Наравно, све их “примају” и затварају са осталима. Нетко донесе глас да су сви из школе отјерани на жељезничку станицу, укрцани у сточне вагоне и да су ту затворени. Иду сада јадне мајке, браћа, сестре и жене да виде своје најмилије, јер затварање у вагоне значи да ће некамо бити одвезени. Сватко понешто носи: потребну обућу, одјећу… Неки су из кућа истјерани напола обучени или у папучама. Носи се понешто и за јело. Чувари-усташе и домаћи цивили са пушкама не дозвољавају да се било шта даде њиховим комшијама, до јучер уваженим домаћинима којима су ишли у госте, на славе, на Божиће, на Ускрсе, на крститке и бабине, у сватове… „Шта

Радост у нашу кућу унио је долазак мога брата Стеве, најстаријег дјетета Луке и Евице. Он је учио пекарски занат у Ст. Бечеју, а прије неколико мјесеци се “ослободио” и постао калфа, те наставио радити код истог мајстора. Међутим, почео је рат, а он још није узет у војску. Дошли су Нијемци па је од страха пред њима дошао кући. Причао је о некаквим Фолксдојчерима, домаћим Швабама који су се латили оружја као што је овдје урадила “Сељачка заштита”. Каже да они на рукаву имају кукасти крст, а капе су им са шилтом. Нетко је наишао из вароши. Шапатом прича да су усташе и заштитари г. проту Јована Марковића за

Почеле приче да се у клокочевачкој шуми побунио резервни пук, све углавном „Шокци”. Поубијали командире и команданте Србе и Црногорце и отишли кућама или прешли у заштиту. Дошао нетко из горњег краја, тамо је ујакова и теткова породица, шапћу да стално пеку крухове и дају Босанцима и Србијанцима, војницима који шумом бјеже испред Нијемаца да их не заробе. Немају више одјеће да им дају да се пресвлаче. Опрему бацају у онај стари бунар преко пута Ђукића куће. Иде одозго, јаше на коњу војник. Раскопчан је, без оружја, на коњу нема седла. Говори: “Све је пропало, то је велика њемачка сила, сву коњицу која се супротставила су поубијали – и коње

И још они кочијаши и ујак нису ни упрегли коње под она кола, кад настаде тајац. Дошла нека три човјека. Једног добро познам. Имају шешире, на рукама хрватску тробојницу и на рамену карабин. Кажу: „Хрватска се предала! Испрежите коње и идите кући”! Сељаци једва дочекаше, одвојише коње од кола, узеше вагијере у руке и кренуше кући. Нас тројица брже трчимо кући да пренесемо нову вијест. Сматрали смо вијест важном јер се посљедњих дана пуно говорило о томе да се Хрвати предају Нијемцима, да неће да се боре, да су издали, да се у појединим селима пуца по војсци… Саопћим оцу шта се десило у Ковачевића дворишту, а он каже: „Каква

Недјеља је. Облачно вријеме. Митар Амиџић, годину дана старији од мене, и ја идемо код мог вршњака, нашег заједничког колеге Предрага Попаре (Баће) и чујемо звук авиона. Дођосмо до Баћине куће кад ту неки људи причају са Баћиним оцем о томе да је бомбардиран Београд. Митар и ја одмах трчимо натраг кући да донесемо ту вијест. Отац и мати се чуде, довикују некима који пролазе тротоаром и питају да ли је истина то што смо чули. Ето и свијета из цркве. Неки застају, родитељи причају са њима нагнути кроз прозоре. Застају углавном рођаци и кумови. Они из католичке цркве само пролазе, не застају. У тој причи нетко рече да је

