Главни град неславно окончане Републике Српске Крајине, Книн, за последњих 110 година увећан је за више од девет пута. Према анализи статистичких података из пописа становништва од 1880. до 1991, професор Светозар Ливада је дошао до егзактних података о демографским променама у Хрватској за последњих 130 година. Када је реч о Книну, хрватско становништво се увећало за око два пута, а истовремено српско – за више од 22 пута. Демографска кретања – Ово је значајно утицало на промену етничке структуре: удео хрватског становништва од 65,46 процената 1880. свео се на 13,46 одсто1991, а српског становништва у истом периоду од 34,23, попео се на 80,02 посто, док су остале етничке групе

Историјски и туристички драгуљ Јадрана, Дубровник је један од најлепших приморских градова Европе који је уврштен у Попис светске баштине УНЕСКО. У својој новијој историји, тачније у периоду од последњих 130 година, овај град је са убедљиво већинским хрватским живљем, мада је било периода, када су остале етничке заједнице учествовале у далеко већем проценту него данас. Према анализи професора Светозара Ливаде који се бавио истраживањем пописа становништва, од првог, одржаног 1880. до последњег из 2011. године, становништво Дубровника се развијало веома успорено, са просечним годишњим прираштајем од свега 2,5 процената. До већег повећања броја становника дошло је за време аустроугарске владавине, а затим и успостављања Краљевине Југославије. Ливада наглашава да

Баш као и у Сплиту, и у Ријеци је број Срба до 1900. године био мањи од једног процента. Као град и лука, Ријека је свој процват доживела тек после Другог светског рата, са настанком СФРЈ, када је дошло до убрзане индустријализације. То је био и основни разлог да се број становника увећа за чак шест пута у односу на попис 1880. године. Када је реч о етничкој структури становништва, и у овом приморском граду Хрвати су у великој већини и посматрајући пописе до 1991. бројали 72 процента од укупне популације. Међутим, професор Светозар Ливада запажа да то није увек било тако, и да су Хрвати све до после Другог

Лучки градић из староримског периода, познат по Диоклецијановој палати и цркви Светог Дује, Сплит је доживео експанзију тек после Другог светског рата, у време постојања СФРЈ. Само у периоду од 1948. до 1991. овај град је учетворостручио своје становништво од 48.248 до 189.388 становника те 1991, и са природним прираштајем од 30.000 становника по једном десетогодишњем пописном раздобљу, што је 12 пута већи прираштај него у периоду док је Сплит био део Аустроугарске монархије. Када је реч о етничком саставу, хрватско становништво је увек било заступљено са више од 90 процената и то у готово свим пописаним раздобљима. По овој чињеници, професор Светозар Ливада наводи да се одатле Сплит може