arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž
Ković

Милош Ковић: Видовданска беседа на Филозофском факултету

Видовдан је, без сумње, најзначајнији датум у српској историји, бременит значењима и скривеним смислом. То није само сећање на један велики историјски догађај. Косовска битка је, заиста, означила праву смену епоха, прелазак из доба величине и славе у време вазалства и робовања. Србија, Босна и Зета опстале су, истина, још цео век, богат разноврсним достигнућима. Био је то, ипак, живот у сенци косовског пораза, у ослушкивању топота турских коња и ишчекивању коначног слома. Историчари ће марљиво бележити косовске и покосовске догађаје. Приметиће да је пораз Срба у Маричкој бици био можда још већи и одсуднији. Реконструисаће ток Косовске битке и испитивати двосмислене вести о томе ко је, уствари, у њој

Сећање на преминулог владику Атанасија: од Косова до Јадовна

„Побегао сам из касарне из Вучитрна и, за Божић, отишао у цркву у Бабином Мосту да се причестим. Опазе ме и пријаве, па сам био десет дана у затвору. То су ми најлепши дани – нисам носио петокраку и нисам морао да поздрављам официре”, овако је своју животну, искуствену косовску причу започео Зоран Јевтић. Замонашио се 1960. кад је стигао са Косова и добио име Атанасије. Од тада се Косово и Атанасије не раздвајају.  Предање каже да су око те древне црквице, у којој се причестио, сахрањени учесници Косовског боја, а ближа историја бележи да су страдале и помрле српске војнике из повлачења током Првог светског рата сакупљали по косовској

Михаило Меденица

Меденица: Јел црња та кафа од црнине Српкињине?

Ако је већ била та кафа најслађа онда се нисте борили против неправде но сте је испили у славу зла, јер пала је светиња а чија год да је може ли човек сести на олтарски одар и “попити најслађу кафу…”? Пише: Михаило Меденица Велите, бака Фато, да сте јутрос попили најслађу кафу у минулих тридесет година баш на рушевинама цркве Светог Јована Крститеља, подигнуту на Вашем имању у Коњевић пољу, општина Братунац, у Републици Српској. Наздраве Вам и спасење била кафа, заиста. Комшије су подврискивале, циктале, певале, аплаудирале када је и звоник пао, а Ви сте попили кафу… Мераклијску. У јауку пале светиње. Победнички јер заиста сте победили- себе! Ако

ИСПЛАКАНИ ОКЕАН ЈОШ НИЈЕ ПРЕСУШИО: У БиХ се заклињу у мултиетничност, а најтежи пакао рата прошли су сарајевски Срби

Још се не зна где су тела 260 људи, од 800 несталих колико је званично пријављено. Пише: Душан СТОЈАКОВИЋ Рат у Босни и Херцеговини однео је 100.000 жртава. На хиљаде је неутешних мајки, очева, сестара, браће, ћерки и синова остало без својих најмилијих. Само један живот, само једна суза је била превише. Исплакани океан ни данас није пресушио. Када топови утихну, своде се рачуни. Статистика скоро да подразумева да су војници гинули. Али, гинули су и убијани и обични грађани. Коме је било најтеже? Борци су знали оног тренутка када су узели пушке да могу бити на нишану супротне стране. У своју одлуку урачунали су могућност погибије. Међутим, они који

У САРАЈЕВУ УБИЈЕНО 3.000 СРБА, ДВЕ ТРЕЋИНЕ ЦИВИЛИ: Извештај независне међународне комисије – Изетбеговић отворио 211 логора!

У Сарајеву је током рата у БиХ убијено око 3.000 српских цивила, а 1.700 их је тешко рањено, наводи се извештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године. Пише: О. МАТАВУЉ Комисија, која је формирана по налогу Владе Републике Српске, констатује да две трећине мртвих и рањених нису имале везе с ратним дејствима, већ са злочиначким делима. – У Сарајеву је било 211 логора и места заточења Срба. На хиљаде их је затворено без јасног повода, а затвореници су претрпели најтеже насиље, искључиво због националности – наводи се у резимеу. Додаје се да је пријављено 800 несталих Срба на подручју града Сарајева, који

