Огњена Марија Ливањска Архиве - Страница 6 од 12 - Јадовно 1941.

Почетна » Огњена Марија Ливањска » Страна 6

БОЖАНА — БОЈА ЛАЛИЋ, удата РАДЕТА: Коме је вика, томе је и лика…

Ране Боје Лалић

10. мај 2019.

Село Губер jе jедно од наjљепших у Ливањском пољу. На самоj перифериjи Ливна, са лиjепим новим кућама, широким авлиjама, шталама, помоћним зградама и богатом маханизациjом, подсjећа на шумадиjска села. У jедноj од тих нових кућа, уз саму магистралу, нашао сам у љето 1990. године Божану – Боjу Радету, родом од Лалића из Руjана. Мало приjе тога jоj ненадно умро муж и остала сама да се виjе у пространоj кући. Навикла jе Боjа да губи и трпи ударце, цио живот jоj губљење, али године учиниле своjе и више нема снаге као некад да стисне срце, да претрпи и сакриjе сузу. Поготову кад говори о паклу jаме Равни долац, коjи jе и

НАЈАВА: у Суботици изложба о ливањским Србима и промоција Огњене Марије Ливањске

9. мај 2019.

СКЦ Свети Сава Суботица и Удружење Огњена Марија Ливањска организују приказивање изложбе у Суботици, у просторијама СКЦ Свети Сава. Изложба чији су аутори проф др Вељко Ђурић Мишина и Радован Пилиповић, до сада је приказана у више градова у Србији и иностранству. У оквиру свечаности отварања изложбе биће одржана промоција седмог издања књиге Буда Симоновића Огњена Марија ливањска. Изложба архивских докумената, фотографија, артефаката из живота и прошлости Срба са подручја Ливна (Босна и Херцеговина) „СРБИ ЛИВАЊСКОГ ПОЉА-ТРАЈАЊЕ КРОЗ ВЕКОВЕ“ 16.маја 2019. године у 19. часова, у СКЦ Свети Сава у Суботици. Потврђено је учешће др Вељка Ђурића Мишине и Буда Симоновића ПОЗИВАМО ЗАИНТЕРЕСОВАНЕ ДА ПРИСУСТВУЈУ ОВОМ ДОГАЂАЈУ Извор: Удружење Огњена Марија Ливањска

ПОДРШКА УДРУЖЕЊУ ЈАДОВНО 1941. ЗА АКТИВНОСТ НА ДАВАЊУ НАЗИВА ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА

1. мај 2019.

Удружење Огњена Марија Ливањска је на својој седници Управног одбора, одржаној 28. фебруара 2019. године, разматрало активности и одлуку Удружења Јадовно 1941, а у вези са давањем терминолошке одреднице ПОКОЉ за злочин геноцида над православним Србима који је починила Независна Држава Хрватска. Како се наводи у образложењу Удружења Јадовно 1941, давање терминолошке одреднице од значаја је за културу сећања и памћења бројних невиних српских жртва пострадалих у систематском злочину извршеном у периоду 1941-1945. у Независној Држави Хрватској, а од стране те државе. Значајан путоказ у том правцу су и примери других народа који су у одређеном историјском тренутку били жртве геноцидног затирања. Тако је Метс-Јегерн злочини над Јерменима почињени од

Бојанић: ШТА ИМА ЛОШЕ У ТОМЕ ДА СЕ ИМЕНУЈЕ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА И КОМЕ СМЕТА ТЕРМИН ,,ПОКОЉ“

29. април 2019.

Није ми јасно, у чему је проблем код појединаца да негирају термин „Покољ“ као одредницу за злочин над Србима у НДХ, који је покренуо Душан Басташић,главни уредник сајта ЈАДОВНО. За тај термин сагласност је добио од академика Василија Крестића и др Николе Жутића. Вероватно, главни напад је усмерен на то да Срби не добију одредницу о геноциду 1941-5, коју никада није ни имала, за разлику од Јевреја (Холокауст), Рома (Порајмос) или Јермена за 1915. У својој изјави они оптужују Басташића да је „преименовао“ , а геноцид српски никада није имао своје име, и шта је ту ,,преименовано“?! Наравно да је геноцид и ПОКОЉ, као и ХОЛОКАУСТ. Шта ту има лоше? Он само хоће да се ИМЕНУЈЕ геноцид над

Потврда неког жупника из околине Купреса којом овјерава да је нека удовица са четворо чланова породице из православне прешла у католичку вјеру

Крива клетва

25. април 2019.

