, постави спомен-обележје ,,Чујте Срби“, у име сећања на др Арчибалда Рајса, једног од највећих Срба ,,не по рођењу, већ по опредељењу“, како би народ и народне представнике свакодневно подсећао на своје племенито дело, жртву и завештање. 2) Да се завештање др Арчибалда Рајса ,,Чујте Срби“, прожето бригом за очување српског бића и опстанак српског народа, уврсти у школски програм. 3) Да се кућа др Арчибалда Рајса у Булевару војводе Мишића 73, која је културно добро под заштитом Завода за заштиту споменика, обнови и уреди као спомен-дом. ИНИЦИЈАТИВУ МОЖЕТЕ ПОДРЖАТИ: – потписивањем путем линка на сајту: http://www.peticije24.com/137377

У сусрет стогодишњици победе у Великом рату, актуелизују се и приче о споменицима краљу Петру Првом Карађорђевићу, кога историја и народ памте као мудрог и племенитог владара. Београд још чека споменик којим би се одала пошта образованом и просвећеном краљу, а на Бабинама, на романијској висоравни, дуже од девет деценија његов споменик одолева ратовима и рушитељима. По смрти краља Петра Првог 1921. широм земље подижу му се споменици, а међу првима се забелео на пространој романијској висоравни, још измученој од ратних страдања. “Споменик на Борикама је постављен 1925. године. Градили су га сви тадашњи становници – Срби, Муслимани, Хрвати који су живели на овом подручју”, прича Миленко Шаренац из села

Док је током Великог рата српска војска крварила на Солунском фронту, покушавајући да пробије бедеме Аустроугарске монархије и коначно се из изгнанства врати кући, окупатор је, по опробаном принципу “завади, па владај”, од 12. до 14. августа 1917. у Сјеници организовао велики скуп муслиманских првака са циљем да се разбије тадашње јединство Србије и Црне Горе и Санџак припоји Босни, односно тадашњој Аустроугарској монархији. У августу ће се навршити 100 година од тог скупа у Сјеници, који је на наговор и под будним оком неколико високих официра војске Аустроугарске окупио 25 муслиманских представника из 12 срезова тадашњег Новопазарског санџака. – Прикључење Босни и Херцеговини наша је непоколебљива жеља и једино