“Јеремија пали топа, затресла се сва Европа…”, пре тачно 100 година, 15. септембра мој прадеда Периша Ковачевић, са шајкачом на глави, са пушком у руци кренуо је кући. После три године изгнаства. Да ослободе Србију. Тог 15. септембра 1918. године – Живојин Мишић, командант Главног штаба српске војске, упутио је својим војницима и официрима наредбу – јуриш! У депеши која је прочитана војницима у рововима солунског фронта стоји – “Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати, без починка до крајњих могућности људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте. С непоколебивом вољом и надом у

У Великом рату борила су се четири брата Перовић – Сава, Ристо, Михаило и Вукосав из села Стубле и сва четворица су се окитила Карађорђевом звездом са мачевима Крајем новембра 1915. године српска војска повлачила се преко Косова и Метохије према Албанији и Јадранском мору. На дан Св. Апостола Андреја Првозваног, 13. децембра, краљ Петар I Карађорђевић славио је славу под великим војничким шатором. У госте је позвао своју свиту и команданте армија и пукова, као и храбрије официре које су делегирали пукови. Када су се гости окупили под краљев шатор, Петар је упалио велику воштану свећу и ставио је у славски колач. Киша је падала. Крупна кап пала је

Грофица Клод де Сен Пјер, о сећањима на деду, француског маршала и српског војводу. Веровао српској војсци којој је поверио најважнију улогу у пробоју Солунског фронта. О томе је сведочио славни војсковођа Д`Епере, у свом Ратном дневнику који је, пре два дана представљен у Београду, на захвалност његовој унуци, грофици Клод де Сен Пјер. Она је овај дневник, који је промовисан у резиденцији француског амбасадора, даровала Србима. Са репортерима “Новости” поделила је живо сећање на свог славног деду и прелистала мемоаре о Солунском фронту, Србији и Балкану. – Ево шта је он забележио – каже нам. – Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно

Јадранин Јован Нешић (75), домаћин из Текериша, први комшија спомен-комплекса. Јована Нешића (75), домаћина из села Текериша, на Церу код Лознице, само ограда дели од Спомен-костурнице у којој 104 године почивају пали јунаци Церске битке. Овај Јадранин је одрастао, стасао и доживео “јесен живота” поред споменика на ком пише “Ваша дела су бесмртна”! Мада је рођен скоро три деценије после чувене Церске битке, Јован је од малих ногу знао доста о бици која је ушла и у најчувеније светске војне уџбенике, у историју и легенду.Његови родитељи су, вели, увек говорили да је место где почивају српски јунаци свето, храм Бога живога, где почивају они који су заиста дали животе за

 Представници Србије и Француске данас су у Београду положили вијенце код споменика француском маршалу и српском војводи из Првог свјетског рата Лују Франше д`Епереу. Вијенце су положили министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Зоран Ђорђевић, амбасадор Француске Фредерик Мондолони, замјеник градоначелника Београда Горан Весић и маршалова унука Клод де Сен Пјер. Сен Пјерова је рекла новинарима да је њен дјед гајио велико поштовање према Србима. “Имао је за вас, Србе, велико поштовање, повјерење и вијерност, као што га имају браћа по оружју који су преживјели најбоље и најгоре заједно”, рекла је Сен Пјерова, пренијели су београдски медији. Мондолони је рекао да му је част да присуствује достојанственом

Херојски говор капетана Цвијовића који леди крв у жилама и поносом испуњава Србе. Капетан Цвијовић и његова три вода требало је да буду жртвовани да би се сви остали могли извући, али они су ипак савладали бројнију бугарску војску. (Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 20. септембра 2016. године.) Прелепу причу написао је и поставио на свом Фејсбук профилу новинар Дарко Николић, а ми је овде преносимо у целости. – Ову сто година стару причу нећете наћи у мом роману о Гвозденом пуку. Не може у њега све да стане. Али, сто година откако се десила, ето је. Да подсети на нешто важно.

Будимир Давидовић био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата, као поднаредник српске војске. Само у једном боју задобио је седамдесет рана, остао без руке и преживео бомбу бачену на њега. Ипак, ништа га није могло припремити за страшну судбину коју је дочекао након рата. Будимир Давидовић је почетак Првог светског рата и опште мобилизације дочекао као прекаљени ратник. Овај тада двадесетчетворогодишњи младић из Лучана већ је војевао у оба Балканска рата стекавши репутацију храборг и неустрашивог војника и међу саборцима и међу командом. И тако, када је остарели краљ Петар позвао, Будимир се одазвао. Учествовао је током Првог светског рата у више борби против Аустроугара и бугарских војника.