Усташки злочини у Ливну и селима рубом Ливањског поља не одскачу од свега онога што jе у име „Свете, Божjе, Католичке и Воjуjуће Хрватске” починила солдатеска Анте Павелића у љето 1941. године широм Херцеговине, Босанске краjине, односно у свим оним краjевима у коjима jе било настањено српско становништво и у коjима jе ваљало остварити сумануту усташку водиљу: „Или се поклони, или уклони…” Ливањски краj ниjе карактеристичан ни по поброjу жртава ни по методама коjе су примjењиване за остваривање паклене усташке идеjе чиjи jе родоначелник био др Миле Будак, да се jедан дио Срба побиjе, други расели, а остали преведу у католичку вjеру и тако претворе у Хрвате. И у Ливну

МИЛКА БОШКОВИЋ удата МАЉКОВИЋ: ране никад нијесу зацијелиле

Залогај смо дијелили…

24. април 2019.

У предвечерје једног јесењег дана 1955. године, неко зазва одозго из планине са врх Ковиоца и глас оде у Рујане да је погинуо Мирко Маљковић. Плећатог, пркосног делију који се очи у очи тројице није плашио, нашли мртвога међу стијенама. Онај коме је било стало да се око тога не диже прашина све протумачио као несрећан случај и постарао се да са Мирком у гроб пође и тајна о његовој смрти. Они који су могли и смјели нијесу жељели да се око тога било шта испитује и провјерава, а они који су жељели, нити су могли нити смјели ријеч прозборити. Остала је тако само сумња да она рана на стомаку

Преживjели из jаме Бикуше непосредно послиjе рата показуjу како су их водили на губилиште

Ни љепота их није спасила

14. април 2019.

Послиjе покоља коjи се у школи у Челебићу збио на Огњену Мариjу, љета господњег 1941, мjештани су развукли цриjеп да покриваjу и обнављаjу спаљене куће, а кише су временом избрисале крваве трагове са зидова и подова. Кров jе послиjе Другог свjетског рата обновљен, зидови омалтерисани и прекречени и све учињено да се страшне успомене избришу и сакриjу. Основци су тако децениjама прескакали прву и наjважниjу лекциjу — да се зло никада не смиjе заборавити, jер то jе jедина гаранциjа да се оно и не понови. Нигдjе нема никаквог знака, ниjедне риjечи записане на зиду, у учионицама, да се зна и памти во вjеки вjекова како jе безум човjеков jедном ту

Тушница

13. април 2019.

У првом издању ове књиге, због журбе да се поjави приjе 11. августа 1991. године, када jе у Ливну обављена сахрана посмртних остатака жртава усташког геноцида, ниjесу у потпуности обухваћена и описана сва губилишта, све jаме и стратишта, нити до краjа истражени сви злочини. Тако сам, опет захваљуjући Мићу Радети, у међувремену сазнао да jе и из jаме у Тушници (мjештани jе зову Јеловача,прим.Б.С.), баш као и из jаме Равни долац на Динари, од око педесет убачеих, спасено њих четрнаесторо. Наjстариjа међу њима jе, изгледа, била Стана Рацо, жена Јове Раца, родом од Пажина из Потока. Од Пажина из Потока jе била и њена снаха Јованка, жена Станиног сина Мирка,

Браћа Маљковићи

12. април 2019.

Они коjи су се љета господњег 1941. године из било коjих разлога и под било каквим околностима затекли далеко од Ливна и Ливањског поља, коjи се ниjесу нашли у овоj долини крви и суза, у овом паклу мржње и безумља, много касниjе су схватили како их jе Бог имао на уму и како им jе срећа била наклоњена. Радован Маљковић jе, тако, као воjни заробљеник, доспио у Баварску, у лагер Сталаг 13 Б. Оставио у Ливну пуну кућу, оставио браћу и сестре да чезну и тугуjу за њим. С прољећа 1942. године, на адресу Радованове сестре Даринке стигло jе писмо. Робиjшко, али у њему радосна виjест: Радован жив, ниjе гроб

Пут без повратка

10. април 2019.

Брзи крах Југославиjе у априлском рату 1941. године и жалосно расуло у jугословенскоj воjсци, превареноj и обезглављеноj, чиjи се jедан пук распао и у околини Ливна, осоколио jе Анта Павелића и увjерио га да jе куцнуо час за његов годинама припремани и ковани план. Угледао jе згоду да на политичку позорницу поробљене и раскубене земље ступе његови боjовници и заумио да његов сан о моћноj, независноj држави Хрватскоj више ниjе сан и фантазиjа jедног емигранта. Ниjе, наравно, сметнуо с ума да ће му у остваривању тог сна, приjе свих и изнад свих, главна сметња и препрека бити Срби, стари непокорници и бунџиjе, да се његова визиjа чисте хрватске државе може

Људи без мрље

8. април 2019.