ФЕЉТОН – ПОЗИВ НА ЛИНЧ СВИХ СРБА: Директива Територијалне одбране није била ништа друго до објава рата СФРЈ и ЈНА

Упркос непрекидном хаосу у граду, лидери СДС-а покушавали су да сачувају мир. Упркос ризику да буде убијен, предсједавајући парламента Момчило Крајишник вратио се у град и у име СДС-а сусрео се са Алијом Изетбеговићем у Сарајеву, у напуштеној згради парламента РБиХ. Приредили: Драган Вујичић и Иван Миладиновић Предложио је неколико опција за преуређење статуса Сарајева, али не и његову подјелу, „јер су се међународни посредници противили новом Берлинском зиду“ (Крајишник, 2011, стр. 424). Алија Изетбеговић је одбио. Крајишник је дао Изетбеговићу скупу оловку као опроштајни поклон и растали су се. На 69. засједању, 14. априла 1992. године, Предсједништво РБиХ Алије Изетбеговића прогласило је СДС „агресором и тоталитарном странком“: „У Босни

ФЕЉТОН – НАСИЉЕ НА УЛИЦАМА САРАЈЕВА: Банде СДА пљачкале су по центру, све радње биле су срушене и празне

Специјална полицијска јединица под Драганом Викићем провалила је у хотел „Холидеј ин“ и ухапсила чланове СДС-а које су пронашли на лицу мјеста. Приредили: Драган Вујичић и Иван Миладиновић Они су одведени у Полицијску станицу у Лугавиновој улици, претучени и испитивани. Према њиховим изјавама, нико од њих није имао снајперске пушке нити је пуцао на демонстранте. Код њих није нађено оружје. Како није било инкриминирајућих доказа против њих, пуштени су након два дана. Сви запослени у хотелу, за које је ЦСБ сумњао да су повезани са СДС-ом, такође су ухапшени. Међународни новинари су насилно „евакуисани“, док је „Холидеј ин“ опљачкан. Сарајевска полиција, као и друге државне институције, практично су етнички очишћени

ФЕЉТОН – СРПСКИ ЛОГОРАШИ КАО ЖИВИ ШТИТ: Складиште жита претворено је у мучилиште за Србе

Према доказима до којих је дошао Међународни кривични суд за бившу Југославију, над српским логорашима у логору почињени су стравични злочини: „Муслимански затворски чувар Ланџо дуже вријеме је тукао притвореника старог између 60 и 70 година и на чело му приковао значку Српске демократске странке. Аутори: Драган Вујичић и Иван Миладиновић Притвореник је умро убрзо након тога од посљедица повреда. Присилио је једног притвореника да отвори уста како би му на језик ставио пар загријаних кљешта, а онда их затворио проузрокујући опекотине у устима, на уснама и језику. Затим је помоћу кљешта запалио ухо затвореника. Ставио је гас-маску на лице другог притвореника и стегнуо је да блокира снабдијевање ваздухом. Затим

Сандра Благић: Још увијек ходим стазама мученика

Већ трећи дан покушавам скупити мисли и емоције, преточити их у слова, ријечи и реченице. Не иде!Како описати емоције док стојиш над јамом и гледаш у њено гротло? Како их преточити у ријечи? Нема страха. Постоји поштовање према невино пострадалим мученицима, који су тих ратних година, од 1992. до краја 1993. завршили на дну Казана. Казани су јама у општини Стари град у Сарајеву, гдје се уске мале уличице до саме јаме преплићу као змије отровнице, а прозори кућа као очи њихове. Гледају, сикћу и чекају погрешан корак. Корачајући, није ме било страх, нека туга и спокој у исти мах ухвати и не пушта. То се наши мученици радују, јер

Ненад Милкић: Опростите… Немам речи… Све ми је на Казанима остало

Обећао сам да ћу написати коју реч о ходочашћу на Казане. Обећао, а обећање, сада знам, не могу испунити. Написао је Меденица за све нас. У име свих нас осам. Листам фотографије, а душа ме подсећа на сваки корак који сам прошао, на сваку грану за коју сам се ухватио, на камен који сам пољубио, на браћу и сестре са којима сам на ходочашће кренуо… на душе које су нас дозивале, на јауке које сам чуо, на живе слике колона мученика који се пењу уз планину путем без повратка. Чудан је осећај када знаш да си један од ретких Срба који се са овог пута смрти вратио. Годинама није било

