Напад паравојних формација међународно непризнате Хрватске на Билогору почео је концентричном ватром и наступањем из правца Велике Писанице, Великог Грђевца, Грубишног Поља, Д. Рашенице и Вировитице. Најжешћи окршај одвијао се и збио на ужем подручју источне Билогоре 31. октобра 1991. године на прилазима Зрињској и Горњој Ковачици, на сјеверном врху Грубишног Поља и на прилазима Горњој Рашеници и Лончарици. Нити један обрамбени положај Срба тога дана није пао у руке нападача. У току вечери и ноћи из готово свих села кренуле су колоне трактора са приколицама, приватних камиона, комбија и особних аутомобила. Оне су се од почетка Дапчевачких Брђана слијевале у једну колону која је касније сезала од Мале Ператовице

У Великим Зденцима 27. септембра у њиховим властитим кућама ухапсили су Милорада Почуча и његовог комшију Милана Царића. Тучени су и пребијани тако да је Милорад од задобијених повреда ускоро умро. Исти дан су дошли да ухапсе Мирка Почуча у његовом дворишту. Он је раније прозван четником, а кућа у којој су спавали он и жена, како знамо, била је минирана. Сад му, ето, ухапсише и одмах испребијаше и брата Милорада. Пошто све то није Мирка отјерало из његовог завидно вриједног и уређеног господарства, требало га је ухапсити – да негдје бестрага нестане. То су пошли да ураде тога 27. септембра 1991. године! То је значајан датум у отпору Срба

Свједочење: Раде Тијеглић „У мјесто затварања и мучења Срба у Грубишном Пољу претворен је и подрум у Комитету СКХ-а, односно Цивилне заштите. Ту је дотјеран па испребијан и мучен Раде Познић из Зденаца, који је на крају умро. Ту је долазио др Лукић и питао нас од чега је умро Познић. Ту су 30. октобра комбијем полиције из Ивановог Села довезени Светозар Тијеглић (промукло, тешко говори, и Марио Кокот. Овај други је био у СМБ униформи. Наводно је држао без оружја некакву стражу у Растовцу, а наишла је полиција и стрпала га у комби. Тијеглић је у Растовцу штројио свиње и кад се враћао кући, полиција га је ухапсила. Те

У Великим Зденцима почиње минирање српских кућа. Сељацима Србима, који су по уговору предали кромпир и дошли да уговоре друге количине, говоре да са четницима нема кооперације и уговора. Међутим, међу Србима на Билогори, који су супротстављени хрватској агресивној политици, готово да нема ниједног из Зденаца. Не обазирући се на то, они су нашли начин да их тјерају у егзодус. Најприје је миниран стан православног свештеника Ненада Обрадовића, па онда куће Јове Поповића, Миле Мркића, Јове Стојића, Александра Лолића, Жујић Миле и Миленка, Милана Царића, Мирка Почуча, Борислава Вучковића, Драгана Веселиновића, Љубана Робића и Гаје Слијепчевића. Ту се рушење наставља и у прољеће 1992. године јер је дало резултате –

Увечер сам се јавио сину у Купаре, кћери у Словенију и у Грубишно. Срби су у горњем крају Грубишног заробили полицијска кола МУП-а из Бјеловара. Са магнетофонске врпце су чули саопштење: „Тко види доктора Милана Басташића нека га ухапси и приведе у најближу полицијску постају“. Не знају гдје сам па су мислили да сам ухапшен или да сам негдје скривен и не могу отуда даље. Кажем им да сам у другој држави и да је све у реду. Рекоше ми да је јучер и Стево Ђукић напустио посао у „Зденки“ јер су зенговци пред њим до несвијести испребијали Буду Маљковића на радном мјесту.   Изјава Стеве Ђукића Стево Ђукић, запослен

Тако пролазим и преко пруге. Прије надвожњака изнад аутопута, лијево и десно налазе се приколице са дебелим балванима од неколико метара и по једна са крупним камењем. На високим заклонима од врећа налазе се пушке, а зенге сједе около. Климам главом, окрећући се сад лијево-сад десно, и пролазим без заустављања. Ниже аутопута налазе се двије одвојене групе минобацача 82 мм са својим посадама. Тако долазим до канала Струг. Ту су опет приколице са балванима и камењем, заклони од врећа са пијеском… Неки од зенги сједе на брини пута, неки стоје и разговарају. Поздрављам их на већ познати начин и без сметњи улазим на мост. Струг – усјекао ми се у

Боса брише салветом руке и трчи телефону. Тек што је дигла слушалицу, једном руком ми маше да дођем, а другом пружа слушалицу. Претпостављам да је Милан и узбуђено се јављам. „Чуј, имам информацију да ће у Дарувару послије подне почети хапшење. Ја сам међу првима. За Грубишно не знам. Немој се ту више задржавати, а даље како знаш“, рече он кратко. „Хоћеш ли Босу“, питам. „Дај је“, рече и они наставише кратак разговор. Призивам Милену и дохватам моју вјетровку. „Одмах одлазимо, овдје ће хапсити, узимај ствари и излази“, брзо јој кажем. Боса је сва ван себе, зауставља нас на ручку и истовремено се поздравља са Миленом. Отворила је капију и

„И Билогорци су почели да понешто раде. Прекјучер су ухапсили неке извиђаче у Великој Ператовици, а јучер још неколико на цести за Вировитицу. Један није стао са возилом па су га ранили и заробили. Зенге су блокирале Грубишно на два мјеста – према Билогори и у Великим Зденцима. Све легитимирају, Србима одузимају дозволе и оружје, потврде не дају. Обукли су велики број домаћих у униформе зенги и дали им оружје. Намјере им не знамо. По Србе сигурно нису добре, а у нешто ће кренути. Још сутра немој ићи тамо. Нема потребе да журиш, а ја ћу ти се јављати. Вечерас имам важан састанак на Звечеву. Морат ћу раније кренути за

Освануо је лијеп, сунчан дан, већ од јутра топао. Отишао сам да купим договорене ситнице. На срећу, одлучио сам да новине (Политику) не купујем. Кад враг не спава, онда се свакакве ствари догађају. Идем ја преко у хотел. Као да ме враг зове, а није ми јасно зашто! Идем према шанку, наручио сам ђус. Ту је конобар онај Србин коме презиме не знам. На екрану Туђман нешто нужди, а у оном салонском дијелу по столицама и столовима растрвиле се зенге. По поду опасачи, муниција, аутоматске пушке… Спавају. Без икакве потребе и користи, питам конобара колико их има. Он лијепо одговори: „Негдје око педесет“. Оволико их има још и горе у