Негдје око 20 часова из просторије у којој су вођени разговори, љут као мало када прије, излази Младић. Касније сам сазнао да је са Караџићем имао свађу и то на нож. Наводно му је Младић рекао, и то пред свима, како је он продао Крајину том и том човјеку на том и том мјесту те за толико и толико пара 1. август 1995. У Ресановцима, шеснаест километара далеко од Босанског Грахова према Дрвару, биле су јединице Источнобосанског корпуса под командом Винка Пандуревића. На њиховом лијевом крилу налазили су се борци Девете граховске бригаде… На Каменици, понад Дрвара, налазио се штаб Треће петровачке бригаде, а даље према Мартин Броду и Бихаћу

Пред зграду Скупштине општине Дрвар долазе Радован Караџић, Милан Мартић, Биљана Плавшић, Момчило Крајишник, Манојло Миловановић, Милан Бабић, Миле Мркшић… Ратка Младића међу њима није било 31. јул 1995. Генерал Ратко Младић стигао на Оштрељ. Кажу ми да остаје мало дуже. Покушавам да договорим интервју… Помоћник команданта Другог крајишког корпуса за морал Марко Галић ми каже да је шеф љут и да му за живу главу не прилазим. Не дај боже да сам га питао зашто је љут, а камоли због чега неће да ме прими… Кад мало потом, ето ти курира… Зове ме баш генерал Младић… Неко му је рекао како треба да разговарам са њим. Облачим се и

Одбрана генерала Војске Републике Српске Новака Ђукића неће одустати од доказивања истине и захтјева за обнову поступка у случају „Тузланска капија“, рекао је Срни шеф тима одбране Милорад Ивошевић. „Захтјеви одбране не умањују трагедију која се догодила у Тузли, већ имају основни циљ да родитељима, породицама и пријатељима унесрећених покажу шта је прави узрок смрти њихове дјеце“, рекао је Ивошевић. Он је упитао зашто Суд БиХ бјежи од истине и не прихвати приједлог одбране за обнову поступка, те утврди да ли су тачни или не нови материјални докази и чињенице до којих је дошла одбрана у овом случају. Ивошевић је рекао да очекује да ће Уставни суд БиХ прихватити раније

Причају ми да их је полиција у Новом Саду и околним мјестима покупила на силу и привела, односно мобилисала, те овдје, на Оштрељ, довела као дезертере да „бране своју земљу“ 8. јули 1995. Таман да уђем у „пуха“ како бих са командантом корпуса кренуо према купрешком ратишту, на паркиралишту поред мотела на Оштрељу стоји паркирано неколико аутобуса. Регистарске таблице говоре да су из Србије… Не знам откуд они и зашто баш сада на паркиралишту мотела на Оштрељу. Из аутобуса излазе непознати младићи… Људи у бермудама и са кломпама на ногама… Неки су и у тренеркама… Углавном љетна облачила… Шта је сада ово? Није ваљда да су пошли на некакав излет?

Изнад мене прелетјеше два хеликоптера, а над њима у бришућем лету и два борбена авиона… Сазнајем да су то били Американци који су у један од хеликоптера смјестили Скота О’Грејдија, пилота моћног америчког авиона „Ф-16“ којег су на овом подручју оборили српски борци 8. јун 1995. Нисам имао некаквих великих разлога да на Оштрељ, односно у команду Другог крајишког корпуса и наш Прес-центар који се већ годинама ту налази, дођем тако рано… Али, стопирао сам, наишло је ауто, сјео сам и ево ме на Оштрељу… Таман идем према викендици у којој се налази Прес-центар, кад изнад мене прелетјеше два хеликоптера, оба обојена у бијело и са ознакама Уједињених нација. Над