Док су изрицали пресуду недужном Ивановићу, тамо с друге стране Ибра слободно су шетали прави ратни злочинци, убице, које нико не дира, нити ће Нема та пресуда никакве везе са Оливером Ивановићем. Он је само објект вршења радње, огласна табла, упозорење с именом и презименом. Ивановића је на девет година затвора осудио исти онај мозак који је у Хашком трибуналу ослободио Рамуша Харадинаја. Ивановић им се учинио погодним за испуњење коначног циља; говори албански и енглески као српски, културан је, лепо изгледа, образован, и као такав руши англо-америчку слику Србина с Косова, оног Србина медијски представљеног Западу као рушитеља, кољача, визуелно и на сваки други начин запуштеног примитивца чији је

Одбор који је 1984. основао Добрица Ћосић, борио се за право на мишљење у случају Шекса, Туђмана, Демаћија, Шешеља, Изетбеговића иако се ни са ким од њих није слагао, а погледајте данашње српске борце за право на мишљење Један део самозване либерално-демократске елите Србије, потпомогнут, опет самозваним, независним и слободним медијима, телали овом земљом, богами и у региону, нарочито последњих двадесетак месеци, о томе како Србију прекрива плашт диктатуре, најцрњи мрак у којем није допуштено право јавног изношења мишљења. А како ми знамо за те и такве особе и ставове? Па из медија. Како сад то? Биће да се овде нешто не уклапа, није логично, али добро… Шта је у

Нико Србе није поразио дубље и далекосежније него што су то урадили комунисти, а Латинка Перовић је последње велико име из оперативне групе југословенских комуниста који су проводили дрезденски налог из 1928. по ком се и данас ради То може да се назове обилазак градилишта по окончању радова, вожња почасног круга, плес победника на месту злочина… како коме драго, али да се ради о победнику, ликовању, одоцнелом сладострашћу, у то нема сумње. Реч је о Латинки Перовић и једном програму написаном и усвојеном 1928. године, у Дрездену, на Четвртом конгресу КПЈ. Тај програм никада није одбачен, повучен, ревидиран. Он је и данас на столу, по њему се и данас ради

Живимо у времену кад је омиљена дисциплина копање по прошлости, али туђој, никада и никако по сопственој Дефиниција каже да је принципијелан онај човек који се држи принципа и кад му исти не иду у прилог. Таквог, истина, можемо назвати часним па и моралним човеком, мада је ово принципијелан најтачније. Постоји у српском друштву, политици пре свега, категорија која своје деловање брани високим принципима, па се представљају као велики заштитници свега и свачега, од природних ресурса, преко привреде, културе, спорта до Срба на Косову. Притом се, ово је посебно интересантно, данас позивају на прошлост, али искључиво туђу. Па другоме кажу: говорио си то и то, радио то и то, обећавао

У Европи је, на Балкану посебно, увертира за сваки рат била прича о миру, сарадњи међу народима и државама. Зато пажљиво слушајте Историја човечанства је историја ратовања. Чак и блистави одсјаји божанског, у форми сликарства, музике, архитектуре, забележени су на рубовима великих ратова, сукоба цивилизација, страдања, муке. Које су то књиге описивале периоде мира, благостања, успона неке државе, нације. Ако таквих и има, онда је то свесно игнорисање друге стране приче, истовремене, оне у правилу тешке и крваве, саздане од страшних мука милиона људи. Неко ће у оваквој расправи споменути викторијанско доба, свакако величанствен напредак британске империје, индустријализацију, додатно ослобађање стваралачког духа, али та прича, ако смо искрени, не може

Чији је мозак у Европи закључио да ће исламски фанатици правити разлику у атаку на хришћане, да ће убијати само православне, по Русији и Босни НЕ може се добити рат против тероризма ако постоје, а постоје, различити критеријуми, лако променљиве дефиниције, вредне, важне и потпуно безвредне и никоме важне жртве. Терористи ће у том рату побеђивати све док у медијима и јавности западних земаља рафали из аутоматских пушака, по недужним људима, у Паризу и Москви, на пример, буду третирани различито. Чији је то мозак на Западу закључио да ће фанатизовани исламисти правити разлику унутар хришћанства, да ће убијати само православне. Како другачије да се објасни ћутање Европе и окретање главе

Србија је још једном понижена, ако сада попусти на Бриселском споразуму, уместо награде добиће нове ултиматуме и понижења С ким Србија уопште разговара и с ким се договара у Бриселу? Каква је ту улога Федерике Могерини, високе представнице Европске уније за спољну политику и безбедност, чему та Италијанка служи, кога представља кад сваки Албанац с Косова, коме тако нешто падне на памет, може да повуче, поништи, обори… оно што је у присуству споменуте госпође договорено и потписано у Бриселу, као Бриселски споразум, на пример. Србија месецима изводи прву поставу на тај скучени бриселски терен, њени преговарачи улажу време, нерве, страхове, наду, на крају постигну нешто опипљиво, а онда се Албанци

Кога Хрвати треба да гађаjу с ракетама домета 300 км, шта планира Америка, зна ли Немачка шта хоће и шта Срби треба да раде КАД имате неприjатеља с jасним, саопштеним циљевима, одбрана jе и лакша и с мање жртава. Ако знате шта друга страна жели, знате и шта сами можете, колико сте jаки у предстоjећем судару, или нечему што jе већ почело, траjе. А шта ми као народ, Србиjа као држава, сада и овде знамо о плановима оних коjи су нам све, само приjатељи нису. Готово ништа. Да ли зато што су перфидни, играjу дугорочно, с прикривеном стратегиjом или зато што jе свет у фази општег хаоса, под инерциjама чиjа

Владимир Костић има право на мишљење, какво год оно било. Да брани дефетистички став као принцип, да Косово види заувек (практично и правно) изгубљено за Србе и Србиjу, све има право али… Нема ту ни зрна дилеме: Владимир Костић има право на мишљење, какво год оно било. Има право да буде песимиста, да брани дефетистички став као принцип, да Косово види заувек (практично и правно) изгубљено за Србе и Србиjу, све има право али… нема право да све то ради с позициjе председника Српске академиjе наука и уметности. Једно с другим не иде. Или, или. Председник САНУ ниjе председник Фонда за хуманитарно право. Оно што jе у овоj држави дозвољено

Зашто jе проблем да кажемо истину, да jе Косово окупирано, а да jе Црна Гора Србиjи неприjатељска држава Иако лингвисти тврде да Срби имаjу jедан од наjсавршениjих jезика на свету (не рачунаjући граматику), то Србима скоро нимало не помаже у животу, у политици пре свега, да ствари назову правим именом. Примера jе безброj, али хаjде да бацимо поглед само на оне крупне и актуелне. Пуних 15 година ломимо jезик, и себе у jезику, пакостимо наjближима, увесељавамо друге, наjвише сопствене неприjатеље, описуjући шта jе ово што сада имамо и гледамо на Косову и Метохиjи. Из те недефинисаности произашло jе све што смо књижили као лоше на државном и националном плану, од