У Горњој Јошаници код Фоче данас је служен парастос за 56 мјештана, који су звјерски убијени на Никољдан, 19. децембра 1992. године, као и за још 17 српских бораца из овог краја погинулих током посљедњег рата. Преживјели Јошаничани 26 година се у мају, поводом Љетног Никољдана, присјећају својих најмилијих, које су припадници такозване Армије БиХ из Горажда мучки убили док су прослављали крсну славу. У нападу 600 муслиманских војника, који су се убацили у залеђе српске војске, убијено је троје дјеце – двогодишња Данка Тановић, седмогодишњи Дражен Вишњић и његова три године старија сестра Драгана, те 21 жена и 32 одрасла мушкарца, а десет села је спаљено и сравњено са

Служењем парастоса, паљењем свијећа и полагањем вијенаца на Војничком спомен-гробљу Мали Зејтинлик на Сокоцу данас је обиљежен 20. мај – Дан Илијашке бригаде, из чијих редова је у протеклом рату погинуло 539 бораца, а кроз јединицу је прошло њих око 6.350. Ратни командант Илијашке бригаде Божидар Савић изјавио је да је бригада имала 20 офанзива, поред осталих бојева и борби који је водила. Он је рекао новинарима да је, осим погинулих 539 бораца ове бригада, страдало и око 300 цивила и 44 дјеце, оцијенивши да су у изградњу Републике Српске уграђени не само погинули борци Илијашке бригаде, већ и читав Илијаш. Савић је истакао да су посмртни остаци скоро свих

У Вишеграду је данас обиљежено 26 година од формирања Вишеградске бригаде Војске Републике Српске, кроз коју је прошло 1.700 бораца, 144 су погинула, а рањено их је око 200. Тим поводом служен је парастос и положено цвијеће на централни споменик погинулим браниоцима Републике Српске. Предсједник Предсједништва Борачке организације Вишеград Милисав Васић рекао је да је ово прилика да евоцирају успомене на ратна дешавања и помоле се за погинуле и преминуле саборце. Васић је указао на добру сарадњу са начелником општине Младеном Ђуревић, те да се нада да ће она бити настављена. Начелник општине Вишеград Младен Ђуревић је нагласио да се не смије дозволити да се заборави одбрана општине Вишеград и

Припадници Српске добровољачке гарде из Шековића данас су у том граду обиљежили 26 година од формирања ове ратне јединице. Замјеник команданта јединице Велибор Милошевић новинарима је изјавио да је током четверогодишњих ратних дејстава 22 припадника Гарде дало живот на бранику Републике Српске, а више од 100 их је рањено, од којих неки два, три па и више пута. У том периоду, како је рекао, у саставу Гарде борило се више од 700 бораца, а јединица је у свом најјачем издању имала, као ојачана чета, од 120 до 150 војника. „Јединица је дејствовала и борила се свугдје гдје је то било потребно и гдје је био угрожен опстанак српског народа, од

Данас се у Републици Српској са најискренијом захвалношћу, са молитвеним трепетом, сјећамо руских добровољаца који су памтећи дјела својих светих отаца кренули у помоћ српском народу, ратом захваћеном у Херцеговини и Босни. И када је цио свијет заклањао поглед од страхотног српског страдања, чак одобравајући злочиначко НАТО-бомбардовање уранијумским ракетама, само су православни Руси стизали и помагали у завјетном подизању Републике Српске као посљедње одбране средњовијековне босанско-херцеговачке српске баштине. 12. април је установљен као Дан сјећања на руске добровољце у Отаџбинском рату 1992 -1995, а памтећи 12. април 1993. године када је започела битка за ослобођење Вишеграда. Тада су погинула тројица руских добровољаца, а више њих је рањено. Ранама су подлегли

Служењем парастоса на војничком гробљу Мегдан у Вишеграду данас је обиљежено 25 година од страдања руских добровољаца у посљедњем одбрамбено–отаџбинском рату у Републици Српској. Представник Борачке организације Републике Српске Жељко Лалић рекао је да руски добровољци нису били никаква паравојна формација и нису имали своју сопствену команду, већ су били под командом Војске Републике Српске, равноправни са српским борцима. „У великом дијелу борби истицали су се храброшћу. Они нису чинили никакве злочине, нити су били у прилици да то учине. То су били људи који су учествовали у борбама и бранили су своју браћу у вријеме када је Русија била много слабија него данас“, истакао је Лалић. Ратни командант Друге