Није било живота Србима у Сарајеву тих ратних година – није им било ни смрти…

Репортажа Михаила Меденице о убијеним сарајевским Србима на Казанима. Пише: Михаило Меденица Проклета узбрдица, нигде стазе, никад краја…Камењари, змијарници…проклета узбрдица, до у само небо води, чини се…Нигде мученим сарајевским Србима и није било пута до у небо тих ратних година… Проклета узбрдица, нигде корак да се ухвати земље, не могу више, не могу даље, страх ме је…себе понајвише да ће ме узбрдица проказати вртачама и камењарима, но не ходам због себе, нико од нас не корача својим стопама већ га грабе последњи кораци мученог Србља… Мучених сарајевских Срба којима су ова проклета узбрдица, камењари, вододерине, ова упекла звезда што шиба ко корбач, кундак звери…били последње… Није било живота Србима у

Савo Штрбац: Боровоселски мајски уранци

Око маузолеја Вукашина Шошкочанина готово четири године воде се расправе а последњу је повео Зоран Милановић. Општина Борово на својим фејсбук страницама 2. маја ове године објавила је два снимка на којима се види група младића како у праскозорје у пратњи полицијских кола пролазе улицама Борова села и скандирају „Ој Хрватска мати, Србе ћемо клати” и „Убиј Србина”. Све се то дешавало у недељу на православни Васкрс, који слави скоро 90 одсто становника тога места, и на 30. годишњицу погибије хрватских „редарственика” у том месту, а догађај многи узимају као почетак хрватско-српског сукоба деведесетих. Снимци су врло брзо постали вирални, а затим су уследили и коментари, укључујући и оне са

Ђурђица Драгаш: Земљаци, ви праштајте и заборављајте… ја не могу!

Јесте ли се уплашили кад сте чули скандирање „убиј Србина“ на Васкрс? – Ма, бојимо се, како се не би бојали, ал’ морамо ћутати. Размишљам данима о овом одговору који је новинарки РТС-а дала старија жена, очито Српкиња, у Борову. Тема прилога, гле ироније, били су избори… тај празник демократије, како га често називају аналитичари и политичари. Локални избори у Хрватској су у међувремену завршени. Резултат: мање – више исти као и раније, али није то разлог због којег ово пишем. Разлог је она бака из Борова и њене уплашене очи. Питам се да ли је уопште имала храбрости да изађе на биралиште и заокружи неку од понуђених опција. Да

Београд: Отворена спомен соба страдалим Србима у рату у Хрватској

Проблем већ предуго траје, преостали чланови породица умиру, сведоци умиру, врло је важно да се забележе чињенице, каже Драгана Ђукић из Удружења породица погинулих и несталих „Суза“. У центру Београда отворена је Спомен соба страдалим Србима у рату у Хрватској од 1991. до 1995 године, а према подацима Комисије за нестала лица Владе Србије око 1.600 особа се и после 30 година воде као нестале. Отварању су присуствовали министарка за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Дарија Кисић Тепавчевић и председник Комисије за нестала лица Владе Србије Вељко Одаловић који су сагласни у оцени да та соба испуњена емоцијама бола и патње, још једном подсећа на сва страдања и

Тесла поново добио споменик у Госпићу

Монументална бронзана скулптура Николе Тесле, рад кипара Фране Кршинића, која је била уништена током рата 1992. године, поновно је постављена у Госпићу у Хрватској на новом Тргу Николе Тесле. Хрватска министарка културе Нина Обуљен Коржинек рекла је у уторак на свечаности поводом откривања споменика, да је то прилика „да се још један пут поклонимо великоме Тесли“, преноси Хина. Још 2006. године тадашњи министар културе Божо Бишкупић обезбедио је новац за калуп за споменик Тесли који је данас поново постављен у Госпићу како би, како наводи хрватска агенција, „заокружио причу о хрватском и америчком изумитељу српског порекла, о његовој припадности Смиљану, Госпићу, Хрватској и целом свету“. „Мислим да је данашњи програм

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.