Љета 1990. године, кад је у ливањском крају замајац међунационалних нетрпељивости и раскола почео поново узимати залет и хватати маха, кад су по зидовима и раскрсницама почели освитати усташоидни графити и злокобне поруке, кад су почела скрнављења споменика, нарочито оних на мјестима гдје је четрдесет и девет година раније земља огрезла у српској крви, у сарајевском „Ослобођењу” је бљеснуо запис ливањског дописника Светозара Љубоја. Стари и прекаљени новинар, човјек који је као дјечак у Ливну преживио све страхоте усташких клања и само пуким случајем, захваљујући добротворима друге вјере, остао жив, осјетио је да је тренутак за вапај, за апел да се крвави ратни ножеви, каме и ханџари врате у корице

За сјећање на шесторо најближих, МИЛАН РОСИЋ је у Челебићу подигао лијеп споменик (занимљиво је да у минулим ратним сукобима деведесетих година нико није дирао овај споменик, а и на цијелом српском гробљу у Челебићу оштећена су, кажу, само два споменика и то од граната које су ту случајно завршиле)

Муке Рада Козомаре

6. април 2019.

Док су Милан Росић и остали коjи су успjели да се избаве из jаме Бикуше, тог 30. jула 1941. године у планини ишчекивали виjести из Челебића и надали се да ће неко од њихових успjети да се пробиjе кроз усташки обруч, стигли су гласници и казали да у Челебићу више нема живе српске душе. „Тога дана пред вече и сутрадан — сjећао се Милан Росић — стиже неколико избеглица на положаj изнад села Врбице. Причаjу да су били скривени по кућама и поjатама и да су тога дана, на Огњену Мариjу, до подне усташе, уз помоћ сељака Хрвата, наших комшиjа, поклали све српске породице, жене и децу, до последњег. Казуjу

Великомученици

25. март 2019.

Ако jе истина да jе човjек постао од животиње, савим jе извjесно да jе његов смисао за мучење и убиjање припадника своjе врсте jедна од првих великих разлика. Чини се да су у том виду „очовjечења“ наjдаље отишли усташе чиjа бездушност, немилосрдност, крволочност и окрутност нема премца. Све jе то у наjпотпуниjем облику дошло до изражаjа и у Ливну и околини, а као и другдjе, и овдjе су све чинили на миг и уз благослов црквених великодостоjника. Тако jе jулских дана 1941. године, лиштански жупник Божо Шимлеша обjавио вjерницима да су Срби стављени ван закона и заприjетио казном страшног суда свакоме ко не крене у „свету борбу противу изрода католичке

Бикуша

18. март 2019.

Љета 1990. године, узалудно сам тражио jаму Бикушу изнад Челебића. Ниjе помогло ни то што ми jе водич био Душко Шуњка, човjек коjи на том терену познаjе свако коначиште дивљачи, сваки брлог дивљих свиња, све чеке, прелазе и приjечце. Узалудно смо се провлачили кроз густише и шипражjе, пели на узвишице и височиjе дрвеће — море расцвjеталог jасења jе у своjоj бjелини сакрило чак и биjели камени обелиск подигнут послиjе рата над овим стратиштем Послиjе ми, чини ми се, ниjе било ни жао што jе ниjесмо нашли, што ни Душко Шуњка коjи брдо Кланац и Ливаднице познаjе као своj длан ниjе погодио прави пут до ње. Можда jе тако и боље.

Мара Лалић, августа 1990. Фото: Б. Симовић

Од судбине се не може побећи

15. март 2019.

Као осмогодишња девојчица месец и по дана је провела у паклу јаме у коју су усташе на Огњену Марију 1941. бациле 218 Срба из села са руба Ливањског поља На месном гробљу у Банатском Деспотовцу, након дугог, 85-годишњег рвања са животом, вечно је починула Мара Лалић, удата Јурић, једна од четрнаесторо великомученика преживелих у паклу јаме Равни Долац на Динари, у коју су усташе на Огњену Марију, 30. јула 1941, бациле 218 Срба, углавном деце, девојака и жена из поддинарских села са руба Ливањског поља, Горњих и Доњих Рујана. И она је, као и њена старија, одавно већ покојна сестра Љуба и још дванаесторо њихових рођака и комшија (занимљиво је