Полагањем вијенаца на централни споменик за 1.080 погинулих бораца у одбрамено-отаџбинском рату, у Зворнику је данас обиљежен Дан ослобођења града – 9. април. Вијенце су положили породице погинулих бораца, представници града, Градске борачке организације, Градске организације породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила, ратних војних инвалида, те посланици у Народној скупштини Републике Српске и одборници Скупштине града. Бивши командант Зворничке пјешадијске бригаде генерал Винко Пандуревић истакао је да је 9. април значајан датум који треба обиљежавати, не да би развијали неку мржњу, него, напротив, да би остварили још веће јединство у српском народу, а истовремено развијали и доброкомшијске односе и сарадњу са свима који живе на овим просторима. „Ми

Поменом и полагањем вијенаца на спомен-плочу 11 погинулих полицајаца у одбрамбено-отаџбинском рату и сјећањем на полицајца Драгана Ђурића који је погинуо у терористичком нападу на Полицијску станицу прије три године, у Полицијској управи Зворник данас је обиљежен 4. април, Дан полиције Републике Српске. Помен је служило мјесно свештенство, а вијенце су положили представници Полицијске управе и Градске управе Зворник, те борачких организација проистеклих из одбрамбено-отаџбинског рата. Начелник Полицијске управе Зворник Горан Абазовић рекао је да никада неће бити заборављени погинули полицајци, који су своје животе уградили у темеље Републике Српске. „Ово је прилика да са представницима локалне заједнице и борачких удружења положимо цвијеће на спомен-плоче наших погинулих колега који су

На суђењу за ратни злочин над српским цивилима у Броду први свједок Тужилаштва БиХ Бранислав Нарић рекао је да га је оптужени Алминко Исламовић тукао док је био затворен на стадиону „Полет“. Нарић, бивши припадник Војске Републике Српске, рекао је да је у јуну 1992. ухапшен на подручју општине Добој, у селу Подновље, и одведен у Брод. Он је објаснио да је прво био 20 дана у подруму старе зграде полиције, па је пребачен на стадион „Полет“. „Ишао сам више пута на испитивање. Једном кад сам пошао на степеницама је био Исламовић. Он ме није испитивао, он ме је тукао. Ударио ме је, оборио на патос и ударао ногама“, посвједочио

У наставку суђења Елфети Весели и Сакибу Халиловићу за свирепо убиство дјечака Слободана Стојановића 1992. године код Зворника, свједок одбране Фикрет Мустафић рекао је да је оптуженог Халиловића упознао крајем јуна 1992. године у Бајрићима, током боравка у његовој кући. Мустафић је објаснио да је из Церске, као припадник Територијалне одбране одлазио на испомоћ у Ново Село и Бајриће, те да је током боравка у Бајрићима крајем јуна или почетком јула 1992. године, са неколико сабораца био смјештен у Халиловићевој кући. „Једном, када сам се вратио са линије, видио сам Сакиба како се пере на чесми испред куће. На себи је имао сиву мајицу и тренерку, а мени је посебну

У наставку суђења Ибри Меркезу, Предрагу Богунићу и Ешефу Хурићу за ратни злочин почињен у Горажду, Тужилаштво БиХ уложило је низ материјалних доказа, којима жели доказати да су у том граду незаконито затваране особе српске националности. Као доказ тужилац Маријана Чобовић уложила је оптужницу Окружног војног тужилаштва у Горажду од 22. јула 1993. против Десе Беговића и других особа због држања оружја без одобрења у Бучју у јуну 1992. године. Чобовићева каже да овим документом и другим из уложеног сета доказа доказује незаконито затварање особа српске националности, као и да су, након пуштања затворених лица из Министарства унутрашњих послова /МУП/ у Горажду, тек 1993. године поднесене кривичне пријаве против само

У наставку суђења за свирепо убиство дјечака Слободана Стојановића 1992. године код Зворника свједок одбране Сафет Мехмедовић рекао је да је оптуженог Сакиба Халиловића само једном кратко видио 1992. године у селу Бакрачи, те да није чуо за дјечака Слободана Стојановића и оптужену Елфету Весели. „Халиловића знам од 1990. године. Радио је у `Глиници` у Каракају код Зворника. Некад смо знали попричати, заједно попити кафу. Након избијања рата, видио сам га само једном у јулу 1992. године у мом селу Бакрачи, гдје ми је у кратком разговору рекао да тражи своју родбину која је ту живјела“, навео је Мехмедовић. Свједок је рекао да је Халиловић тек тада дошао из Тузле