Бивши котар Грубишно Поље покривао је подручје источне Билогоре, а граничио је са котаревима Вировитица, Слатина, Дарувар, Гарешница и Бјеловар. То је најсјевернија опћина западне Славоније. Уже подручје Билогоре и Калника брдовито је и шумовито, а у источном дијелу Билогоре и на Калнику насељавају га претежно Срби, чија се села као уска трака провлаче између Подравине и Мославине, насељених готово искључиво Хрватима. По попису из 1931. године, на том је подручју тада живјело 24.179 становника и то 11.200 Срба, 8.000 Хрвата, 1.200 Мађара, 3.500 Чеха и 300 становника осталих народности. Како се види, Срби су на том подручју чинили најбројнији дио становништва – 46%. Бивши грубишнопољски котар има као котар

У јулу мјесецу 1942. године усташе су на подручје грубишнопољског котара дотјерале око 9.000 Козарчана, стараца, жена и дјеце, “заробљеника” с Козаре. Сви су ови “заробљеници” у биједном физичком стању, гладни и болесни. Почетком августа, по наређењу III оперативне зоне, чета прелази у Славонију и ту остаје све до акције на Шпановицу, 3. октобра 1942. године, у којој је и сама судјеловала. Крајем августа 1942. године Гедеон Богдановић је, заједно са десет другова, прекомандиран у састав Првог славонског партизанског одреда. Славонци, Мославчани и Бановци 27.9. заједнички нападају Грубишно Поље, гарнизон од око 200 усташа и 300 домобрана. Све те акције, а и неке друге мање, извршиле су здружене снаге с

Тада су ухапшена 504 Србина. Отјерани су у Загреб, па у Копривницу, а затим у Госпић. Свугдје су тешко малтретирани, вријеђани и мучени. Сви су они касније, у јулу мјесецу 1941. године, поубијани у Јадовну на Велебиту. У августу 1941. године усташе подузимају и другу масовну мјеру ликвидације Срба – њихово исељавање у Србију. Исељавање врше странци-усташе и домаће усташе, те једна чета усташа-кољача из Херцеговине. Тада је исељено 600 богатијих породица (око 2.500 људи). Том су приликом, у ноћи 4/5. август 1941. године, усташе масакрирале и из чиста мира убиле пет Срба. Нешто касније отјеране су и у Јасеновцу побијене све породице Жидова. Одмах затим, Нијемци су у српске

Усташе су у односу на број становника биле безначајна мањина. Треба имати у виду да је у оно вријеме и уз увјете какви су били (капитулација, присуство њемачких јединица у Грубишном Пољу, потпуна подршка дијела апарата бивше власти, затим водства ХСС-а и већине католичког клера) и та мањина била сасвим довољна да осигура успоставу усташке власти. Одмах након успостављања усташке власти паралелно је успостављен и систем усташке организације – усташки логор у Грубишном Пољу, усташки табори по опћинама, а и усташки ројеви по селима: Г. Рашеница, В. Ператовица, Лончарица, Тополовица, Зринска, Велики Грђевац, В. Барна, В. Зденци, Дјаковац и Турчевић Поље. Осим тога, појединци и мање групе наоружаних усташа постојале

Без обзира на хладноћу, кишу и сусњежицу или снијег, готово сваку вечер у зиму ’40/41. годину доста људи ишло је у варош (центар мјеста Грубишно Поље) слушати радио. У горњем крају мјеста нитко није имао радио-апарата. Не знам колико их је могло бити у вароши, али сви су ишли слушати радио у кућу гдје је кројачку радњу имао Смола. Он је имао радио па би га поставио у гањак (тријем) и ту су га слушали и они који стану у тријем, али, без обзира на временске прилике, и они који у гањак нису стали. Владала је потпуна тишина. Радио је гласно, врло гласно говорио. Слушало се без напрезања. Говорили су

