
МОЈ ДЕДА ИЛИ СЕЋАЊЕ НА ОНО ЧЕГА НИЈЕ БИЛО
Нисам те дала забораву иако се нисмо никад видели, иако се никада није све ово догодило, иако ништа од овога нисмо изговорили јер си отишао оне далеке 1941, годинама пре мог рођења. Пише: Гордана Достанић Сећам се, седимо у нашој кући твојом жељом и трудом подигнутој у Русинској, како се онда, кад си тамо купио плац, звала та улица. Ти ме држиш на колену и зовеш својом цурицом-грлицом. Цупкаш ме и говориш да тако скакуће јахач кад зајаше ждрпца. Обећао си још тада да ћеш ме водити на твоје Поље које дрема у сени високе горе, да тамо јашемо ждрепце, праве, не оне некакве са четири дрвене ноге, и да









