Трвења у политичком врху САО Крајине не престају. Милан Мартић на једној, Милан Бабић на другој, Борислав Микелић на трећој, стари есдеесовци на четвртој страни… Не иде ово уз име једног народа осим оног којем припадам 22. фебруар 1994. Први овогодишњи одлазак у Книн гдје не престају превирања… Хоћемо ли се икад уразумити и макар између себе поштовати? Трвења у политичком врху САО Крајине не престају. Милан Мартић на једној, Милан Бабић на другој, Борислав Микелић на трећој, стари есдеесовци на четвртој страни… Не иде ово уз име једног народа осим оног којем припадам. Нисам сигуран де ће све ово изаћи на добро. Увјерава ме у ово и Илија Џепина,

Пред амбулантом на Грабежу у врећи тијело једног од погинулих. Поред вреће, пакет који је погинулом стигао од његових из Гламоча. Никад неће појести онај коме је то намијењено… 29. јули 1993. Више од три и по хиљаде Хрвата из Бугојна прешло је у селу Мрачај на планини Радуша код Купреса на територију Републике Српске. Међу њима је и око триста униформисаних Хрвата, припадника Хрватског вијећа одбране… Под једном од јелика сједе двије жене и неки господин. Кажу ми да је, прије рата, био директор „Кожаре“ у Бугојну. Једва је пристао на разговор. Прича ми како су муслимани заробили и одвели двадесет и шест најугледнијих Хрвата из Бугојна. – Нико

7. јануар 1993. Двадесетак људи кренуло је камионом из Купреса у правцу Равна да тамо, са својима, прославе Божић и Светог Стефана, своју крсну славу. У рејону Занаглинске шуме, у засједи коју су поставили припадници ХВО, убијено је једанаест људи, док их је десетак рањено. То је, иначе, једно од најопаснијих мјеста на купрешком дијелу ратишта, на којем су, хрватски војници, два пута постављали засједу и том приликом убили два српска цивила. 18. мај 1993. У Јасеници сам. Горе на Грмечу. Досадно. Лутам и причам са људима. Одлазим и до сеоске цркве. А у њој лешеви два војника. Речено ми је да су то српски борци који су синоћ погинули

Брвнару су запалили неки „нови Дрварчани“. Мислим да ово Дрвару није требало. Јер пећину су могли запалити сви други, осим људи из овог града 30. октобар 1992. Изнад Јајца сам из правца Мркоњић Града. На путу је толико чаура да се не можемо кретати чак ни аутомобилом. Кажу да је Јајце ослобођено и да су српски борци ушли у град. И то послије вишемјесечних борби. Непосредно поред дома у којем је, четрдесет и треће, одржано Друго засједање АВНОЈ-а, срећем познатог борца. Оног Бајића. Бају. Играли смо један против другог кошарку. Поклања ми кошаркашку лопту коју је нашао у дворишту једне од порушених кућа. Разговарам са Драгом Самарџијом, командантом једне од

Муслимани Петог корпуса, у засједи на Грабежу, убили шеснаест припадника Петровачке бригаде. Видио сам их све у мртвачници у Петровцу. Међу њима сам тражио Чеду Милисавића, мог другара са Оштреља. Када су ми га показали, нисам га могао препознати… Оволико мртвих људи на једном мјесту до сада нисам видио… 18. јун 1992. Наши су запосјели положаје према Бугојну. Дио команде смјестио се у некадашњу Титову вилу у Копривници. Сједимо у кожним фотељама. Можда у истим онима у којима су сједили Тито, супруга му Јованка, те Бранко Микулић, Хамдија Поздерац… Иза мене један официр у униформи. Најпаметнији су међу онима који су потегли за крађом свега и свачега. Тај разбија оквире