Отаџбински рат Архиве - Страница 35 од 501 - Јадовно 1941.

Дани(ј)ел Симић: Плочу са именом мог оца, нико неће скинути

12. децембар 2020.

Када је генерал-пуковник Новица Симић, славом у свом народу неовјенчан пробијач коридора ка Србији и потоњи начелник Генералштаба Војске Републике Српске преминуо 2012. године, питао сам кришом и стидљиво једног градског оца, да се Тузланска улица преименује њему у част. „Сачувао је Бању Луку и Босанску Крајину од судбине Книна и његове Крајине, читав рат бранећи коридор, да га не прекине Тузлански корпус и Хрватска војска преко Орашја“, образлагах тада симболику тог потеза. Веза са Србијом је војно опстала. Српска је у миру постала држава из два дијела, што се крије на званичним картама и временској прогнози у Дневнику. Помоћ јавности нијесам тражио, јер ми је било стидно. Вријеме ће

Католичка интерпретација за православну цркву у Вуковару

8. децембар 2020.

Користећи непроверени историјски мит Туристичка заједница Вуковар ствара утисак да Црква Преподобне Матере Параскеве у излетишту Адица није изворно била православна. Пише: Душан Велимировић Туристичка заједница Вуковар у сарадњи са Градским музејом, Градом Вуковаром и Конзерваторијским одељењем Министарства културе Републике Хрватске поставила је нове туристичке сигнализације и информације о важним топонимима на подручју града. Како стоји на званичним страницама Града Вуковара, овај пројекат вредан је готово 110.000 куна, а уврштене су и плоче са информацијама о одређеним објектима на хрватском и енглеском језику. У овај пројекат укључени су и поједини објекти који су кроз историју веома важни за живот српске заједнице у овом граду попут Богојављенском крста, Српског дома, храма

„Крајина као судбина“- интервју са Мићом Јелићем Грновићем

8. децембар 2020.

Господине Јелићу Грновићу, задовољство ми је што сте пристали на овај интервју. За почетак, реците нашим читаоцима нешто о свом одрастању, школовању, студијама у Загребу и како сте се нашли на мјесту министра културе РСК? Разговор водио: Јово Радовић Рођен сам трећег марта 1942. године у банијском селу Јасеновчани, дакле за вријеме Другог свјетског рата и злочиначке владавине Независне државе Хрватске под чијом су влашћу Срби били потпуно обесправљени. Дакле самим чином стварања те злочиначке творевине почело је одвођење виђенијих Срба и Срба солунских добровољаца на разна стратишта гдје су мучени,клани и убијани. Такође превођени су насилно у католичанство . Многи су као у глинској цркви данима колективно клани умјесто

Милош Ковић: Наш циљ мора да буде ослобођење и уједињење српског народа

2. децембар 2020.

Ми смо на силу распарчани у процесу разбијања Југославије и мислим да би наш циљ требало да буде уједињење српског народа, рекао проф. Ковић. Милош Ковић (Фото: Спутњик) Иако Џозеф Бајден није ни ушао у Белу кућу, из САД и са запада је лансирана идеја да би Србија и Балкан могли да постану део ЕУгославије. Историчар Милош Ковић сматра да су САД империја на заласку коју не треба потценити, али да би признање независности Косова зарад лидерске улоге на Балкану значило да сами себи тестеришемо грану на којој седимо. С обзиром на наше најнепосредније искуство са Бајденом и његовим сарадницима, укључујући и људе из администрације, њихов слоган повратак Америке не звучи

ЧЕДОМИР (ПЕТРА) МАРИЋ (1941-2020): Одлазак борца за истину о страдању Срба

26. новембар 2020.

Поводом смрти Чедомира Марића оснивача и првог предсједника Удружења породица несталих и погинулих лица “Суза”- Београд. Чланови удружења “Суза” са великом тугом и жаљењем примили су вијест да је синоћ престало да куца срце Чедомира Марића који ће, остати упамћен пре свега као отац, који је своју тугу за убијеним сином, носио дубоко скривену у свом срцу, а као оснивач и дугогодишњи председник Удружења породица “Суза” несебично је помагао другим породицама сличне судбине, да дођу до истине и правде. Имао је разумјевања за бол сваке мајке без обзира на националност. До последњег тренутка свог живота Удружењу је пружао подршку и бодрио да истрајемо у борби за расвјетљавање судбина несталих. Драги

ИСТОРИЧАР МИЛОШ КОВИЋ ЗА НОВОСТИ: Смрт патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија је завршетак једне епохе

23. новембар 2020.

Ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду, историчар Милош Ковић дошао је на сахрану патријарха Иринеја. Он је, у изјави за Новости, рекао да је смрт патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и владике Милана крај једне епохе. – Одлазак сваког патријарха СПЦ је завршетак једне епохе. Видели смо шта је то значило када нас је на овом свету напустио патријарх Павле. Са патријархом Иринејем завршава се једна епоха, и то видимо и по томе што су се готово у исто време упокојили и митрополит Амфилохије и владика Милутин. Долази ново време, које не мора да буде лоше по нас. У Црној Гори смо после дужег времена осетили укус победе, и

Ја сам то што јесам, али најбоље да о томе не говоримо

22. новембар 2020.

Ако је у 90-има голи страх била кључна категорија за Србе у Хрватској, онда се из тог страха и позиције „прешућеног идентитета“ у току три деценије изродила одредница која је кобна за сваки осјећај националне и вјерске припадности, а то је утапање у већини или – асимилација. За истински прелазак из једне религије у другу, или пак за напуштање сваке религиозности, потребна су два кључна предувјета: увјерење и слобода. Што се догађа пак ако је мотив за прелазак из једне вјероисповијести у другу – страх, конформизам или линија мањег отпора, нарочито у друштвима гдје постоји висока стопа националне или вјерске нетрпељивости, као и ниски праг толеранције према другима и другачијима?

ВЕРИТАС: Саопштење поводом годишњице страдања Срба из западнославонских села Kип и Kлиса у новембру 1991. године

18. новембар 2020.

Од 12. до 18. новембра 1991, припадници хрватске војне полиције у селима Kип (Дарувар), под сумњом да скривају оружје војног поријекла, и Kлиса (Пакрац), ради „измјештања“ становништва, похапсили су 24 српска цивила, затим их довели у Марино село те их затворили и држали у подруму инпровизованог затвора “Рибарска колиба”, гдје су их психички и физички малтретирали. Најчешће су примјењивани сљедећи начини мучења: потапање у воду, прикључивање на индукторску струју, одсјецање ушију, резање по прсима и сољење рана, гажење ногама, ударање металним шипкама и дрвеним палицама. Само су шесторица преживјели мучења, док су осамнаесторица ликвидирани, с тим да се за тијелима петорице још увијек трага. За ликвидацију поменутих цивила Жупанијски суд

Питање на које није стигао одговор: Да ли су немачки војници илегално били у рату у Југославији?

17. новембар 2020.

Посланица Левице у Бундестагу Жаклин Настић покушала је да расветли да ли су немачки војници, као добровољци, учествовали у рату на простору бивше Југославије. Одуговлачење са одговором од стране немачке владе оценила је скандалом. Настићева је истакла да немачка влада све чешће, на арогантан начин, одбија да да одговарајући одговор на писана питања опозиције. С тим у вези је навела да је пре две недеље објављена књига једног професора са универзитета у Потсдаму, који је близак немачкој војсци, у којој тврди да су припадници Бундесвера почетком 1990-их путовали на ратишта у бившој Југославији. У тој књизи се истиче да су посебно припадници гарнизова у јужној Немачкој били путовали на „продужени

Саво Штрбац: Раја из Вуковара

16. новембар 2020.

Упознао сам и Ивана Атанасијевића, званог Ико (1961), од оца Хрвата и мајке Српкиње, који је ратовао на српској страни. На „Овчару” је дошао да извуче брата Мишела, који је ратовао на другој страни. У последњих петнаестак година, на различитим местима и у различита времена, упознао сам ратнике из Вуковара са обе стране фронта, који су пре рата деведесетих живели у истом крају, већина и у истој улици, и међусобно се познавали и дружили. Милана Ланчужанина званог Камени (1963), Србина и по оцу и мајци, упознао сам на суђењу у случају „Овчара” пред Специјалним судом у Београду, које је почело 2006. Био сам његов изабрани бранилац. Оптужба га је теретила

Милош Ковић: Митрополит Амфилохије, човјек предања

12. новембар 2020.