1. Бјеловитић Милош, Јарић Илија, „Гудовац 1941 – Да се не заборави“, Матица српска Републике Српске, 2002. 2. Бобетко Јанко, „Све моје битке“, Властита наклада, Загреб, 1996. 3. Бојчић Цвјетан, „Ожиљци“, Удружење Дережана у Београду, Београд, 2003. 4. Босанац Марија, Касетофонска снимка, „Грубишнопољски лист“ бр. 86, 29. март 1991. године – посебан прилог. 5. Бркић Звонко, „Билогорска сјећања“, Опћинска конференција Савеза комуниста Грубишно Поље, Грубишно Поље, 1969. 6. Булајић Милан, „Јасеновац: усташки логор смрти“, „Српски мит“, Музеј жртава геноцида, Београд, 1999. 7. Цветковић Б. Здравко, „Седамнаеста славонска НОУ бригада“, Војно-издавачки завод, Београд, 1978. 8. Дебић Ивица, Делић Анте, „Откос“, Матица хрватска, Грубишно Поље, 1999. 9. Дедијер Владимир, „Ватикан и Јасеновац“,

Билогора и Грубишно поље 1941 – 1991. Почетна страна… Садржај поглавља Увод Историјски контекст и његов утицај на уже географско подручје Догађања пред први и други свјетски рат Преглед догађања на простору источне Билогоре 1941. и 1942. године Географски положај и становништво Окупација и успостава усташке власти Хапшења, терор и депортације Напад партизана и усташка одмазда Свједочанства о геноциду Злосутно прољеће Бомбардиран је Београд, рат је почео Хрватска сељачка заштита на сцени Побуна 108. пука на мобилизацијском зборишту у Клокочевцу Долазак брата Стеве Ноћ страве и ужаса Комшије и пријатељи, који то више нису Неколико ширих, аутентичних свједочења Марвеним вагонима за Копривницу Колоне смртника иду према Велебиту Тихомир Т. Продановић:

Милан Басташић рођен је у Грубишном Пољу 30. јануара 1931. године у породици Луке и Евице, рођене Ђукић, као треће дијете. Отац му је био солунски добровољац. Основну школу завршио је у Грубишном. Крајем априла 1941. године хрватске усташе хапсе му оца и осамнаестогодишњег брата Стеву и потом их убијају у Јадовну на Велебиту. Послије масовног масакра српског народа на Билогори и у Грубишном Пољу концем септембра и почетком октобра 1942, Милана су са мушкарцима усташе отјерале у Јасеновац, а мајку и сестру Јованку у Сисак. Крајем рата пошао је у гимназију, а малу матуру положио је у Дарувару 1947. године. Санитетску официрску школу завршио је у Љубљани 1950. и

Почетак ове књиге настајао је у кошмару размишљања о новим сазнањима из недавне прошлости. Расло је све шире сагледавање некаквих табуа за које сам сматрао да то нису. Сазнања и импресије били су такви да је услиједила права турбуленција података о догађањима, односима, чињеницама, искривљеним истинама, актерима и свједоцима. Сваки покушај да се то среди императивно је захтијевао улазак у прошлост. Не мањи проблем био је – одакле и са чиме почети. Дубљи историјски контекст у најужем садржају наметао се као нужност – да се нађе читаоцу при руци, да он види како се ништа не догађа случајно. Међу корице ове књиге стављене су многе истине, до сада непозната догађања

Вила „ЖИВЈЕЛА ХРВАТСКА“ у српској Билогори (Коментар на књигу Вила билогорска, аутора Фрање Фрнтића и Вјенцеслава Хероута, у издању Матице хрватске, огранак Грубишно Поље, 1995). Међу корице ове публикације стављени су вриједни садржаји књиге Велики и Мали Зденци поменутих аутора. Уложени труд аутора дао је на увид опсежну историјску грађу о насељима, становништву, дјелатностима и низу других догађања на простору настанка и развоја Грубишног Поља и шире. Завидан је број показатеља и детаља о Зденцима, што је и разумљиво с обзиром на поријекло аутора. Посебне пажње су вриједни записи и објављени радови Грубишнопољаца о Грубишном Пољу, било да се ради о рођеним мјештанима, или о онима који су за неко