Живот и жртва за ближње у име вечних вредности и Царства Небеског, обнова отачке вере и светосавско-лазаревског предања – то су завештања митрополита Амфилохија. Митрополит Амфилохије (Фото: Митрополија црногорско-приморска) У историји српске културе митрополит Амфилохије (1938-2020) заузима сасвим особено место. Готово пола века био је једна од најистакнутијих личности нашег јавног живота. У тако дугом времену сведочио је постојање и снагу једног древног, занемареног предања. Загонетка српске историје, коју је митрополит Амфилохије целог живота одгонетао, постављена је у 18. веку. Тада се српска култура, укорењена у свом балканском, православном наслеђу, нашла под одсудним утицајем римокатоличко-протестантског, потом и просветитељског, секуларног Запада. Крајем 19. и у првој половини 20. века, српске елите

Геноцид над Србима у Хрватској почео „Откосом“ новембра 1991.

1. новембар 2020.

Др Милан Басташић, властитом судбином и бројним доказима усташког геноцида над Србима, сведочи о злочинима који никад нису кажњени „Пази и добро се чувај да не заборавиш догађаје што си их својим очима видео; нека ти не ишчезну из срца ни једног дана твога живота. Напротив, поучи о њима своју децу и децу њихове деце.“ (Пета књига Мојсијева, 4:9). Правда | 19. – 22. децембар 2009. | Аутор: Данка Којадиновић English Преживео сам Јасеновац 1941. и „Откос“ на Билогори 1991. Пуковник у пензији, хуманиста по опредељењу, доктор Милан Басташић, епидемиолог, доктор медицинских наука, један је од, сада већ малог броја, преживеле деце логораша Другог светског рата. До почетка последњег рата

Саво Штрбац: Чији је војник био хрватски „бранитељ” Ненад Крстић

31. октобар 2020.

Да ли је Ненад стварно погинуо као хрватски војник или су његова погибија и сахрана биле у функцији жестоке кампање која је у то време вођена управо око Вуковара. „Ако отворимо попис Музеја жртава геноцида са седиштем у Крагујевцу или попис жртава, Документационо-информационог центра ’Веритас’ Саве Штрпца, под редним бројем 2858. пронаћи ћемо име Ненада Крстића”, пише на почетку текста „Срамота ЈНА коју српска страна и данас скрива, Србијански рочник пребјегао у хрватску војску с транспортером ЈНА”, недавно објављеног на проусташком порталу „директно.хр”. Текст потписује Тања Белобрајдић, иначе бивша супруга Томе Дуића, управника по злу чувеног ратног логора „Лора” у Сплиту, у којем је и она мучила заробљене Србе и

Годишњица евакуације Срба из 26 села пожешке котлине

30. октобар 2020.

Тачно у подне, 29. октобра 1991. године, припадници пожешке цивилне заштите и полиције почели су спроводити Наредбу о евакуацији свих мјештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смјештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега. У писаној Наредби, која је дан раније извјешена на јавним мјестима, констатује се да “у посљедње вријеме четничке терористичке снаге и јединице ЈА све више угрожавају својм борбеним дјеловањем цивилно становништво у западном дијелу општине Славонска Пожега” и да се евакуација спроводи “у циљу заштите њихових живота и омогућавања успијешније одбране одбрамбених положаја наших (хрватских) снага на том подручју”. Евакуацијом, коју је

У ГРЕЂАНИМА СЛУЖЕНА ЛИTУРГИЈА И ПОМЕН УБИЈЕНИМ МЈЕШTАНИМА

27. октобар 2020.

У Гређанима, код Окучана, данас су поводом храмовне славе Свете Петке, служени литургија и помен Србима из овог села које су од 1991. до 1995. године убиле хрватске снаге, те усташе у Другом свјетском рату од 1941. до 1945. године. Пише : Миломир САВИЋ Литургију и помен служили су свештеници Огњен Tенџерић и Драган Антонић, потврђено је Срни у Епархији пакрачко-славонској. Његово преосвештенство епископ пакрачко-славонски Јован је 2016. године освештао у старом дијелу Цркве Свете Петке у Гређанима спомен-плочу у знак сјећања на 18 убијених Срба 1991-1995. године из овог села. На спомен-плочи исписана су имена убијених мјештана – Драгиња и Ђуро Чалић, Милка и Рада Гаћеша, Рајко Гљивица, Саво